баш иста реч нас кô и пре прене,
наши су кô и пре тамни капути,
и не воле нас исте жене.
Опет нам игра – времена давна
у амфитеатрима и самоћи,
и исти фењери светле над нама,
као узвични знаци ноћи.
Прошло, кô и садашње, исто нам значе,
на будуће не личе начисто,
не спавамо, заборављамо спаваче
и исту ствар радимо исто.
Чувај, хуморе, веселе младиће,
у вртлогу их светла и таме нека,
великима на славу и срам биће
и добрима – на сујету века.
(1960)
•Препевао Радојица Нешовић
