као да су хулигани
пивским криглама убили
лабуда на небесима
и тужно перје пада доле.
Толико се бојим тишине, која иде до немости,
тишине на дрвећу и вечности,
која се преместила у људе.
И ни за нокат се не стидим
своје зебње, боже, ти то бар знаш.
Тишина пада на мене, без речи,
као узалудна туга,
иако смо за њу способни,
и лепу реч чекамо,
док напољу пада.
А ваздан је све даље и горе.