slike pesnika

Весна Крмпотић – ДАЈ МИ ТО ШТО МИ ДАЈЕШ

vesna krmpotic daj mi to sto mi dajesДај ми то што ми дајеш.
И дај ми оно што ћеш ми дати.
И не услиши ако те икад молим
Нешто треће.

А не заборави дати снагу
Да примим све то што ми дајеш;
Да не одбијем што ћеш ми дати,
Не заиштем што не ћеш дати.

slike pesnika

Бранко Миљковић – ПОЧЕТАК ПУТОВАЊА

branko miljkovic pocetak putovanja tragicni sonetiIV
Шта је то што се у дну песме крије
Кад исти дар негде је јутро а негде ноћ мира?
О даљино сна где југ влашиће свира
Скриј ме од слепог камена који у небу бдије.

То питоме долине посташе провалије
У овој песми у којој немам мира.
Срце пуно мрака анђела свога бира
Да бди над горким морем и намеру ми крије.

Црно једро мог ветра пловидбо ослепљена
Мојој охолости море до колена
Над мојом главом опасност симетрије

Светова поређаних умом у привид.
С чиме да те здружим кад ти изгубих вид
Лепи мој дане с душом елегије!

(Трагични сонети)
slike pesnika

Јосиф Бродски – ЗА ДВЕ ГОДИНЕ

josif brodski za dve godineНе, не постадосмо глувљи и жути,
баш иста реч нас кô и пре прене,
наши су кô и пре тамни капути,
и не воле нас исте жене.

Опет нам игра – времена давна
у амфитеатрима и самоћи,
и исти фењери светле над нама,
као узвични знаци ноћи.

Прошло, кô и садашње, исто нам значе,
на будуће не личе начисто,
не спавамо, заборављамо спаваче
и исту ствар радимо исто.

Чувај, хуморе, веселе младиће,
у вртлогу их светла и таме нека,
великима на славу и срам биће
и добрима – на сујету века.

(1960)

•Препевао Радојица Нешовић
slike pesnika

Вилијам Батлер Јејтс – УСПАВАНКА

vilijam batler jejts uspavankaЈа чујем топот црногривих коња,
очи им блеште, копита им тешка;
Север простире маглу која воња,
Исток скри ватре као да су грешка,

Запад узмиче, росу им предаде,
пурпурних ружа Југ предаје блесак;
О ти, сујето Жеље, Снова, Наде!
Коњи несреће газе сипки песак.

Вољена! Пусти. Нек ти срце куца
да груди такне дисање ти мрешно,
љубав нек сутон сна чврсто закључа
од црних грива и топота тешког.
slike pesnika

Добрица Ерић – СВИ МОЈИ ПРЕЦИ

dobrica eric svi moji preciСви моји Преци, које често сањам
били су Срби и ја им се клањам.

Полуписмени тежаци, горштаци
и горосече, али Православци.

Хвала им што нам кроз љуте године
сачуваше ова брда и долине

По којима се још разлеже јека
од Њине песме, псовке и лелека

И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише!

Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама Њиним у Царству Небеском!

И ја, Њин потомак и дужник, од главе
до пете, земљољубац и ђак Светог Саве

Желим да проживим, остарим и умрем
у Земљи Србији и да будем Грумен

Ове Земље о којој певам без предаха
и у којој светли Прах мојих Предака!

И моји потомци, ђаци, земљоделци
и војници, Срби су ко и моји Преци.

Благолики, мекодушни тврдоглавци
и груборечићи, али Светосавци.

Ако ову другу зиму зла презиме
сачуваће своје име и презиме.

Хвала им што бране гробове од траве
а кућни праг и славски колач од троглаве.

Благосиљам им софре и колевке
захвалан што смем изаћи пред Претке.

Нек им се димњаци на кућама диме
све док укућани славе крсно име!

А ја, њин предак, слуга без ајлука
и без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука

Желим да проживим, остарим и умрем
у Земљи Србији и да будем Грумен

Ове Земље, коју као јеванђеље
чувају најхрабрији гороломци
међу којима су и моји потомци!

(1993)
slike pesnika

Милица Стојадиновић Српкиња – НА СМРТ

milica stojadinovic srpkinja na smrtЈедној лепој сеоској девојци умрлој 2. марта 1855.

Твоје се друге купе,
Ој, лепа дево ти,
Рузмарин цвеће сваку
Кити зелени.

Под венцем и ти, млада,
Дочека данас све,
Али не као нева
Свате кићене.

А сваки сузе рони.
На какав идеш пут
Кад с’ звона гласи роје
И мајка бије груд?

Свенуо то је цветак
У мају века свог,
Смрти га ладна рука
Са света скиде тог.

Сузе га свију прате
Јер лепа душа би,
Пак се и богу самом
На небу омили.

1855.
slike pesnika

Милица Стојадиновић Српкиња – ИЗЛИВ ЧУВСТВА

milica stojadinovic srpkinja izliv cuvstvaНа пољу тамо већ пева шева
облака зимни и мраза нема,
и мен' је ведро, о хвала Богу!
(Коме се свагда ја молим крепко)
па сад весела певати могу;
доброга оца очима гледам,
од милог брата писманце читам;
честита сестри мило пролеће,
веки к' оно што ласта долеће,
и он диже на зеље крили
спуста се овде у нас до' мили,
рука за руку с' својим сестрама
ходи за цвећем оним пољима
лепо је овде, ал' мили брате
поље куд ходаш боље је за те,
јер њиме цвета онако цвеће
које на јесен увенут неће,
гледај да доста набереш тога
да будеш врсни син твога рода.

1851.
slike pesnika

Милица Стојадиновић Српкиња – ПЕВАМ ПЕСМУ

milica stojadinovic srpkinja pevam pesmuНа коју ме ово тамно облачито вече побуђује:

Звезде се крију
Небо је мутно,
Облаци с’ вију
По небу журно.

Облаци страшни,
Ах, куда, куда?
Немојте небо
Наткрити свуда!

У једном крају
Белога света
С надеждом блиста
Сад једна звезда.

О, даље, даље
Од звезде оне,
Да ни облачак
На њу не клоне.

Да њени зраци
У ноћи овој
Просипљу наду
Мајци тужећој.

Која ј’ то мајка
Сви је ми знамо,
Јер њену тугу
Давно слушамо.

14. августа 1854.
slike pesnika

Станислав Винавер – КАТЕДРАЛА

stanislav vinaver katedralaНа маленим колицима
Вукао сам тешки камен
Са планине у долину.

Безбројни су тамни људи
Вукли камен што ће црква
Да постане распевана.

У серд свога глуха посла
Застајаху очајници
Мољаху се своме свецу.

Грехови се накупили
Мутним ројем прекобројем
И ко гавран срце кљују.

Грехови су преогромни
Рад којих су оставили
Свога дома топло гнездо.

Пристигну их на препаде
Пуни мрака бесовскога
И исконскух чудовишта.

Сваки себи страшан дође
И кукаван непочинством
Неприступан спасењу.

Грехове ће откајати
Верним ходом смерном стрепњом
Благом мишљу кротким чином.

Не знам место те планине
Не знам пада те долине
Не знам доба те старине.

Не знам име храна оног
Нити свеца ком се диже
Нити рода који зида.

Теглио сам целом душом
– за молитву опроштајну
Није било више снаге.

И опет ће поколења
Цркви стварат звучни блесак
За боравак анђелима.

И други ће неки говор
Да зазвони на уснама
Да процвета у срцима.

И молитве другачије
Рашчиниће таму света
Узрујнијим роморењем.

Сам самотан и без друга
Ја ћу вечно вући камен
За све нове богомоље.

За светлије и јасније
Блиставије и страсније
Жуборније и гласније.

Где год грехом стрепња цвили
Где очајна сумња мили
Где се мисо себе боји:

– Док не буде претворена
Цела земња од камена
У молитву од пламена.
slike pesnika

Војислав Илић – МОЛИТВА

vojislav ilic molitvaКад јекну звона с црквице старе,
Тихо и бôно, кроз ноћни мрак,
А суво грање зашушти благо,
Љубећи први зоричин зрак

Светиње пуна, душа ми леће
Тамо, где вечни борави Бог,
Па му се моли молитвом благом:
О, чувај, Боже, анђела мог!

Анђела оног што блуди ноћу,
И с душе гони несносан сан,
И души мојој крепости даје,
У горки часак, у страшан дан.

Анђелским крилом нека ме штити,
Кроз живот овај мучан и клет
А смрт кад дође, нек са мном онда,
Ка небу зрачни управи лет!

1880.
slike pesnika

Џорџ Гордон Бајрон – СУНЦЕ СВИХ БЕЗ СНА

dzordz gordon bajron sunce svih bez snaО тужна звездо, сунце свих без сна!
Што из даљина сузна трептиш сва,
Што у ноћ сјаш ал' не гониш тим мрак,
О какве давне среће ти си знак!

Тако сја прошлост, светлост свег' што мину,
Што блистава је, ал' нема топлину;
Зури у тами Бол у сјај твој блед,
Јасан, ал' далек – чист, ал' као лед!
slike pesnika

Џорџ Гордон Бајрон – У ЛЕПОТЕ НЕМА КЋЕРИ

dzordz gordon bajron u lepote nema kceriУ Лепоте нема кћери
с чаром тим без краја;
Ко звук воде што трепери
твој ме глас осваја
кад умилан он затрави
сав океан плави,
па вал лежи утишан
и спи ветар уљушкан.
А поноћни месец ниже
низ светлости изнад дна
док груд му се благо диже
ко детету усред сна;
Баш тако се клања душа
кад побожно тебе слуша
и сва буја од елана
ко вал летњег океана.
slike pesnika

Коста Абрашевић – БРАТСВО

kosta abrasevic bratstvoСмртни је часак дош'о; гробу се ледном спремам,
клеца ми трошно тело: животне снаге немам;
Ал ја се не бојим смрти — живот је горак био —
Животне сласти нисам ни капи пио.

Смрт није страшна, кад ми срце и душа веле
Да ћу живети вечно, код оних што спас желе
Целом људском роду.
Није ми живота жао; јер моје песме снаже
Патнике целог света што себи спасења траже —
У борби за слободу!
slike pesnika

Карл Сандберг – КРПЧИЋИ

karl sandberg krpciciУ јувелирској радњи видех једног човека како
Искива танане лиске злата. Пре много година чух
неку жену како се смеје.

Под бресквиним дрветом видех развејане латице...
искидане крпчиће некакаве венчанице. Пре много
година чух неку жену како се смеје.

•С енглеског Драгослав Андрић

slike pesnika

Карл Сандберг – УКАЉАНИ ГОЛУБ

karl sandberg ukaljani golubРуку на срце – та госпођа није била курва док се
није удала за адвоката који ју је одабрао из
Зигфилдове трупе.

Пре тога она није узимала ничији новац, и сама је
плаћала своје рачуне оним што би зарадила
певањем и играњем.

Волела је само једног човека а он је волео шест
жена, и то је мењало њен изглед, тако да јој је
требало све више новца за масажу и козметичаре.

Сад она тера сама свој дуги, гипки аутомобил, чита
у дневним листовима шта њен муж ради у међу-
државној комерцијалној комисији, узима сваке
године шири мидер, и кадкад се пита како један
човек може да се снађе са шест жена.

•С енглеског Драгослав Андрић
slike pesnika

Карл Сандберг – ЧОРБА

karl sandberg corbaСлавног човека видех како куса чорбу.
Кажем вам, приносио је устима кашику масне чорбе.
Његово име беше тог дана у новинама,
У крупним црним насловима,
И безброј људи говорило је о њему.

Када сам га видео,
Он је седео главе погнуте над тањиром,
И приносио чорбу кашиком до уста.

С енглеског Драгослав Андрић
slike pesnika

Карл Сандберг – ЏЕЛАТ КОД КУЋЕ

karl sandberg dzelat kod kuceО чему џелат мисли
Када се ноћу враћа кући са посла?
Кад седа за сто са женом и децом
Да би се послужио кафом
И шунком с јајима, да ли га питају
Како је било на послу,
Је ли све било у реду?
Или скрећу разговор и причају
О времену, безболу, политици,
И стриповима из новина,
И филмовима? Гледају ли
Његове руке кад се машају кафе
Или шунке с јајима? Ако дечица
Кажу: Хајде, тата, да се играмо,
Ти ћеш да будеш коњ, а овај конопац биће узда,
Да ли он одврати као у шали:
Данас сам се доста нагледао конопца?
Или му лице заблиста од радости,
Па каже: живот је леп?
А ако бледолики Месец привири
Кроз прозор где беба, девојчица спава
Па се месечина измеша с њеним ушима и косом –
Шта онда џелат чини? Мора бити
Да му је пријатно. Јер све је џелату пријатно,
Чини ми се.

Превео Драгослав Андрић
slike pesnika

Јованка Хрваћанин – СЛУТЊА

jovanka hrvacanin slutnjaДва лијепа плава дјевојачка ока
Посљедњим погледом брод поносан прате,
Као да би хтјела да га натраг врате;
Јер тко зна што снује пучина широка —
И навиру сузе у два плава ока.

"Зашто су му биле тако мутне очи,
Што задрхта рука кад марамом ма'ну,
Зашто се на другу загледао страну,
Зашто тако брзо у чамац ускочи?
Као да је хтео да сакрије очи!

Што је, што је њему? Зар први пут плови,
Зар први пут креће на далеке путе?
Ил' његове тамне очи нешто слуте
Кад их не весели море ни бродови,
Зар му је то први пут да тако плови!

Није лепршала бијела марама,
Тек што једном махну, па му рука клону,
И марама паде, заплива, потону,
И болан се осмјех следи на уснама,
И он покри очи објема рукама."

Отпловила тако лађа пут истока,
Већ нестаде давно са видика брода,
Под прозором тамна таласа се вода,
Ал, још увјек гледе два лијепа ока —
И ако је пуста пучина широка.

Објављено у часопису "Мисао" 1919– 937, Београд.
slike pesnika

Милован Мића Данојлић – ШТА СУ ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ РАДИЛИ СТАРИ СЛОВЕНИ

milovan mica danojlic sta su izmedju ostalog radili stari soveniДраги пријатељи, дозволите да вам кажем нешто сасвим ново
Из живота наших врлих предака,
племенитих поткарпатских грађана:
– Стари Словени бавили су се ловом, риболовом
Пчеларством и – ситним крађама…
Ух, ух…
Шта то чух!
Па зар су и то знали…
– А шта су крали?
Е, то је већ тајна
Коју чува месец кад после поноћи сја.
Али њихове су крађе биле јавна тајна,
О томе се и до данас понешто зна.
На пример, крали су један од другог рибице беле
Које су непрестано пецали на удицу, отпрве;
(Једном је један старац украо од суседа две пчеле),
Са трпеза, после ручка, поткрадали су мрве;
На све стране дизали лукове и стреле,
И још, за време пецања, један другом
Из дрвених зделица крадуцкали су црве.
Свакакве људе ова земља рађа,
Било је, богме, и тежих крађа:
Деда Вуин, онај што је имао косу као пласт сламе,
И становао у најгушћем шипрагу поред Дњепра,
Једне мрачне ноћи, потпомогнут од таме
Украо је Радгуну најдебљега вепра.
Што то чух!
Озбиљни старци, имају и браду,
– Ух, ух… –
А понекад краду!
Не верујете ми? Мислите да се бавим ситним интригама
Ко какав дворски ћата?
Не, ја сам ово читао у неким пожутелим књигама,
А највише ми је шапнуо један пролећни ветар,
Који је и у четвртом веку нове ере
Живео иза планине Карпата…
slike pesnika

Јехуда Амихај – БРЗ И ГОРАК

jehuda amihah brz i gorakКрај беше брз и горак.
Лаган и сладак беше дан над нама,
слатке и лагане беху тмине
када моје шаке не ловише једна другу
у очају, већ у љубави твога тела,
које је ницало између њих.

И када сам продирао у тебе
изгледало је да би голема срећа
могла бити измерена прецизношћу
оштрог бола. Брзог и горког.

Лагане и слатке беху тмине.
А сад горке и оштре као песак -
„Будимо разумни“ и сличне псовке.

И што се мање волимо,
више говоримо,
речи, реченице, дуге, уредне.
Да смо остали скупа,
могли смо постати тишина.

Превели Давид Албахари, Милош Комадина и Раша Ливадa
slike pesnika

Јан Скацел – ВАЗДАН

jaroslav jan skacel vazdanНеуморно, ваздан, веје снег,
као да су хулигани
пивским криглама убили
лабуда на небесима
и тужно перје пада доле.

Толико се бојим тишине, која иде до немости,
тишине на дрвећу и вечности,
која се преместила у људе.
И ни за нокат се не стидим
своје зебње, боже, ти то бар знаш.

Тишина пада на мене, без речи,
као узалудна туга,
иако смо за њу способни,
и лепу реч чекамо,
док напољу пада.

А ваздан је све даље и горе.
slike pesnika

Јан Скацел – СТО ПЕДЕСЕТА ПЕСМА О ЈЕСЕНИ

jaroslav jan skacel sto pedeseta pesma o jeseniТолико незгода
толико бескрајне тишине

И толико невиђеног лукавства

Јутра су као несреће
а мало ко то примећује

Имали смо пролеће лето јесен
ускоро ће нам доћи оштра зима

А ветар шуми у лишћу

Превела Бисерка Рајчић
slike pesnika

Јан Скацел – СЕЋАЊЕ НА ЛОФОТЕ

jaroslav jan skacel secanje na loftaДубоко у тмину глине побијено
камење ћути уместо нас
На јарболима окренуте наглавачке
на ветру суше се рибе

Далеко на палубама музика свира
а јутарње сунце једва је мреже пробило
Док као опроштај грехова талас барку њише

Чекрци са лађе сандуке с парадајзом
бурад с катраном
Пећи сољу олизане и шпарглу
покрај обале истоварају
то су Лофоти
острва
која смо као дечаци сањали
Зиме су овде оштре
То су јутрос у хотелу помињали

Превела Бисерка Рајчић
slike pesnika

Мирко Королија – SIESTA

mirko korolija siestaБићу кô Сатир што из грања вири
и чека нимфу несташну и младу,
док око њега у прозирном хладу
облећу страсни, мекани лептири.

Окитив чело ружама и травом,
слушаћу како изнад вала врући'
допире твоја песма, миришући
младошћу, сунцем и пожудном стравом.

Сакупиће се моја душа страсна
у жедан пехар у самотној сени,
пијући млаки глас твој из даљина;

док ћу да снивам жудно једна красна,
опојна уста као мак румени,
и једне зубе ситне, од јасмина!
slike pesnika

Јован Јовановић Змај – ЈУТУТУНСКА НАРОДНА ХИМНА

jovan jovanovic zmaj jututunska narodna himnaБоже свети, подржи нам Књаза
здрава, крепка, охола и славна,
јер на земљи нит је кадгод било,
нити ће Му икад бити равна.

Овај народ врло добро знаде
да је створен само Књаза ради,
да Му даје порезе и хвале,
да Га двори и понизно кади.

Боже силни с висока жилишта,
саслушај нам нашу жељу стару,
Боже свети, не дај ником ништа,
да што више остане Владару.

Ради Њега сва створења живе,
ради Њега сунце греје с неба.
А тај народ, а ту земљу нашу,
подржи је – ако Књазу треба.

Одузми нам и жеље и гласа,
одузми нам мудровања клета,
да Његову намеру не пречи,
да Његовој мудрости не смета.

Дај Му с неба најсветлије даре,
полиције, шпицле и жандаре,
ако неће да душмана свали,
бар на своме нек срце искали.

Нек народи нашу славу знаду,
а нас пусте чмавати у хладу,
ал' и онда нек је стража јака,
јера има сана свакојака.
slike pesnika

Милета Јакшић – БЕЛЕ И ЦРВЕНЕ РУЖЕ

mileta jaksic bele i crvene ruze srpska proza
Лепа је и велика била она башта у коју је Бог увео прве људе кад их је створио. У њој је било брегова и долина, густих, хладовитих шума, зелених пропланака и ливада, дубоких гудура, каменитих ждрела и провала, много извора и потока, горских језера, сјајних и глатких као огледало.

У хладу великог дрвећа одмарали се Адам и Ева. У грану по џбуњу, свуда око њих гукале су грлице, цвркутале свакојаке птице, а по шареном шљунку весело су жуборили потоци. По шумама су лутали лавови, тигрови и друге звери.

Међу људима и зверињем била је онда љубав, слога и мир. Лав и тигар долазили су Адаму и Еви и умиљавали се, а они их миловали. Велике змије увијале се око дрвећа или се сунчале на камену и нису мислиле о злу. Око цвећа су облетали лептири са великим, као дуга сјајним крилима и зујале пчеле без жаока. А у башти је било много свакојаког цвећа, а највише ружа са крупним, сјајним, као снег белим цветовима. Црвених ружа онда није било, већ само белих.

И тих белих ружа, које су мирисале на пчелин восак и мед, на чистоту и невиност, и нису имале трња, било је свуда по врту. Оне су као велико грмље расле по дољама, по брежуљцима и њиховим обронцима, по окомцима сурога стења, међу камењем; оне се пењале на дрвеће, хватале се за гране и огранке и својим цветним, заплетеним врежама и врпцама спуштале се доле као тешке, беле завесе и љуљале се на тихом поветарцу. На њих је ноћу падала роса, и кад би их Ева јутром брала, роса би се из њих изливала, бистра и обилна као вода из препуних кристалних чаша. А Ева би их брала, брала, задевала их у косу, плела од њих венце и њима обвијала главу и врат и бедра своја па их давала и мужу. И они би се заједно радовали цвећу и радовали се животу, хвалећи Бога.

На земљи у оно време беше вечито лето. Небо је било увек плаво и ведро, па и кад би наилазили облаци, у њима не беше ни муња ни громова, из њих се изливале тихе, плодне кишице и орошавале врт.

Тако је било све док Ева није згрешила па навела и Адама на грех. А када су први људи згрешили, све се изменило.

Облаци, мрки и страшни као гнев Божји, застирали су небо, у њима су буктале бледе, пакосне муње и рикали громови; из мрких облака рушили се пљускови, као водопад, у дубоким понорима кључала је и кипела вода, буре и олује чупале су из корена и с хуком обарале огромно дрвеће, набујали потоци јурили су као помамни по ждрелима и ваљали камење; звери подивљаше: лавови су рикали тражећи плен свој, зверови се клали и прождирали једно друго, змије су сиктале и сипале отров свој!

А руже, оне беле, невине руже поцрвенеше као ватра, као гнев, као страст са својим злим жељама — због Евина греха поцрвенеше беле, невине руже и обрастоше трњем.

Белих ружа није више било на свету. Грех је заразио и људе и земљу.

Прођоше многе хиљаде година а руже су кроз цело то време биле црвене, а белих никако није било. Па и оне руже од којих је грешница Магдалена, плачући, сплела венац и њиме обвила главу мртвога Спаситеља кад су га у гроб полагали — и те су руже биле црвене, јер белих ружа није било.

А оног јутра, кад је Исус устао из гроба, дође Магдалена ка гробу, и не нађе Исуса тамо. Она виде само бео покров, у који беше умотано тело његово, и венац од црвених ружа, што му обвијаше главу. Са страхом, да је ко не опази, узе оне руже из гроба и, плачући, отрча да јави ученицима шта је видела, а руже однесе кући и сакри их.

Дуго је Магдалена чувала те руже као највеће благо, као једину успомену на свога Спаситеља. И, зачудо, руже нису венуле, беху живе и свеже као узбране.

Једне године цар римски поче да гони хришћане по градовима и селима, да их протерује из целога царства. Војници тада ухватише и Магдалену и, по царевој заповести, метнуше је на једну трошну лађицу па је пустише на море без крме и весла, да је морске буре и ветрови носе куд хоће. И таласи су је носили, витлали и бацали овамо, онамо; али лађица, као неким чудом, издржа све непогоде, док је, после дуга лутања, море не избаци на камениту, пусту обалу једне далеке, непознате земље. Ту, у једној мрачној пећини где се Магдалена склонила са својим ружама, остаде она до смрти. Ту се она молила Богу, кајала и испаштала грехе своје много година. Хранила се дивљим плодовима, воћем и корењем. Држећи у рукама црвене руже, плакала је она над њима и топила их покајничким сузама, живећи од успомена на драгог Учитеља. А када би од умора заспала, Исус јој се у сну јављао, разговарао с њоме и тешио је надом на скори састанак.

Много је година Магдалена ту живела, па је Ту и умрла. И неки људи, који су тамо били залутали, нађоше је једног дана у пећини мртву.

Магдалена је била већ давно мртва. Од ње не беше остало ништа осим голог костура. Само јој је на глави било мало коже и косе на оном месту где је Исус положио своју руку кад јој је опростио грехе. Она је лежала са скрштеним рукама, а међу коштаним, чврсто стиснутим прстима беху јој руже. А руже беху живе и свеже, као узбране, и на њима трепташе роса од последњих суза њених.

И те руже не беху више црвене, него беле, беле као снег. Црвене руже побелеле су од Магдалениних покајничких суза.

И од тог доба има на свету и белих ружа.
slike pesnika

Ђура Јакшић – МОЈА МИЛКА

djura jaksic moja milkaЧесто пламом плане лице,
Зажаре се јагодице;
Као да ме муче, бију,
Румен дођем до очију.

С отим жаром у образи
Да ме нешто Милка спази!
Зацело би помислила
Да се љубав у крв слила.

Заљубљена, умиљата,
Пала би ми око врата;
Осећ'о би' срце њено,
Како игра, раздражено;

А око ме чарно гледа,
Бијеле ме руке грле,
Уснице су слатког меда
На мојима изумрле. —

— Ој, девојко! Ој, анђеле!
Одвиј твоје руке беле!
Мека рука тврдо стеже,
Пољупци ме сагореше!

Пламти лице, срце гори,
Тебе љубав жарка мори —
Али мене, раскидане
Младог срца старе ране!...

— Ах, клонуше руке беле,
Стишаше се груди бајне,
Медна уста ништ' не веле,
Али зборе сузе сјајне!...
slike pesnika

Ђура Јакшић – ОСЕЋАМ...

djura jaksic osecamОсећам миш'цу снажну и јаку,
У срцу крви, у крви бој —
Па где је часак?... У томе часу
Да прсне крвца за народ мој!

О, гњили свете, трулежи срамна,
Скапаћеш тако у миру том!
Ил' ће те неба вихор разорит',
Ил' божја гнева грмећи гром.

Ил' ће ти Марко — кад једном дође —
Топузом жића загатит' тек...
Ил' падај, мајко света и људи,
Ил' рађај људе и рађај век!

slike pesnika

Јарослав Сајферт – ЉУБАВ

jaroslav sajfert ljubavЉубав, савршена илузија,
која увек у себи носи неки чудан осећај слободе,
контраверзно заробљен између страхова и надања
који се наизменично смењују у сумњи,
изазваној сплетовима различитих околности,
на основу којих се понекад може,
мада не са неком нарочитом сигурношћу,
утврдити шта то у ствари тера човека да воли
и да вољен буде...
slike pesnika

Тања Крагујевић – ИМЕНИК

tanja kragujevic imenikЈутро са нотесом
и раним ђурђевком
у грудима. Брише прсте
папирним салветама
на путу до школе.

И вече ће већ развити
какву такву видљивост
тела звезданих и земних
на полароидној фотографији.

Само ја немам више
ту румену вечност.
Поуздан осмех
над имеником судбина.
Драгих. Расељених.

Јуче и сутра
данас не верују
једно другом.

Са увезаним
пртљагом у себи.
На станици сам
одакле никуда
не крећем.

Као обућар
над ципелом
која се не да
поправити.
slike pesnika

Тања Крагујевић – ХЛАДНА ГОЛУБИЦА

tanja kragujevic hladna golubicaГоворили смо о поезији.

Мисли пролазнице
огледале су се у излозима.
И речи нетражене
проналазиле се
у својим промишљеним
и осетљивим бићима.

У кратким ћутњама
готово да се могао
зачути звук сличан
оном кад се склопи
сигурносна брава.

Кад деца су
на љуљашкама.
И хладна голубица
на сувом длану.

Кад ствари напокон
налазе своје место.
Светло и озрачено.

Као изненадно
пресељење оних
што никуда не путују.
slike pesnika

Тања Крагујевић – КАП, ЈОШ ЈЕДНА

tanja kragujevic kap jos jednaПреписивач хороскопа
не види и не чује
што глува ноћ зна.

Да још једна кап пада.

Моја је изгубљена звезда.
И њена сам ја. Изгубљена.

Умивамо се свакога
јутра у истом напрстку
за догореле свеће.
slike pesnika

Матија Бећковић – ИСПОВЕСТ

matija beckovic ispovestВолео си ме Боже ниси крио
И ниси од мене зазирао
Ни одбацио ме ни укорио
Ни кад сам сам себе презирао

Нада мном си се наплакао
И по јазбинама повлачио
За мном си у ватру ускакао
И под камење завлачио

На оба ока си зажмирио
Кад си ме на делу затицао
Само ти ниси сеирио
Ни руке од мене одмицао

И ниси марио ни зажалио
Што си се светини замерио
Кад си се на мене самилио
И пред свима ме загрлио

Волео си ме више но ико
А више од мене о мени знао
И када није други нико
У мене си се поуздао

Ал једно ми остаде жао
И нећу никад прежалити
Знам шта си због мене издржао
Ал не умех ти се захвалити

(Јерусалим, 2000)
slike pesnika

Васко Попа – НАПОЉЕ ИЗ МОГА ЗАЗИДАНОГ БЕСКРАЈА

vasko popa napolje iz mog zazidanog beskrajaНапоље из мога зазиданог бескраја
Из звезданог кола око мога срца
Из мога залогаја сунца

Напоље из смешног мора моје крви
Из моје плиме из моје осеке
Напоље из мог ћутања на сувом

Напоље рекао сам напоље
Напоље из моје живе провалије
Из голог очинског стабла у мени

Напоље докле ћу викати напоље
Напоље из моје главе што се распрскава
Напоље само напоље

(Врати ми моје крпице 4)
slike pesnika

Васко Попа – ВРАТИ МИ МОЈЕ КРПИЦЕ

vasko popa vrati mi moje krpice 1Врати ми моје крпице
Моје крпице од чистога сна
Од свиленог осмеха од пругасте слутње
Од мога чипкастога ткива

Моје крпице од тачкасте наде
Од жежене жеље од шарених погледа
Од коже с мога лица

Врати ми моје крпице
Врати кад ти лепо кажем

(Врати ми моје крпице 1)
slike pesnika

Еуђенио Монтале – АРСЕНИО

eudjenio montale arsenioВихори витлају прашину
понад кровова, у вртлозима, и по пустим
трговима где огрнути коњи
њуше тле, укипљени пред
блештавим улазима хотела.
Низ шеталиште, поред мора, силазиш
у овај дан
час кишан час сунчан, у коме као да прашти,
реметећи му једнаке,
тачно нанизане сате, припев
кастањета.

Знак је то другог пута: пођи њиме.
Сиђи до видика што га наткриљује
оловно ветрило, сукнуло изнад вирова,
од њих скитар већи: слана маглина
коју бунџијска пратвар узвитла и дува
ка облацима; нека ти корак
хрска по шљунку саплићући се
о сплетове алги; тај трен,
дуго чекан, можда ће те поштедети
да завршиш путовање, карику
у ланцу, ход у месту, о то сувише
знано лудило непомичности, Арсенио...

Слушај како међу палмама замире дрхтав
цилик виолина кад се гром
обурва уз лепет згођеног лима;
олујина је умилна кад
жежена звезда Илинштака сукне
посред модрих небеса а блиско се вече
чини још далеко: ако га муња уреже,
попут бисерног дрвета се распукне
у руменкастој светлости: а добош
цигански тмуло се разлеже.

Сиђи у таму што се у трен
руши и подне претвара у ноћ
с ројем запаљених кугли што обалом палаца,
а напољу, где једна једина сен
држи море и небо, с расутих чамаца
трепти ацетилен –
док дрхтаво капље
небо, испарава се наплављено тле,
све око тебе кипи, лупкају
млитаве надстрешнице, силан хук брије
земљу, млохаве, доле шушкају
низ улице, светиљке од хартије.
Тако загубљена у врбацима и рогозини
росној, ти, трстико, теглиш за собом
лепљиво корење, никад
ишчупано, цептиш од живота и нагињеш се
до празнине што јечи од тужаљки
пригушених, а древни у пропњу талас
витла те и гута; све што те
захвати, улица, предворје,
зидине, огледала, сабије те у једно
мноштво мртвих, једино и ледно,
па ако те нека кретња дирне, ил реч
до тебе падне, Арсенио, то је, бар
у сату на измаку, можда јавка неког
сможденог живота што из тебе ниче, а ветар
га разноси с прахом звезда.

• С италијанског препевао Милан Комненић
slike pesnika

Светолик Станковић – ЈУЖНОСРБИЈАНАЦ

Не подсмевајте ми се
Због моја два падежа.
И језика, којим
Вук није печатао
Своје књиге.
Не говорите ми,
Што јужније то тужније.
Јужносрбијанском дерту
Само је севдах раван.
Нисам са јужне пруге,
Ја сам Јужносрбијанац.
Нисам тиква без корена.
Потомак сам Николе Скобаљића,
Илије Стреље и Саве Дедобарца,
Косте Војиновића и бесмртника
Гвозденог пука.
Аве Јустина
И Боре Златиног.

Кућа ми је
Насред царског друма,
Којим иду сви силници.
Са крова њеног, често
Сукљао је пламен.
Поганише ми огњиште.
Мислили су
Да ће ми семе затрти,
Палећи и рушећи.
А само су пролазили,
Као што све пролзе,
Под капом божјом,
Кроз време и историју.

Ја непокоран, стојим
Као камен станац,
У инат свима.
Обделавам ово мало земље,
Што ме хлебом насушним
Милостива дарује.
Зна он да буде
Тврд и почесто горак,
Али је мој, мојим рукама
Сејан, пожњевен и умешен.
Обделавам и жену,
Верну моју љубу.
Што уз помоћ божју
Чељад ми дарује.

Каткад, гора бејаше ми дом,
Ледина тврда, постеља.
Небо ми покривач,
Извезен најлепшим везом,
Звездама далеким, треперавим.
Под њима сањам слободу,
Смишљам освету силнима.
Снови ми се обистине, вавијек.
Све прође, пропаде
У бездно времена.
Ја, Јужносрбијанац
Са два падежа,
Без Вуковог језика,
Са гуњем усред лета,
Погнут над земљом
И мотиком,
Не хајем за ваше подсмехе.
Говорим језиком мајке
Јужносрбијанке.
Не бендам цара ни ћесара,
Силне и моћне.
На своме сам,
Схватите већ једном.

Кад путник намерник
Дође на моја врата,
Питам га
Јеси ли гладан,
Јеси ли жедан?
Са она моја два падежа,
Разумемо се,
Јер говорим срцем.
И душом меком,
Јужносрбијанском.

Уморном од пута
Понудим своју постељу,
Чељад и ја
Легнемо на под.
Севапа божјег ради.
Обичаја и закона,
Наших, давних,
Јужносрбијанских.
Прадедовских.
slike pesnika

Светолик Станковић – НАСТАЈАЊЕ ПЕСМЕ

Дуги редови јабланова
Јесен и блато, блато
Колоне, далеке и дуге
Покидане крпе магле
На јесењем сунцу, плачу
Полудела игра билијара
У кафани погашених лампи
Колоне, колоне невиних грешника
Мокре набубреле шуме
Натопљене кишом и тугом
Воденице певају незрелом мливу
Осмехнутим лицима бојовника
Поткамиен кришом љуби
Стидљиво вечерње сунце
У рову, Црњански пева “Серенату”


Интермецо

У цвету
И мирису
Руже
Кондензовано
Сећање.
Крупне
Сребрне
Капи
Мајске
Кише
Спирају
Полен
Са душе.

slike pesnika

Светолик Станковић – ГРЕШНИК

Кад се чељад отисне у свет,
Остаје да тугује празна кућа.
Кров је, чини се, најостљивији
Он страда најпре.
Да покаже селу,
Какви су незахвалници
Рођени испод њега.
Потом почну прозори
Да се љуљају на ветру,
Поломе се стакла.
Кад се развале врата,
Заигра се промаја. 
Најчвршће се држи праг.
Огњиште брзо охладни,
Занемело, ћути без ватре.
Преостали пепео, расут,
Једини је сведок живота,
Несталог заувек у нигдини.
Заборављена меденица,
Окачена о изваљени дирек,
Циликне тужно, плачљиво.
Несретник, помислим на трен,
Ето оца и мајке !
Враћају се са орања.
Потмули бол у грудима,
Старачка суза у оку.
Само то, и ништа више.
Нестаје, нестаје, све нестаје.
Непрестано одјекује,
Глас грешне, рањене душе.
slike pesnika

Светолик Станковић – НЕ ДОЗВОЛИ

Не дозволи да те уче историји,
Јер немају своју.
Не дозволи да те уче моралу,
Јер су без морала.
Не дозволи да те уче истини,
Јер су варалице и лажови.
Не дозволи да ти говоре о Богу,
Јер су га убили одавно.
Не дозволи да ти реформишу школе,
Јер су своје уништили.
Не дозволи да ти говоре о миру, 
Јер непрестано ратују,
(Против слабијих).
Не дозволи да те уче милосрђу,
Јер су немилосрдни.
Не дозволи да ти говоре о злочину,
Јер су планетарни злочинци.
Не дозволи да ти говоре о Цркви,
Јер им је Сатана божанство.
Не дозволи да те уче демократији,
Јер су је бацили у клоаку,
Својих интереса.
Не дозволи...
Не дозволи...

slike pesnika

Светолик Станковић – ПУТ КОЈИМ СМО МОРАЛИ ИЋИ

Рекли су нам
Из ваше недођије
Само овај пут води у свет

Крените њиме, одмах
Не часите ни часа

Кренули смо по ноћи
Још буновни од сна
Крмељивих очију
Празних стомака
Пуни оптимизма и наде 
Иђасмо дуго и стално
Прођоше године, деценије
Ми смо још увек ишли
По сунцу и киши
По снегу и мећави
Ишли смо и падали
Устајали и настављали

Многи не устадоше никада
Још им се кости беле
Разбацане поред пута

Прелазили смо
Равнице и брда
Планинске превоје
Прелазили смо
Кланце и долине
Мочваре, ритове и реке

Наиђосмо на велику
Набујалу воду
Никако да је пређемо
Подавиће се нејач и старци
Кренусмо на исток
Да је некако избегнемо
И наставимо пут

Не! Дрекнуше на нас
Не смете на исток
Тај пут није за вас 
Кренусмо преко велике
Набујале и мутне воде
Утопише се деца
Жене и старци
Пострада нам мал
Не мари, што претече
Настави путем којим се мора

Оне што посумњаше
У пут којим идемо
Бацисмо у провалије
Вођама певасмо оде
Захвални што их имамо
Узвраћаху нам храбрењем
Обећањима и оптимизмом

Болесни и рањави
Стигосмо пред крај пута
Радости нашој
Не бејаше краја
Још се не нарадовасмо
И вођама не захвалисмо
Колико ваља и треба
А неко наглас завапи
Људи, видите ли
Шта пише на оној табли
Поред нашег пута

Не верујемо уморним
Сањивим очима

„Овај пут не води никуда.
Вратите се својим кућама”

Окренусмо се назад

Пута више није било
Ни напред, ни назад
Наших кућа такође

А од вођа ни трага, ни гласа

slike pesnika

Светолик Станковић – ЗАТОЧЕНИЦИ СЛОБОДЕ

(Сенима палих за част и образ Србије)

Из крви и блата
Тифуса и гноја
Под ватрушином
Што сагорева дамаре
Са сенкама разиграним
У крваво оро смрти
На висовима и кланцима
Пољима и рекама
Из празних очних дупљи
Болних сећања
Изиђосмо, Ми, победници.

Сенке сенки, вашљиве,
Авети, налик људима.
Заборавили на страх
Са Богом! За правду!
Мајке нас прежалиле
Супруге се преудале
Деца нас заборавила.

Уз фанфаре и заставе
Нежно загрлисмо слободу. 
А Она, нестварно лепа
Дочека нас постиђена.

Обесчастили је црноберзијанци,
Лиферанти и политиканти.

Окачили је на својим заставама
Прогласили личном својином.

Била је слаба да сачува себе
За нас победнике, радоснике.
Њене тужне, нежне љубавнике.

Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта