Дај ми то што ми дајеш.
Шта је то што се у дну песме крије
Не, не постадосмо глувљи и жути,
Ја чујем топот црногривих коња,
Сви моји Преци, које често сањам
једној лепој сеоској девојци умрлој 2. марта 1855.На пољу тамо већ пева шева
На маленим колицима
Кад јекну звона с црквице старе,
О тужна звездо, сунце свих без сна!У Лепоте нема кћери
Смртни је часак дош'о; гробу се ледном спремам,
У јувелирској радњи видех једног човека какоРуку на срце – та госпођа није била курва док сеСлавног човека видех како куса чорбу. О чему џелат мисли
Два лијепа плава дјевојачка ока
Драги пријатељи, дозволите да вам кажем нешто сасвим ново
Крај беше брз и горак.
Неуморно, ваздан, веје снег, Толико незгода Дубоко у тмину глине побијено
Бићу кô Сатир што из грања вири
Боже свети, подржи нам Књаза
Лепа је и велика била она башта у коју је Бог увео прве људе кад их је
створио. У њој је било брегова и долина, густих, хладовитих шума, зелених
пропланака и ливада, дубоких гудура, каменитих ждрела и провала, много извора и
потока, горских језера, сјајних и глатких као огледало.
У хладу великог дрвећа одмарали се Адам и Ева. У грану по џбуњу, свуда
око њих гукале су грлице, цвркутале свакојаке птице, а по шареном шљунку весело
су жуборили потоци. По шумама су лутали лавови, тигрови и друге звери.
Међу људима и зверињем била је онда љубав, слога и мир. Лав и тигар
долазили су Адаму и Еви и умиљавали се, а они их миловали. Велике змије увијале
се око дрвећа или се сунчале на камену и нису мислиле о злу. Око цвећа су облетали
лептири са великим, као дуга сјајним крилима и зујале пчеле без жаока. А у
башти је било много свакојаког цвећа, а највише ружа са крупним, сјајним, као
снег белим цветовима. Црвених ружа онда није било, већ само белих.
И тих белих ружа, које су мирисале на пчелин восак и мед, на чистоту и
невиност, и нису имале трња, било је свуда по врту. Оне су као велико грмље
расле по дољама, по брежуљцима и њиховим обронцима, по окомцима сурога стења,
међу камењем; оне се пењале на дрвеће, хватале се за гране и огранке и својим
цветним, заплетеним врежама и врпцама спуштале се доле као тешке, беле завесе и
љуљале се на тихом поветарцу. На њих је ноћу падала роса, и кад би их Ева
јутром брала, роса би се из њих изливала, бистра и обилна као вода из препуних
кристалних чаша. А Ева би их брала, брала, задевала их у косу, плела од њих
венце и њима обвијала главу и врат и бедра своја па их давала и мужу. И они би
се заједно радовали цвећу и радовали се животу, хвалећи Бога.
На земљи у оно време беше вечито лето. Небо је било увек плаво и ведро,
па и кад би наилазили облаци, у њима не беше ни муња ни громова, из њих се
изливале тихе, плодне кишице и орошавале врт.
Тако је било све док Ева није згрешила па навела и Адама на грех. А када
су први људи згрешили, све се изменило.
Облаци, мрки и страшни као гнев Божји, застирали су небо, у њима су
буктале бледе, пакосне муње и рикали громови; из мрких облака рушили се
пљускови, као водопад, у дубоким понорима кључала је и кипела вода, буре и
олује чупале су из корена и с хуком обарале огромно дрвеће, набујали потоци
јурили су као помамни по ждрелима и ваљали камење; звери подивљаше: лавови су
рикали тражећи плен свој, зверови се клали и прождирали једно друго, змије су
сиктале и сипале отров свој!
А руже, оне беле, невине руже поцрвенеше као ватра, као гнев, као страст
са својим злим жељама — због Евина греха поцрвенеше беле, невине руже и
обрастоше трњем.
Белих ружа није више било на свету. Грех је заразио и људе и земљу.
Прођоше многе хиљаде година а руже су кроз цело то време биле црвене, а
белих никако није било. Па и оне руже од којих је грешница Магдалена, плачући,
сплела венац и њиме обвила главу мртвога Спаситеља кад су га у гроб полагали —
и те су руже биле црвене, јер белих ружа није било.
А оног јутра, кад је Исус устао из гроба, дође Магдалена ка гробу, и не
нађе Исуса тамо. Она виде само бео покров, у који беше умотано тело његово, и
венац од црвених ружа, што му обвијаше главу. Са страхом, да је ко не опази,
узе оне руже из гроба и, плачући, отрча да јави ученицима шта је видела, а руже
однесе кући и сакри их.
Дуго је Магдалена чувала те руже као највеће благо, као једину успомену
на свога Спаситеља. И, зачудо, руже нису венуле, беху живе и свеже као узбране.
Једне године цар римски поче да гони хришћане по градовима и селима, да
их протерује из целога царства. Војници тада ухватише и Магдалену и, по царевој
заповести, метнуше је на једну трошну лађицу па је пустише на море без крме и
весла, да је морске буре и ветрови носе куд хоће. И таласи су је носили,
витлали и бацали овамо, онамо; али лађица, као неким чудом, издржа све
непогоде, док је, после дуга лутања, море не избаци на камениту, пусту обалу
једне далеке, непознате земље. Ту, у једној мрачној пећини где се Магдалена
склонила са својим ружама, остаде она до смрти. Ту се она молила Богу, кајала и
испаштала грехе своје много година. Хранила се дивљим плодовима, воћем и
корењем. Држећи у рукама црвене руже, плакала је она над њима и топила их
покајничким сузама, живећи од успомена на драгог Учитеља. А када би од умора
заспала, Исус јој се у сну јављао, разговарао с њоме и тешио је надом на скори
састанак.
Много је година Магдалена ту живела, па је Ту и умрла. И неки људи, који
су тамо били залутали, нађоше је једног дана у пећини мртву.
Магдалена је била већ давно мртва. Од ње не беше остало ништа осим голог
костура. Само јој је на глави било мало коже и косе на оном месту где је Исус
положио своју руку кад јој је опростио грехе. Она је лежала са скрштеним
рукама, а међу коштаним, чврсто стиснутим прстима беху јој руже. А руже беху
живе и свеже, као узбране, и на њима трепташе роса од последњих суза њених.
И те руже не беху више црвене, него беле, беле као снег. Црвене руже
побелеле су од Магдалениних покајничких суза.
И од тог доба има на свету и белих ружа.
Често пламом плане лице,
Осећам миш'цу снажну и јаку,
Љубав, савршена илузија,
Јутро са нотесомГоворили смо о поезији.Преписивач хороскопа
Волео си ме Боже ниси крио
Напоље из мога зазиданог бескрајаВрати ми моје крпице
Вихори витлају прашину
Не подсмевајте ми сеДуги редови јаблановаКад се чељад отисне у свет, Не дозволи да те уче историји,Рекли су нам(Сенима палих за част и образ Србије)
