Седела је у трећем реду, крај прозора; у сувој и разбарушеној коси блистало јој је сунце. Нисам могао да заборавим: они из седмог, згурани у клозету и обавијени љутим смрадом, говорили су да је одлазила професору цртања и да се скидала пред њим гола. Имала је прљавомрку кожу прекривену младежима, ни по чему се није разликовала од осталих девојчица. Носила је ципеле са дрвеним ђоном као и ми, али је непрестано дрхтала телом и облизивала усне. Нас двоје једини нисмо изашли напоље; остали смо у празној учионици која је мирисала на олај и јесењу влагу. Иза замућеног окна млатарале су се руке као крила прекланих петлова. „Је-дан, два-а, три-и, че-тир! Је-дан, два-а, три-и, че-тир!“ Лептирица је добовала о стакло, а сиве сенке застирале су испуцалу таблу у углу; од обешене ђачке одеће чинило ми се да ме вребају непознати људи. Учионица је била мала; кадгод смо бацали авион од хартије, он би ударио о супротни зид. Било нас је преко четрдесет у разреду; гурали смо се по четворо у клупи; сада је све изгледало огромно, као складиште или болнички ходник. Седела је у трећем реду леђима окренута прозору, делиле су нас старе, изгребане и расковане клупе у којима сада никог није било.
Чим сам је погледао, она подиже обрве и проговори. „Колико је?“ рече, спусти поглед ка мом ручном часовнику и упали цигарету. „Кад се врате, приметиће да је неко пушио“, казах јој док је сиви облак лењо пузао уз сунчев зрак. Она се насмеја пре но што ми одговори; усне јој се растегоше скривајући неку непристојну мисао. „Казаћеш да си то био ти“, рече и насмеја се још једном, гласно, истурајући пљоснате зубе; ућута. Видех да је укочена у ставу напетог ишчекивања, сабијеног у очима, у једва приметно згрченим прстима на ивици клупе, у сљубљеним коленима што су вирила испод раскопчане ђачке кецеље као глатки камен. Оборих главу покушавајући да се сетим на кога ме подсећа у том положају и с таквим лукавим и суздржаним изразом лица, али ми то није полазило за руком. Можда зато што сам се осећао увређеним, или, што сам видећи је такву, слутио у себи дубоко негодовање и горчину; ону исту горчину која ме је опржила чим сам у клозету чуо шта о њој говоре другови из седмог, а можда зато што сам приметио како устаје и како корача између клупа вукући за собом дим као да јој се тело пуши од зноја. Дошла је и села до мене. Чуо сам је како дише. „Хоћемо ли после часова заједно кући?“ рече ми; глас јој изненада постаде тих и врео. „Да“, рекох, говорећи у отворену свеску којој чак ни странице нисам видео; нисам могао да јој се супротставим.
Корачала је испред мене носећи торбу с књигама припијену уз груди. Ишла је забачене главе; каткад би јој се само очи, на улици светлије и влажне, тргле за неким пролазником. Сумрак је слегао димове на град, прво лишће полете под ноге. По сокацима, кривим, прашњавим и без светла, било је много људи, највише младежи и наоружаних недићеваца. Она је корачала гордо, као гардијски коњ, и због тог укрућеног и охолог хода, упркос клапарању дрвених ђонова по калдрми, видео сам како се мушкарци осврћу за њом, задовољан у себи што сам ја био тај који се једини налази крај ње, али постиђен чињеницом да ничим није потврђивала моје присуство: као да на улици нисам постојао. У једном часу, када де попела да откине гранчицу са липе да би је ставила међу усне, и када сам јој угледао ноге изнад колена, помислио сам: „Отпратићу је само до куће. Не. Само до њене улице.“ Мушкарци: калфе, матуранти и немачки подофицири из противавионске заштите, мушкарци небријаних вилица и тврдих очију испод улубљених кошчатих и храпавих чела, ти мушкарци који тек што беху кроз расклопљена побочна врата изашли из биоскопа, гледали су је пожудно као звери не кријући своје жеље. Она их је опажала, знао сам, било ми је јасно, али их није гледала. Глава јој је остајала усправна и укочена као глава на бронзаном споменику усред малог трга који је био украшен јовама, подшишаним у облику склопљених кишобрана. Она их је само осећала својом кожом, прљавомрком и масном као излизана седишта у лекарским чекаоницама, и својим меканим и облим месом, исувише зрелим за женско биће од петнаест година.
Тако смо пролазили улицама, раздвојени једно од другог као незнанци; сенке су биле све дуже и мекше. Сусретали смо жене које су се враћале са чесама носећи тестије и канте из којих се вода проливала на калдрму, деца су се играла у прашњавом жбуњу а старице, ослоњене лактовима о прозоре, окретале су главе за нама иако нису биле мушкарци, иако су им године избелиле косу и преко очију навукле мрене. Да ли је постојало нешто међу нама, питао сам се гледајући је у леђа и у руку којом је на груди припијала торбу пуну књига. Да ли се то из нас зрачи, да ли ма шта постоји што оне слуте у ваздуху као лаки мирис каранфила или дуге нити паучине које ветар носи по пољу попут дечијих змајева?
Убрзо сам се уверио да је тако: она не скрете у своју улицу. Продужила је, не заставши ни једном, чак и не променивши свој ход. Више јој нисам чуо кораке, пред нама се пропињала узана стаза обрасла травом, кратком јер су је често пасле овце, али још увек густом и сочном иако је јесен земљи и шумама из дана у дан заклапала очи. Ишли смо све спорије. Успон је био јак, тама је посисала последње куће испод наших ногу. Бежећи у домове, људи укресаше сиромашне светлости. Чули су се последњи откуцаји дана, димови су се стапали с тамним облацима и ја осетих да смо сами, на дохват смрти, међ црним гробовима, згрченим у жбуну и спремним за скок. Погледах је: одмицала је све дубље, скоро је нисам видео.
„Где си?“ прошапутах, изгубљен у магли. Одасвуд ме је гледало немо стење и сабласни сјај уклесаних, златом опточених имена покојника. Трње дивљих ружа сканџа ми се о џемпер, тргох се и поново јој чух смех, ту негде у близини, иза мермерних амфора. „Где си?“ огласих се по други пут, сада нешто гласније, саплитао сам се о труле цигле, о камење и зарђале конзерве; широм отвореним очима пиљио сам у ту ноћну пустош, у сулуди сплет шибља и неизвесне просторе испред себе. Нигде је није било.
Ближио сам се капели слушајући лавеж паса, загледан у узана окна на ишараним старим зидовима: чинило ми се да унутра неко дише. Тада сам је чуо где ми шапуће да седнем, и ја је спазих, заваљену на клупи сред неког растиња. Седела је у самом углу, изазовно прекрштених ногу; гледала ме нетремице.
Спустих се на други крај, осећајући да ми се прсти круте као леденице о стрејама сред циче. Нисам јој окренуо лице, нисам се померао: око нас се ковитлала страва; чинило ми се да се иза зидина миче жбуње и да свуд около, у ноћи, хода хиљаду нечујних ногу. Видех: дижу се старци као прамење беле паре, старице иза жбуња чупају из себе гвоздене зубе; војници бледи као буђ и слепи од рана одлазе некуд праћени њиском многобројних коња. Ко су они? запитах се, гледајући децу мокрих гаћа што су их епидемије позобале неке болесне ноћи, ко су они што се осмехују држећи подигнуте чаше сред помућених винограда, чији су ти сламни шешири, шајкаче и либадета, одакле мирис стаја, прашњавих књига, вруће ракије у зимска јутра и звуци звона што сам их чуо још не родивши се? Њихало се лишће изнад моје главе, чуо сам дисање ноћи и нисам био сам.
Тада ме прену додир њене руке. Полако, без журбе, али одлучно и у тој својој одлучности сигурна као стрелац пушку преко које посматра свет из дана у ноћ, она ми истрже торбу с књигама коју сам држао испод мишке и баци у траву. Затим ми испруженим прстом дотаче слеђени образ. Али ја је не погледах и ако ми се примицала влажећи ми врат својим дахом: тај тупи шум торбе која је одлетела у шибље, прхну кроз ноћ као шљука и претопи се у цијук врата на капели. Гледао сам: оданде, из плесниве таме у којој се суше увели венци и мирише восак и кандило, изађе мој брат. Пратио га је мек, топао и таласав смех, ромор наједном разбуђен под зидинама цркве, занесен, чулан, бахат и зрео. Утрну одмах. Знао сам чији је, био ми је познат. Слушао сам га сваког пролећа у башти иза куће. За братом пође Аница Прица и обеси му се о руку. Виде га како је обгрли око рамена прививши јој главу уз своје груди; умршена коса бежала јој је на све стране; из отворених уста јечао је загрцнути кикот откидајући јој се из грла као комађе крвавог меса.
Познао сам га и слушао, иако се скотрљао низ брдо остављајући ми само мрак и задах гробља. Више нисам чуо дисање крај себе; окретох главу: видех јој оборено лице, укочено у необјашњивом грчу. Очи, разведене и слепе, пиљиле су у земљу коју сигурно нису виделе. Устао сам и пошао не осврћући се. Тамо иза првих крстача већ црних од киша, у долини под маглом, сличан постељи преморених звезда, чамио је град. Око главе су ми летеле ноћне птице, ишао сам не знајући корача ли ико иза мене. И тако, занесен и слеп, каткад светао као изглачан свећњак, каткад таман као око смрти, смлевен, издробљен и јадан под сенкама брестових крошњи спустио сам се низ брег. Сећам се да сам негде, на ивици гробља дрвеним ђоном нагазио пужа. Застао сам на раскрсници, укосо осветљен жутом светлошћу са електричног стуба. „Нећеш да ме отпратиш?“ рече и приђе ми с леђа пружајући ми торбу коју сам био заборавио. „Не“, рекох јој, „шта ћу ти ја? Не“, рекох јој, „доста је било. Одлази.“
