За веђе сан га узе и на леђа свали,
Након много дана и бдења и труда.
Тамо, у срећна времена док спава,
Смрт га за срце узе. Уз дрхтај отежали
Живота баченог који подрхтава,
Снене руке и груди још клону дрхтави.
И крв се полако тад слије пузава
Од олова туђинског, ко на стази мрави.
Било да су дрхтаји бујних крила пали
На сан тешки и мисли што за звездом сежу,
На јастуку горе, што богови су ткали,
Изнад облака и оловне суснежице,
И ветрова што режу,
Ил’ да олује крхко, наквашено лице
Збуњују све више у муљу ниско палом,
А са сивом травом у једно коса спусти,
Ил’ с пољима узораним, жицом зарђалом,
Ко зна? Ко се нада? Ко пати? Да прође пусти!
Он спава. Без хладноће, трепераво мало,
Док свако од нас што бдије, авај, не заусти!
Превод Бојан Белић
