Ко пољупцем наших мртвих умрљане стене.
Сраме се просци и прошени
Пред љубављу, чистим сјајем њеним.
О, љубави, око ти не плени
Кад видим лепе очи да зуре у мене!
Твој нежни дух дрхтави
Нема дрхтај какав косина ножа прави,
Што се ваља и ваља даље
Где Бог благослов не шаље,
Док пламну им љубав смрт у раље
Крајњих својих знамења не сави.
Пој твог гласа нежан не бива,
Премда се ко ветар кроз поткровље слива,
Није тако мио твој глас,
И чист ко вечерњи час,
Ко њин, што не чу нико од нас,
Кад земља заустави та уста кркљива.
Срце, никад врело ниси
Ни бујно, ко срца што олово узвиси,
Нит је белина твојих руку
Бледа, ко ти што свој крст вуку
Кроз пламен и градну буку,
Плачи, плачи, ал’ додирнуло их ниси!
Превод Бојан Белић
