Само топова монструозни бес.
Само рафали пушака, одока,
и псовка као молитва, за лес.
Нема поруге ту; нису молитве
биле зов јутра, ни хорски глас дана –
већ експлозије бомби градобитне
и позив трубе са тужних пољана.
Каква ту свећа може да почива
у длану? Али у њиним очима
сјај опраштања засветли немило.
Пут девојачка нека их прекрије,
цвет самолисни помена нежнијег,
док спори сутон пада ко слепило.
Превод Бојан Белић
