А реч уназад ходи у постојбину бола
У кући које нема по сву ноћ неко јечи
Миришу бор и јавор и растопљена смола
Не могу тамо ући вазда ме неко спречи
А за руку ме води оној која се збола
Твој сам гроб кога немаш што шобоће и звечи
И суви бор и јавор и залеђена смола
Стално се враћам кући по жеравицу речи
А угљен сам у води над ничим туја тмола
Како ћу тамо ући кад останем без речи
Зна она што ме води А већ ме нема пола