Дрхтај сам, дај, срно, свој поглед нечујни.
О, ветре што једриш празнином осека,
глад сам што те с тисућ прстију обујми.
Ја сам слив врућина у снег. Не! У иња
под плавим капцима; Ја - ромор риђилом
брега, о јесени, пијана од комиња,
о страсти што прскаш с мог бока ведрилом.
Отуд правиш ти, цват иза крајњих међа,
ко кришка оства под саћем љубави?
Пено жара што ме, петељкама веђа,
у крила лептира даждом звезда зави.
