али не разумем се у камење што мирује
и то ми је сва кривица.
Можда сам само због љуљашки имао образа
да останем
овом свету у гостима.
Иначе,
шта ћу овако дивно луд са ових 25 птица
у мојој крви и костима?
Можда постоји некаква молитва која све решава
и све прашта.
Можда и у коцкама узиданим у друмове
живи некакав немир непрестан и дуг.
Али шта ћемо кад нас има и оваквих
који увек поново морамо да цветамо
као башта
од априла до септембра,
па онда опет поново тако,
и поново,
и поново у круг.
Шта ћемо
кад смо се ми трудили све да разумемо
а нисмо све разумели?
Шта ћемо
кад смо поштено навлачили безазлене гримасе
на ољуштена лица?
Шта ћемо
кад смо силом у себи давали грмљавине
и шумели,
али наказно шумели,
непромишљено разапети између рачунџија
и самоубица?
(Часопис Поља, бр. 76, октобар 1964)