Пртеном врећом огрнут Неготин,
Београд са шлемом на рањеној глави,
Ужице с рана разгонећи вране,
Обреновац на носилима.
Ваљево с гробом на рамену,
Са точком око врата Врање,
Крушевац носи одсечену главу,
вуку се преко Косова.
Оста на северу, на вешалима, Космај,
видик на југу затварају обриси гробова;
бежи из својих шума Копаоник,
на дренову штаку ослања се Повлен,
оглувео од топова.
Дрвље и камење ваљајући, Дрина,
Тимок, загрциут мутним кишама,
Лаб, пун потопљених топова и свиња,
глибовита Колубара,
штапом пипајући, слепа Нишава.
Узлеће Петрова црква, праћена својим гробљем,
сија Грачаница у облаку, изнад расула,
окружени жетвама узлећу Сопоћани,
лети Жича, лете Високи Дечани,
пуна јабука, пред њима
Ћеле-кула.
Кућа из куће избачена,
дрво из дрвета прогнано, –
заглибљени већ до рамена
кроз разливена гацамо блата;
ни из небеског блеска ни из чамца
нико нам руку не пружа;
тону градови, планине, тону цркве,
за прамен магле
дављеник се хвата.
Над баром што нам се попела до браде,
од девет небеса, осам се смрачило,
а девето се дими.
Све изнад њих се запалило!
Гледамо тај пламен
високо изнад голети,
гледамо тај пламен,
– у њему још ничега нема!
Ни онај ко нас води не зна
хоће ли одатле да нам сиђе зора,
или пожар у коме ћемо,
град за градом, жито за житом,
изгорети.
