Кажете да је наслов Страсна мера провокативан. Ја сам се са њим толико саживео (био је то и радни наслов књиге у настанку, од самог почетка) да ту провокативност могу само да рационално прихватим (реч је о једном оксиморону, а сваки је провокативан), али је више не осећам. Иначе, о свим сам насловима својих књига озбиљно размишљао; сматрам да је наслов битан, органски део књиге (ништа мање и једне песме) и да се не сме препустити случајности или импровизацији. Један понуђени кључ, ако хоћете… Радовало ме је када сам недавно у критици Предрага Марковића прочитао и ово: „Страсна мера је, дакле, не срећно нађена метафора, већ основна значењска и лексичка јединица Лалићеве поезије. Она служи да би се њом правилно ишло према исходишној вредности, а та вредност код Лалића је склад“. Ја реч склад схватим овде као указивање на мој упорни напор да своје песме доведем у некакав савез са светом, са видљивим, са изрецивим. Другим речима, да пишем поезију „нада“. Велики део поезије овог столећа (део који обухвата и неке њене врхове) писан је „нане“.(„Саградићу вам град од дроњака…“ – узвикује Мишо.). Разлози за то блиски су памети. Како да се пева у суочењу са ултимативном опасношћу, са сликом једног радикално десакрализованог космоса, у ситуацији „изгнанства где се песник обрео“ (Зоран Мишић)? Међу крхотинама онога што је носило називimago mundi, најзад међу све дужим апокалиптичним сенкама бесмисла, празнине, уништења, сенкама што падају на рушевине освештаних вредности и на ђубришта лоцирана у пределе некад опеване као вртови? Прва реакција виче „нане“, на побуну која се артикулише у негацију. Чини ми се међутим да то значи и певати (па макар то било и софистицирано) „на прву трансмисију“. А то једнако значи и пристати да се можда превиди понешто битно.
Осим тога, у непосредној близини израста и једна опасност. У једном, нипошто занемарљивом делу традиције модерне поезије, може се уочити неспоразум око циљева и средстава поетске комуникације, и паралелна хипертрофија (или пак атрофија) самог вербалног ткива које треба да надомести садржај саопштења. Тако се побуна каналише у мртви рукавац: ако нешто, на пример ништавило, истерујемо бесмислицом, или мучну празнину празном мучнином, такав егзорцизам може да мање или више радикално обезвреди песнички напор. Све то, наравно, не значи да поезија „нане“ није понекад и потресно, високо аутентично сведочанство свога простора и времена. Али ја, од самих својих почетака, нисам ни хтео ни могао да певам негацију. Реч је, вероватно, о нечему што је у основи конституционално (чињеница је да сам своје прве стихове ритмички муцао у духу једног наивног и безразложносг животног оптимизма) — али постоји и одређена надградња која се изражава како у избору сопствене традиције, тако и у селекционисању искустава, и још којечему другом… Да би се све сабрало у жижи једне страсне мере учествовања. Острастити меру, а елементе мере препознати у страсти –то је, чини ми се, права могућност, права шанса за песничко саопштење данас. А то данас, то је време када се песник нашао у оном што је Хајдегер звао између, а Зоран Мишић песниковим изгнанством, на „местима врлетними неприступачним“. Хелдерлин је то назвао „оскудним временом“, када је у песми „Хлеб и вино“ поставио чувено питање: “и чему песници у оскудно време?“ Одговор је садржан у једном стиху његове песме „Спомен“, где се тврди да „оно што траје заснивају песници“. Тврђење које поезији враћа угрожено достојанство, осумњичени смисао… Али и тврђење које изискује сталну практичну проверу. Задани свет није, када се транспонује у поезију, ни бољи ни гори; он остаје стваран. (Риверди је рекао да „песници нису никада водили рачуна о истинитом, већ увек, коначно, о стварном“.). Мислим да сам се у једној песми, написаној пре десетак година, приближио једној практичној формули тог сталног проверавања:
„Изрицати опасност, а бити
Видљивоме веран: ето правог задатка“
Не могу да, у овом тренутку, смислим ништа адекватније…
Најзад, у измирењу, односно у узаврелој фузији страсти и мере, отварају се неки простори које сам у песми назвао простори наде Изван њих, мој стих не може да се артикулише. (1985)
(Иван В. Лалић, О ПОЕЗИЈИ, Завод за уџбенике, Београд, 1997)
