Да корен распореди, утисне правим смером
У растреситу таму; не у камен, него
Око камена; не у иловачу
Него ка води која није далеко;
Не у непристајање, него у љубав спремну
Да на притисак жиља узан узврати узгон
По прстенастој оси, усправно, све до рачве,
И даље, косом узгорицом грања што понавља
Распоред доње жеђи у светлости, у ветру,
У симетрији, у равнотежи која спаја
Надир и зенит; најзад, све до плода
Што би тежином својом хтео да заокружи
Покрет у страсној мери. Не поступи ли тако
У корист своје штете, кржљава биће ти круна
И грбав напор усправљања, ружна кора,
Плод измучен и редак. То свако стабло зна.
Немој да учиш, срце, од лудог стабла маслине
Што памти богове Грчке, заљубљено у камен
И змију коју чува у корену.
(Иван В. Лалић, Страсна мера, Завод за уџбенике, Београд, 1997)
