И уз литицу бршљан стење,
С тим се уједно завршава,
Господе, наше вознесење.
А то над чим је душа стрепела
И димила се у лирском жару,
Шака је магле, лула пепела,
И мишја цика у дувару,
Која једино љути аждаху
И чини стварним наше лудило,
Па у пометњи, јагми и страху
Заборависмо шта се нудило.
А кад у крчми уждисмо лампе,
Указаше се пегаве шаке,
Које у мраку кришом трампе
Судбине наше за сребрњаке.