И у Пребиловце, мада је већ касно.
Тражи Козомору, Ћука, Домазета...
Они су овамо, скоро сваког лета,
Излазили бежећи од неке напасти
Које се ни ти, канда, нећеш спасити...
Њих нађи и питај, они знају причу
О праведној води – о врелу Јавичу
Са којег нико ни кап не окуша
Осим чиста, светла и невина душа.
Жедноме, а грешном, земља српске врело
И хукне грохотом кроз камено ждрело,
А на згранутог и слеђеног створа
Аждахино око бјецка из отвора.
Ту је последњи пио Свети Сава,
Одонда тек ретки, кришом, покушава,
А ми пијемо, ко и свака стока,
Жабокречину и Посраног потока,
Из пишталина, слатина и млавки.
А ти ме питаш зашто смо овакви.