Ко да нисмо пали у царство небесно,
И гинули листом за свијетлог кнеза –
Помрчина иста, знани страх и језа.
Назална мећава, азијатска хука –
Набрекује опет Тука и Манxука.
Бор у пустом пољу исту клетву јеца,
Уплакани коњи, престрављена деца.
Калуђер у цркви занесен опелом,
У лијевој десна – отворени прелом.
Исти, црни гласник стиже са Косова:
Траје, не престаје патња нечесова...
