Жижак сунцокрета ил' пламичак мака,
Да ме, понекад, озеблог обасја,
Кроз трепавице пшеничнога класја
Оно што трепти над пољем у јари;
Да ме, к'о свога, зрикавци-брујари
Призову грешног, уморног од чуда,
А липа приђе и шапне — овуда...
И пут до цркве за ме је Голгота:
Разјарена паства, вазда срдит прота,
Смркнути ђакон псалме мрмља за се,
А звонар ко да потеже кајасе.
Вратио бих се да не мотриш с трона,
Већ од Стоваришта светог Симеона —
У мучалницу уврх петог спрата,
Где од дечјег даха на окну се хвата
Нешто што светли попут ореола...
Ал' гавељам и ја покрај Вождпетрола,
У смућеном стаду, ни јагње ни звере,
По свој гутљај наде и напрстак вере.
А за наше грехе, несреће и муке,
Мајчице, Света, мало су три руке!
И можда је боље да до Твога храма,
По спас и милост душа крене сама.
Јер ја сам препун пепела и гара,
И не смем такав у сјај Хиландара.
