мирисало на дим са предграђа,
с кровова првих тек сан се и мрак утро;
не беше још час када се сунце рађа.
Сретох потом шуме меке, златокосе,
па по ливадама росе биљуре,
па хучну горску реку; па откосе
планинске, неспокојне и суре;
па сунце и јутарње певаче, тиће.
И мишљах: шта ли ће се још у животу збити?
Мишљах: док другима се смеје и свиће,
тешко је мени сама и тужна бити.