Сва од душе тело ми сећањем узмеш лако
Мир и немири с нашом даљином тихо се споје
То зов тетреба у нама губи се полако
Губе се ноћи уз жижак наде проћердане
И стисак руке недодиру веома сличан
Свако од нас тек слути оног другог бездане
То бол постаде себично исувише личан
Постају сувишни дани испред нас и у нама
Било твоје и моје не дирне иста прича
Исто се сунце рађа – не на истим странама
То усред лета стеже нас сибирска зима цича
Стежу нас ланци слободе – тихо умирање
Несанице и снови већ су безгрешно исти
Тело души ни душа телу већ нису сазнање
То се мисли само боре у својој зависти