Нити он зна шта се ван тишине ове крије
Док бескрван стојим у пропалих снова реду
Без намера јасних у простору илузије.
Не знаш ти шта све немир од црне птице иште
Ни како срце трепери од сила његових
Да у дрхтају сваком мало је позориште
Игра безнађа и наде свих прича јалових.
Не знаш баш ништа – осим да утробу ми кидаш
Да у мојим очима злослутна гнезда правиш
У соби самоће на мом рамену да ридаш
И својом суштином да плениш или ме давиш.
И да чујеш само победничких звона јеку
Брујање труба јуришника и речи просте
Док душу ми разројене мисли болно пеку
Да већ сутра неће хтети песми да опросте.
Из збирке Сан напукле јаве (2009)
