Да заспим сном дужим него еон цео
Да заспим у крилу једне жене
Коју дуго тражим и која мене чека негде
И не питај
Да ли има име или се крије иза надимака
Да ли говори лепе или ружне речи
Ни да ли јој је осмех звонак као хладно јутро
Не питај
Има ли младеж изнад горње усне
Да ли је млада или само витка
Ни да ли су јој дуге ноге а косе бујне
Не питај
Да ли сам волео баш такве жене
Да ли сам их грлио пијан или трезан
Ни да ли само љубих похоту у њима
Не питај
Да ли сам им дао икад ишта
Ни да ли су оне пружиле мени нешто
Не питај – не знам
Јер слутим
Само једну жену – жену без имена
Са очима што имају боју моје туге
И погледом заденутим
Једино у лутању мојих зеница
Слутим жену
Чије усне имају укус пољубаца
А које никад љубиле нису
Јер она не љуби уснама него душом
Слутим жену
Која никад није рекла реч Љубав
А о њој ћутањем наглас зборила
Слутим жену
Чије груди не миришу пожудом
Већ страшћу и чежњом чистом
Слутим само
Жену којој дрхтим утробом
А она у мојој оданости надмоћна и тиха
Као да на престолу седи
И хтео бих
Али још увек стојим сам
Заробљен раскршћима љубави и несанице
Из збирке Раскршћа несанице (2011)
