На извору душе и пешчаном спруду
Таласима снова – мору што се пени
И у ветру мисли кроз главу ми луду.
Сакрили се, ћуте, а тутње кроз мене
Ко звоно без клатна и клатно без звона
Са звоника наде песме несвршене
Чекајући да их пљуне душа болна.
Сакривени тако већ дуго ме ломе
У спољну тишину страх их је изаћи
Јер не знају зашто, ни чему, ни коме
Ни како из снова путеве ће наћи.
