slike pesnika

Александар Јовановић – FATUM



Нет, только тот, кто знал
Свиданья жажду,
Поймёт, как я страдал
И как я стражду!

Гляжу я вдаль, нет сил!
Тускнеет око!
Ах, кто меня любил
И знал, далёко!

Лев Мей (Лав Меј)

У пролеће сам шетао парком
вечери једне чудесно тихе,
када се бори свежина зиме
с топлотом лета које долази.
Хтедох да умирим бучне мисли
које потресаху моје срце.

Кад наједном, видех у даљини
клупу испод неког старог храста
месечином сјајном обасјану,
док сеђаше ту заљубљени пар
чврсто везан загрљајем страсним
и сав предан пољупцима врелим.

Дошапну ми тада млади Ерот
да стазом оном што иде до њих
не водим мирне кораке своје,
него да пођем на другу страну,
не би ли занос што им је дао
горео пламеном нетакнутим.

Послушах речи што рече ми он,
и већ сам био далеко од њих,
али слика љубави и жудње
под зрацима сјајним месечевим
остаде жива у моме уму
и молитвом жарком надахну ме:

"Ни сребра ни злата не молим ја,
ни памет, ни мудрост, ни положај,
нити бесмртну славу земаљску,
него молим од тебе да сретнем
танану душу, пажљиву, нежну,
милостиву, добру, осећајну...

Молим од тебе истинску љубав,
само да волим и будем вољен...
макар трајала кô трептај ока,
и растанка мач ме повредио...
Више вреди дан праве љубави,
него век проведен у весељу!"

Саслушао Ерот моје мисли,
јер и ја послушах његов савет,
и разлете се по белом свету
да ми нађе оно што га молих:
истинску љубав вредну богатства
којом се воли и бива вољен.

И нађе, најзад, тамо далеко,
преко океана леденога,
у леденој земљи хладних људи,
душу која тражи исто што и ја:
танано срце, пажљиво, нежно
милостиво, добро, осећајно...

Чекао сам цело лето жарко,
чекао сам целу јесен жуту,
чекао сам све док месечина
није засјала над Београдом
децембарске вечери једне када
укрсти Ерот путеве наше.

Судбодоснога ли сусрета тог!
Нађоше се они што се траже!
Како да пишем о дану томе
кад не знам ни сам шта се тад збило?
Како да кажем оно што рећи
не може реч ни песника врсног?

Око ми рече да је пронашло
лепоту коју гледаше наћи,
ухо ми рече да је пронашло
сладак глас какав слушаше чути,
душа ми рече да је пронашла
изгубљену своју половину.

Разговор наш је текао тако
као да цео живот се знамо,
понесмо се једно према другом
као да ново ништа не поче,
него старо само наставља се
после растанка од много лета.

Отад нам дани посташе песма,
састанак сваки - велика радост,
када су наше гореле груди
пламеном жудње болне и вреле.
Окусих тада сладости које
машта су пуста некада биле –
знати да желиш и да си жељен!

Но, дође и дан одсудни, црни,
када сам чуо речи овакве:
"Враћам се, мили, тамо далеко,
преко океана леденога,
у ледену земљу хладних људи
где ми је кућа, мајка и сестра.

Овде где живиш будућег нема,
нити ће икад доћи бољитак.
Знам да је срце сломљено твоје
као што моје срце се слама,
али се љубав не може јести
нити се може живети од ње.

Друга половина моја ти си,
одлично знам то, осећам тако,
ал' где си био пре пет година
када те тражих, а нађох њега,
немарнога, себичнога, који
ценити није умео љубав!"

У срцу сломљен, збуњен у глави
реко сам тада речи овакве:
"Као што себе самога љубим,
љубим и тебе, најдраже моје.
Иди где срећа сијаће теби."
И заувек оде драго моје...

Ах! Имадох од злата јабуку,
па ми данас паде у Бојану,
те је жалим, прегорет не могу!
Првога се дана упознасмо,
другога се дана заволесмо,
трећега се дана растајемо!

Зашто је свака истинска љубав
несрећна, болна, кратка и тужна?
Зашто је пехар љубави такве
плитак, а слатким испуњен вином?
Зашто не може вечно да траје
оно што радост нашем је срцу?

С мислима таквим немоћан лежах
квасећи одар сузама својим
и сећах се наших састанака,
који су сада прошлост далека.
Кад ме одједном посети Ерот
рекавши чудне речи овакве:

"Да ли још увек истинску љубав
иштеш од мене, сада кад видиш
како су њени плодови горки,
и како је клет, несталан фатум
који је прати подобно сенци,
јер никада не знаш када ће крај?"

Размислих мало, па рекох ово:
"Не желим да живим без љубави,
макар ми живот трагање био
јер живот без ње сличан је смрти!
Чини и сада што увек чиниш,
и нек ми буде што мора бити!"

                        Посвећено Ђ. П.



Можда вас и ово занима

Претходно Следеће


Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија - песника из целог света

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта