ватрена ми жудња растрзава груди,
па се од тог бола увија и тело,
а утрнули ум незнано куд блуди.
Да ли су истинска ова осећања
или су обмана страсне моје душе?
Да ли икад може истинита бити
она љубав коју свети осудише?
Али кад бих жудњу ишчупô из срца,
ил’ из душе своје тамне, ниске страсти,
то већ више не бих цео човек био,
него сенка нека у мртвила власти.
Шта ти треба, душо? Зашто силно жудиш?
Ох, шта хоћеш, срце, па што не смеш љубиш?
Човече, шта желиш? Забрањено то је!
Не знам шта да кажем… то је биће моје…
Ангел светли ја бих најрадије био
кој’ чистотом својом поштовање мами
и благошћу вишњом благост побуђује…
али то сам што сам - човек јадни, пали.
Нисам ја бирао душу коју имам,
нити њене ране, патње или боли,
ово што сам сада, то ми усуд даде,
да љубим оно што не сме да се воли.
Не осуђујте ме нити ме газите,
моју слабост тиме не оправдавате!
Та пружите руку, љубав укажите,
јер сам и ја човек као и ви што сте!
Шта ти треба, душо? Зашто силно жудиш?
Ох, шта хоћеш, срце, па што не смеш љубиш?
Човече, шта желиш? Забрањено то је!
Не знам шта да кажем… то је биће моје…
