Љубављу је жарком, страсном,
кô подневно врело сунце,
просијала душа моја,
смерна, тиха, насмејана,
па мишљаше у заносу
да ће вазда тако сјати.
Но претрпе силан удар,
јачи него удар грома
што у лето земљу бије,
па је и сад на њој рана,
бол и туга кад се сети
успомена прошлих дана.
Очи више сузне нису,
вратио се онај осмех,
али душа јоште боли...
јер не прође смртна рана,
а ни сладост кад се сети
успомена прошлих дана.
II
Минули дани и успомене болне,
зашто ми до данас раздирете душу?
Знате ли за опрост ил' за милост благу?
Скачете на мене ко разјарени лав
спреман да растргне и прождре јадни плен...
Ох, сећања пуста и прошлости бурна,
вратите кормило мојега живота
у нејаке руке којима вас створих!
Ово срце које с осећајем бије
жели још да живи, жели још да воли…
