Чиста здела споља, изнутра прљава.
Ох, да ли знаш ко сам, мој вољени друже?
У свакој прилици маска намештена.
Као окречена гробница сам сада,
што је споља лепа, а мртвак унутра,
и каква ми, онда, преостаје нада
на бољи живот и неко боље сутра?
Истинити живот у Богу је Христу,
а боље сутра труд је на очишћењу,
света нада да ће душу моју чисту
милостиви Господ привести к спасењу.
Ал' ништа од тога не може да буде
све док се не сазна за право моје ја,
лекар лечи само рану коју види,
не и ону која брижљиво се скрива.
Кад бих рекао неком оно што јесам,
кад бих му отворио врата срца свог,
да види оно са чим дуго живим сам
и да сазна оно што знамо ја и Бог…
колико је тешко бреме које носим,
колико је страшан, болан и крвав бој,
колико су љуте муке што подносим,
колико је мучан воловски јарам мој...
да л' би љубав тог човека ослабила
или би ме љубио исто ко и пре,
да л' би побегао главом без обзира
или би разумео душу која мре?
Јер се бојим да ви не волите мене,
него илузију коју сам створио,
у добром светлу представљајући себе
када сам се за вашу љубав борио.
Нисам лицемеран ко фарисеј злобни,
не купујем добротом испразну славу...
Кад бисте само знали усуд мој кобни
и колики стид ми је покрио главу…
Љубите ме, зато, оче, мајко, сестро,
родбино ми драга, пријатељи моји,
љубите ме, зато, таквог какав јесам,
јер и моје срце безусловно воли.
