како ће мисли немирне моје
чежњиво ићи натраг у дане
када сам био ученик школе
која о Богу свевишњем слови,
бес би у мени плануо силни,
гневом би очи засјале жарким!
Пуно би било рањено срце
горког презрења, можда и мржње,
пошто је чуло праведну реч.
Безбрижно тад проводисмо дане,
једина брига беше нам књига,
граја и шале чуше се свуда,
или по која младићка свађа.
Молитве часне читасмо скупа,
једним смо гласом певали службе,
с трпезе свете кушасмо радо
хлеба и вина - самога Христа.
Ох! Како далеко бејаху тада
прљаве страсти, злоба и грех!
Немојте, браћо мила и драга,
љутитим оком гледати на ме
мислећи дà је заборав мрачни
прекрио дане минуле оне,
када нам многе задаше ране
анђели разни демонским крилом.
Јоште ме боли детиња душа
рањена светом поуком светих
који су вазда причали само
саблазан деци чинећи злу.
Али кад видим како је блудња
водила досад кораке моје,
како ми живот постаде ропство,
греховни понор црњи од пакла,
тад ми се чини светлом врлином
оно што сматрах некада грешним.
Зато ми суза кане из ока
када се сетим како ми Бог да
постанем светим подари дане
које сам јадни презрео ја!