logo poezija sustine»«•» «•»»«•» «•»»«•» «•»«•»Latinica «•»Ћирилица
Најлепше љубавне песме српских, руских, француских, немачких и песника из целог света. Великани родољубиве поезије. Кратке приче.
slike pesnika

Даница Марковић – У ОКТОБРУ

У јесење јутро, груди пуних рана,
Одведе ме врту стаза моја знана —
Сад пролеће цвећем не скриваше пут —
Одору зелену ветрови однеше,
И широки сумор спустио се беше
На усамљен кут!

Ту стајаше ружа, љубимица моја,
Окићена дивним пупољком без броја,
Тек гдекоји жути лист је пао с ње;
Кô једини спомен на времена боља
Она једна оста да оживи поља —
Све пође да мре!

Ал' кад јој приступих — да удеса грозна!
Моја радост рана, моја ружа позна
Не бејаше више онај холи цвет:
Пупољке румене покрила је слана
И одбегô давно из минулнх дана
Инсеката свет.

Међ клонулим лишћем пупољци се крили
— Глава оборених, мезимчићи мили,
Сипали су бони, захладнели дах;
Сунце, покривено суморним облаком,
Трудило се залуд да одагна зраком
С руже мразни прах.

О како је тужна мезимнца лета!
Хтела је да дише, да живи, да цвета...
Развитку је вукла младалачка жуд!
Хтела је да буде чиста радост свима,
Ал' сред дивних чежња затече је зима
И покоси студ!

Како дивни беху они прошли дани,
Кад пупољци свежи, истом расцветани,
У одговор сунцу расипаху сјај! —
Кад даваху руже ваздуху широку
Мирисе, и боје усхићену оку —
А славују вај.

Па све ето прође, и гле тешка дана
Где ту младост сломи ова слана рана —
Неумитне судбе то је била ћуд! —
О зашто да прођу ове чари чисте?!
Да л' ће опет игде да се јаке, исте,
Кад изумре студ?!

И на поглед ове скривене лепоте,
На сећање оне небесне чистоте,
Обузе ми душу неодољив јад;
И ту, крај тог тихог освештаног места,
Пролих горке сузе над нечим што неста
И однесе над.

Какви беху боли у дубини груди
Нико не осети још досад од људи!
Што ме тишти тако ружин удес тај?!
Гле, тој биљци дивној јесен дражи узе,
А над судбом њеном ја проливам сузе,
Гушећ уздисај!...

Шта то у дубини душе моје креће
Овај бол жестоки? — да л' клонуло цвеће?
Ил' увелих чари читав један свет?...
Тужим ли што мину толика лепота?...
Ил' што згледах слику својега живота
И свој удес клет?
slike pesnika

Гојко Ђого – АЈА СОФИЈА

Било је то давно, прадавно,
кад је цар над царевима
у граду над градовима
зидао цркву над црквама.

Сјатили се мајстори и аргати
из целога царства
и дарове донели моћни и немоћни.
Свак' је доприносио колико је могао и знао
а ни цар није штедео труда ни блага.

У вечности се огледао велики ктитор
гледајући како лавра из земље израста
и како се царство око крста сабија.
Узвисила се светина и понизила властела
испод комадића небеског свода
наслоњена на стубове храма.

Само цар није могао да једе ни да спава.
Његова је задужбина била безимена,
а он није знао какво име да јој да.
Залуд су се молили часни оци,
муцали песници и мудраци,
ниједно име није било достојно
Константинопоља ни васељенског трона.

И једнога дана,
као што се све једном деси,
док је господар прерушен у мајстора
обилазио градњу и град,
угледа једну девојку
како на голим леђима
из удаљеног каменолома
вуче велики камен,
па је, зачуђен, упита
зашто толики терет носи
и да ли је неко тера да то ради.

Девојка није препознала цара,
нити је знала ко је и зашто пита
за њено бреме,
али смерно рече да је сирота
и да не може ничим другим допринети
зидању небеског двора,
па приноси овај камен
у нади да ће јој Господ опростити
што не може даровати ништа више.

Озарен снагом вере,
цар је упита како се зове.
— Софија, тихо одговори она.
А из цркве одјекну ехо:
— Софија! Софија! Софија!

Цар трипут изговори њено име
и трипут се одазва исти глас
испод озвездане куполе.
Био је то господњи знак
да се овај мали дар прима као највећи.

Надахнут Духом Светим, велики господар
узе камен са девојачких леђа
на своје раме
и поведе је у храм
да га заједно уграде у олтар
и да патријарх крсти
Свету Софију.
slike pesnika

Војислав Илић Млађи – СВЕТИ САВА

Ти остави: бисер, смарагд и рубине,
којима твој отац Немања те засу,
место царске круне- узе камилавку,
а место порфире – узе црну расу
и оде, чак тамо, у Хиландар свети,
да познаш живота одречење право,
да слушаш и вршиш заповеди Божје,
угодниче Божији, Светитељу Саво!
Ал' борба међ' браћом – зла коб наша стара-
не могаде, ипак, твом слуху измаћи:
ти, с крстом у руци, чак из Хиландара,
дође својој крвно завађеној браћи,
и, с љубављу кротком, међ ножеве њине,
ти, стаде, кô Божје оличење право,
и свакоме пружи по гранчицу мира,
кротки миротворче, Светитељу Саво!

"На спалисте Влаха!"- Синан паша грмну,
Донесе твој ћивот...потпалише гране.
Али ветар дуну и диже твој пеп'о
и разнесе светом, на четири стране,
и свуд, где год паде трунка твога праха,
онамо се диже- кô за чудо право –
или српска школа, или црква света,
изабраниче Божји, Светитељу Саво!
И сад твоја химна победнички звони
пуна крепке вере, полета и маха:
То је љубав твоја разнета по свету
кроз честице твога мученичког праха,
и та жива песма, што кипи кô река
дижући се к теби, чак у небо плаво,
славиће те громко од века до века,
вечна наша славо, Светитељу Саво!

Данас, кад српска омладина цела
приступа ти, с пуно побожности свете,
да најлепши венац од најлепшег цвећа
око твоје драге иконе оплете,
и док свећа славска трепери и гори
покличи се дижу до неба у плаво:
"Оче српске школе и цркве нам свете,
слава теби, Светитељу Саво!"

slike pesnika

Војислав Илић Млађи – * * *

Ко нашом невином крвљу залива њиве наше?
Ко свештенике коље и цркве наше плави?
Ко распетој Србији приноси очта чаше?
Ко су то? Хуни, Готи, Авари или Вандали?

Ил Логомбардери, Цвеви, Татари или Лабурци
Што децу нашу кољу, силују наше жене?
О; нису авај, Варвари некултурни,
Већ синови хрватсе културне просвећене.

Знам те јунаке добро, историја је њина
Пуна части и победних фанфара
Усне им још румене од победничких вина
Славећи своје победе, Немаца и Мађара,

О, иронијо јада. Њихова повјест ређа
Туђинске краљеве, племство, грофове и бароне
Пред којима су ропски, псећи савијали главу
Љубећи корбач Пеште и царске Вибандоне.

Где беху кад је Душан тресно Визант смело
И када га њина црква својим војником звала,
Моме народу кад је славе љубила чело
И кад га победна песма здравила са чинбала.

Где беху на Косову, кад своје сељачке груди
Стављасмо као штит гвозден пред дивљу турску буру?
Где беху кад мој сељак, калуђер, кнез и себар;
Брањаху њихову тисућљетну културу?

Где беху на Руднику, Куманову и Иверку
Острву Виду, Бардањолу и Скадру?
О, ти јунаци тад са пушком на нас су ишли
И силовали нам жене по равној Мачви, Јадру!

Нигде их тад не беше, лизаху ропски ланац
Живљаху животом скота, бејаху марва и робље:
Док онај мали, прости и презрени Србијанац
Низаше победе сјајне и деце своје гробље.

О, када црном робу ланце расковасмо,
Браћом их назвасмо својом, крај срца метнусмо свога
И за њих име, заставе и историју дасмо,
И из прашине их дигосмо на трон нашега Бога.

А уздар шта нам беше? Издаја и Јанка Пуста,
Лажи, клевете гнусне од којих гори лице,
Спаљене цркве, гробља невине деце наше,
И круна свега браћа посташе краљоубице.

Не, не ми нисмо браћа, ми нисмо крв исте крви.
Ми нисмо копали очи, ни секли женама дојке,
Ми нисмо дечицу клали, ми нисмо вадили срца.
Ми нисмо деца исте словенске мајке Бојке.

Проћи ће дани ови шкргута зуба и плача
Проћи ће дани ови голготских искушења.
Са руба наше њиве већ сија оштрина мача
Освете, и сија сунце, нашег васрксења.

Пресуди Бога правде неће тад нико избећи,
Пред тим победним мачем нико се неће скрити,
Ту пресуду ће наша поклана деца изрећи.
Хрвати неће бити, Хрвата не сме бити.

Неће ни тада помоћи плашт неких Југословена.
Доста смо дуго гајили на срцу своме змију,
Очеви што не дигоше то ће синови дићи
Нашега цара Петра и нашу Цар Србију.
slike pesnika

Вито Николић – ЈЕДНОГ ДАНА

Једног дана, када нас не буде
на овоме бијелом свијету,
с људском чежњом поменуће људе
неки вјетар другом неком вјетру.

Читав свијет, безљудан и нијем,
сјетиће се људи некадашњих,
и онако узалудно лијеп
зажалиће за очима нашим.

Пожељеће људску ријеч гласну,
парче срца грлом отргнуто,
да разбије тишину опасну
и вријеме споро и беспутно.

А однекуд, из тишине траве,
ко богови молитвом дозвани,
поново ће људи да се јаве
и осмисле свијет успавани.

И опет ће испод тих небеса
наш бијели друм да се извије
и опет ће нека дивна пјесма
да нам дође главе као прије.

Па ће опет, када нас не буде
на овоме бијелом свијету,
једног дана поменути људе
неки вјетар другом неком вјетру.

slike pesnika

Вито Марковић – РИТУАЛ

Тишина ноћи тече, кривуда,
Наука мрака у месту стоји,
А ја, лирски узбуркан,
Ко лабуд у води,
У поезији се пљускам.
Цаклим се у строфи, сијам.
Срце, мој стратег, воли
Дуг ритуал да имам
У песми кад је творим.
Брчкам се у реци речи,
Под надзором чулне душе,
Смисао постојања у песми
Дајем себи, увек.
slike pesnika

Лаза Костић – РАЗГОВОР

С увученом српском заставом
у мађистрату новосадском

Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
зар већ у твојим бојама спава
црвена крвца и крвца плава?
О чему сниваш кад се не њијаш?
Је л’ те рођено копље проболо,
те од белине рођене свијаш
самртни покров на тело голо?
Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
о чему сниваш?

Да ли се сећаш векова давних,
векова давних, часова славних,
шарени лептир кад си још била,
по лепом врту српске целине
полетајући с цвета на цвет?
У сунцу славе шар ти се крила
дивно прелива,
а ти почива
на цветној ружи душанске силе
сисајућ из ње занос и свест.
Славан то беше српски лептирак
и српског врта заношљив мирак,
слава се наша далеко чула,
чула је за њу источница була,
чула је за њу, па се докраде,
под јаглуком јој лептирак паде
занесен славом од врта свог:
була му крила резати стаде
на шарен-гаће за дилбер каде
меког сараја падишиног.
да ли се сећаш још и тих дана,
те црне траге срамотних рана
срезаним крилом стидљиво скриваш?
Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
о чему сниваш?

Проблаговала с' у лаком сану
суморну зиму народног стида,
ал' већ и теби пролеће грану,
сарајске чини са тебе скида;
сунце слободе и крстов значе,
млада ће крила да ти озраче.
И ти се прену из тешке коби,
чауру ропства крилима проби,
полети сунцу и крсту свету,
ал', још у лету,
стаде те писка, стаде јаук.
Не беху то зраци сунашца златна,
То беше мрежа паука гладна,
сузама горким бељена, прана,
народа клана, поисисана,
а усред мреже крсташ паук:
у препреденој, големој мрежи,
српски лептирак — ево га лежи!
Паучином си сапет у крили',
гмизави паук по теби мили,
шеће се по твом срцу стрвену,
сиса ти плаву крв и црвену,
а ти зар живиш, зар очекиваш?
Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
о чему сниваш?
Ако још има крилатих снова
испод окова,
ох онда сањај облаке црне
што ће их врели јуже да згрне,
облаке црне, олује бесне
и муње кресне
и гром и јек;
вихар да сапон раскине мреже,
тебе у врте твоје донесе,
гром да сажеже
пауку век. —
Ил' ако не мо'ш од среће ружне
замислит, друже, топлоте јужне,
бујице лужне, вихоре кружне:
а ти бар усни северне стеге,
мећаве, цичу, сметове, снеге,
да круне прште на челу живу,
корице мрзну о сабљу криву,
ни крвав порфир да згрије крв!
а камо л' крвник у плашту сиву,
а камо л' паук, а камо л' црв!
Па нек и твоје срце прехладни,
тек да те паук не једе гладни,
тек да ми ниси стрвини стрв!
slike pesnika

Кристина Лугн – МОРАМ ДА СЕ ОБЕЗБЕДИМ

Морам да се обезбедим пре него што пођем.
Требају ми ципеле.
Морам набавити ципеле за шетњу
с ђоном од куване гуме.
Мислим да ће ово бити напорно;

Погледај ме сада.

Видим себе да долазим са ножем.
Видим сада да долазим са конопцем.
Jедном мора да се испали метак.
Гњавила сам са тим већ пет деценија.
То ће трајати пола секунде.

Зашто ме сада посматрате?

Љубав није вечна.
Али смрт јесте.

Превела са шведског Елеонора Лутхандер
slike pesnika

Кристина Лугн – ДОВИЂЕЊА И СРЕЋНО

Не желим да сретнем дежурно људско биће
не желим да разговарам са акутним тимом
и кризном групом.
Желим да кнез тамо дође
и потпише моје последње оправдано одсуство.
Не желим да сарађујем са смрћу.

Желим да она зна ко сам ја
и изазове ме на двобој због мојих личних података.
Осим тога хоћу пуно,
пуно морфина
и дугачке некрологе.
Трубадури нека се сакупе
на симсу мог прозора.
А краљ и краљица
нека ставе своје круне
и замоле ме за опроштај.
И једино што желим као опроштајни поклон
је дозвола да се бацим у твој загрљај.
Да, ја хоћу да се као једна строфа
бацим у твој загрљај.

Превела са шведског Елеонора Лутхандер

slike pesnika

Кристина Лугн – ПРИУШТИЋУ СЕБИ

Приуштићу себи прави одмор
након борбе са смрћу
остати кући
и пунити батерије
читати све књиге које нисам стигла
и само бити с најближима
дуго јутром спавати, снивати
и бити лијепа.

Као кад се чежња врати
са свог дугог прогонства
као кад дијете
вјерује мајци
као кад избјеглица
изненада дође кући
– у том осјећању желим одахнути
након фазе истјеривања.

Превео Харис Туцаковић

slike pesnika

Кристина Лугн – ТЕРБА МИ

Треба ми тишина
и самоћа
и складно језичко рухо.
Треба ми дискреција
и постојана реална основа.
Мој радни задатак баш сада
је да се покушам извући
из својих властитих формулација.

Тужан је посао живјети.
Ако то човјек не схвати
никада неће бити весео.

• Превео Харис Туцаковић

slike pesnika

Кристина Лугн – ТИ ЋЕШ ДОБИТИ

Ти ћеш добити панорамски прозор
као дјечији додатак.
Звјездано небо ће бити тапета твоје дневне собе
и Моцарт ће писати музику.
Ти ћеш добити дом
који те воли.
Ти ћеш добити смисао за хумор.
И Стриндбергова сабрана дјела.
И сву моју унучад.
Мој дар теби је да ћеш говорити многе језике
и устрајати у сваком времену.
Ти ћеш добити добру везу са земљом
и вртоглаву висину крова с гипсаним рељефима.
Ти ћеш добити живот
који ти све прашта.
Бићеш бистрог мозга.
И снажних осјећања.
Биће ти забавно.
Све то стоји у кућном осигурању.
Нико те неће узнемиравати.
Моја алиментација теби је да се никада
не престанеш надати.
Ти ћеш добити храбро срце.
И одважан интелект.
И добру способност расуђивања.
Онај коме вјерујеш
ти неће испустити руку.
Мој божићни дар теби је ако падаш
да се ближњи радују да те прихвате.
Љубазан осмијех ће ићи цијелим твојим путем.
Ослобађање од војне обавезе ћу послати из моје самоће.
Ти нећеш наслиједити ништа од мене.
Али ћеш добити сав новац.

Превео Харис Туцаковић
slike pesnika

Кристина Лугн – ЈА ЗНАМ

Ја знам јодлати.
Шумска вила ме томе научила.
Научила ме како се пере рунска вуна
на деведестпет степени да се не згужва
и да се глас не оштети.
Мљекара је увијек била затворена
док сам била мала.
Сви полицајци су били пиромани
и ја сам их вољела
јер би држали моју руку у свом џепу
док су се мали дјечаци играли испод Великих кола
у најтајнијим шумским подручјима
мушких тоалета,
оним које је моја кума украла
из породичне сехаре.
Увијек када бих пјевала
ширила би се најдомаћија
слова у моје име
изнад закључаних вратница кућа у низу.
И чим бих осјетила миловање по образу
знала бих
да сам изложена кривичном дјелу.
Ја немам појма шта се ради
када се плаче.
Али знам јодлати.

Превео Харис Туцаковић
slike pesnika

Кристина Лугн – ПОСТОЈИ МАСА ЖЕНА

Постоји маса жена мојих година
које имају још слабије разлоге да воле себе саме
и тјерају друге да то ипак раде
иако нису ни лијепе
ни вриједне на неки други начин.
Галоп галоп.
Можда ипак и није тако бесмислено
бојити биљним бојама.
Кретање је такође добро нарочито за мозак.
И изражавање осјећања у керамици.
Јер се истовремено добије маса предмета
који кући дају посебност.
Нешто чиме се може поносити
Галоп галоп.

Превео Харис Туцаковић

slike pesnika

Кристина Лугн – АЛИ ЈА ЖЕЛИМ

Али ја желим заправо много радије
пратити једног старијег образованог господина
до пустог поткровља
док сат откуцава поноћ
ја желим заправо много радије
лутати без тутора на киши
строго забрањеним алпским врхом
у стопу за образованим господином

Ја желим да дођеш сад!
Ја желим да дођеш сад одмах!

Ти који ниси стално узнемираван
апстиненцијалним кризама и хемороидима
али имаш времена и стрпљења слушати
здрав разум и сељачку памет
у шармантној комбинацији

Ти који не мислиш да је важно
што тешко контролишем
своју фризуру и своје болесне крзнене животиње
које стално гмиле из мрака
кад ми је тешко заспати
и грицкају гадне рупе
по мом лијепом бијелом чаршафу

Ти који не мислиш да је важно
што се оне лоше понашају за столом
и грозно заударају
док долазе са својом ужасном глађу пиштећи
и кукајући и јадикујући и плачући
до Дукс-лежаја којег сам чувала
надајући се бољим временима

Ако си ме спреман узети онакву каква јесам
и не мислиш се срдити
на моју мигрену и моје доње рубље
ако желиш мало помоћи
кад се не може добити нека помоћ
и ако си један образован доброодјевен господин
веселог расположења и живахног интелекта
онда није важно
ако имаш неки мањи хендикеп
тешкоће при контакту обавезу издржавања
и истурену доњу вилицу и хепатитис
и пародонтитис и лошу столицу

Најважније је да си добар
и да ме можеш чувати од свега опасног
што се множи у чесмама и витринама
које сам купила на отплату
од моје маме

Превео Харис Туцаковић
slike pesnika

Кристина Лугн

Кристина Лугн, песникиња и драматург, рођена је 14. новембра 1948. године у месту Тиерп, шездесетак километара северно од Упсале у Шведској. Добила је више угледних награда од којих су најзначајније Књижевна награда Селма Лагерлеф (1999) и Белманова награда (2002). Од 2006. године је изабрана у Шведску академију у којој је на столици број 14 наследила Ларса Гyленстена. Шведска академија је основана 1786. Године по узору на Француску академију (осн. 1635) с основним задатком да ради на јасноћи, изражајности и угледу шведског језика. Академија броји 18 доживотних чланова и између осталог именује добитнике више високовреднованих одликовања и стипендија, укључујући и Нобелову награду за књижевност.
Кристина Лугн у књижевност је ушла 1972. године збирком песама Ако ја не а први велики успех постигла 1983. године збирком Тражи се познанство старијег образованог господина. У поезији Кристине Лугн је у фокусу егзистенцијална угроженост, а њена поезија је у сваком случају – њена властита. Поезија јој је спонтана, потпуно без шминке, прожета страхом, усамљеношћу, материнством, компликованим надреалистичким односима између полова, неочекиваним променама мисли, оштрим иронијама и апсурдним црним хумором – уз свеприсутну смрт. Или као што је сама рекла у једном интервјуу – Моје писање говори о мом енормном страху да не изгубим људе, чак и себе саму. То је моја једина тема.
Објавила је осам  збирки поезије: Ако ја не (1972), Мом мужу, кад би знао читати (1976), Убијте га (1978), Ако чујете пуцањ (1979), Percy Wennerfors (1982), Тражи се познанство старијег образованог господина (1983), Пасје време (1989) и након дуже паузе Довиђења, пријатно (2003).
Драмски опус Кристине Лугн је блиско везан с њеним песништвом и необично је богат – написала је ”ништа мање него тридесетак комада” Њен први драмски комад Кад избије паника у колективној подсвести појавио се 1986. године а затим су следили Види, то крвари (1987), Оно лепо као да нестаје (1989), Тета Цвета и Идла девојчице (1993), Силвер Стар (1995), Рут и Рагнар (1997), Ноћни оријентири (1998) и Види, лос (1999.). Током прве деценије 21. века прорадио је њен драматичарски нерв и из ње се дословно излило десетак изванредних комада међу којима се истичу Украдени драгуљи (2000), Неискоришћени талент (2002), Жене крај Лабуђег језера (2003), Вера (2005), Катарина Велика (2006).
slike pesnika

Оскар Давичо – НАСТАВЉАЊЕ

Као ударци
Одвојени знаци бескраја
На шипки смисла

Као војници
Смрћу њушкано лишће
Збуњено ветром

Као порука
Ноћ с маском дана капље
Низ олук црно на зрело

Као љубав
Понекад бело значим
У теби или сањам

(1955)

slike pesnika

Љубомир Симовић – РЕНОАР

Оглашавам полазак дувајући у Месечев рог
Који на небу нестаје у сливу пламених река
О ветар једро носи ко лаки мехур млека
Подиже воду, прска, растура црни стог

Гле моју вену од злата и крви набреклу
Она ме на линију једну плаву подсећа
Јутрос ме буди сјај. О радости све већа
Што ближи сам своме пореклу

О поље лепршавог пламена, небеса ветровита
Девојка у плавој реци, звук, алхемија жита
Вече од лаког мрака и кестенових канџи

Ваздух се претвара у лик и у сну лаком
Он је Госпођица Гренпел са црвеном траком
У лик претворен мирис ђурђевка и поморанџи

(1959)
slike pesnika

Велимир Живојиновић Масука – ПРЕД ВЕЧЕ

Уђимо полако у свој стан,
душо. Вече је пало.
Још мало па ће са брегова дан
одлебдети мало-помало
небу, и отуд звати нас
кô драг, кô рођени глас.

Уђимо и погледајмо кроз сутон што сја,
вечерњим проткан жаром,
шта ту под кровом спи ил' бди, а шта
чека, по старом,
да стресе прах и никне кроз мрак
у животу, у свести тлак.

Јер дошло је време кад широки сјај
дана, што вид залива,
одлазећи копрени диже крај,
те видно и видније бива
оно што себична светлост скри
док с даном се дружисмо ми.

Чудан је можда и језив нов
свет што ће пробуђен бити.
Ко зна шта крије све наш кров
и шта ћемо под њим још снити,
док прахом сипи црвоточни рам
и пуцкетањем проговара чам.

И можда ћемо ту тек чути глас
што смислом све обасјава,
пре но што ноћ промили преко нас
и снове и јаде успава.
Уђимо полако, душо, у свој стан.
Вече је. Умире дан.
slike pesnika

Љубомир Симовић – УТЕХА

Због зала проклињеш,
а ни за једно се добро захвалио ниси!

Питаш се од ког је немилосног бога,
или од кога ђавола, ово зло,
а за добро питао ниси од кога је!

Стискаш главу шакама, коленима,
питаш се чиме си овај покор заслужио,
а чиме си добро заслужио питао ниси!

Устај, отри те сузе, не цвили ту,
умиј се, очешљај се, уљуди се,
и гледај да одсад
са том крвавом сузом у срцу живиш
ко што си досад
с веселом водом кроз ливаде, живео!
slike pesnika

Љубомир Симовић – СЕОБА СРБИЈЕ

У зло се сели, доброселица!

Пртеном врећом огрнут Неготин,
Београд са шлемом на рањеној глави,
Ужице с рана разгонећи вране,
Обреновац на носилима.

Ваљево с гробом на рамену,
Са точком око врата Врање,
Крушевац носи одсечену главу,
вуку се преко Косова.

Оста на северу, на вешалима, Космај,
видик на југу затварају обриси гробова;
бежи из својих шума Копаоник,
на дренову штаку ослања се Повлен,
оглувео од топова.

Дрвље и камење ваљајући, Дрина,
Тимок, загрциут мутним кишама,
Лаб, пун потопљених топова и свиња,
глибовита Колубара,
штапом пипајући, слепа Нишава.

Узлеће Петрова црква, праћена својим гробљем,
сија Грачаница у облаку, изнад расула,
окружени жетвама узлећу Сопоћани,
лети Жича, лете Високи Дечани,
пуна јабука, пред њима
Ћеле-кула.

Кућа из куће избачена,
дрво из дрвета прогнано, —
заглибљени већ до рамена
кроз разливена гацамо блата;
ни из небеског блеска ни из чамца
нико нам руку не пружа;
тону градови, планине, тону цркве,
за прамен магле
дављеник се хвата.

Над баром што нам се попела до браде,
од девет небеса, осам се смрачило,
а девето се дими.
Све изнад њих се запалило!

Гледамо тај пламен
високо изнад голети,
гледамо тај пламен,
— у њему још ничега нема!

Ни онај ко нас води не зна
хоће ли одатле да нам сиђе зора,
или пожар у коме ћемо,
град за градом, жито за житом,
изгорети.
slike pesnika

Љубомир Симовић – АУТОПОРТРЕТ СА ГЛАВОМ НА СТОЛУ

Расту ми на прагу,
расту у олуку, расту на крову,
по свим собама
расту ми коров и трава!
А мени се спава!

Нападају ме мрави,
рука ми се до лакта црни од мрава!
А мени се спава!

У села нам ујахују војници,
пале сена,
хватају гуске и патке,
на друмове изгоне
стада оваца и крава!
А мени се спава!

Разваљују ми врата кундацима,
туку ме,
хапсе ме,
бацају ме низ степенице у мрак,
препун дрвених и гвоздених справа!
А мени се спава!

Неко, не видим ко,
позива ме у борбу за слободу,
тражи победу истине и правде,
победу устава, закона и права!
А мени се спава!

Бацио сам пушку и капу!
Нека победи снег!

На сто се спушта,
ко на дно,
моја глава!

Мени се спава,
угасите,
мени се
спава!
slike pesnika

Живојин Павловић – МОЈ БРАТ

Седела је у трећем реду, крај прозора; у сувој и разбарушеној коси блистало јој је сунце. Нисам могао да заборавим: они из седмог, згурани у клозету и обавијени љутим смрадом, говорили су да је одлазила професору цртања и да се скидала пред њим гола. Имала је прљавомрку кожу прекривену младежима, ни по чему се није разликовала од осталих девојчица. Носила је ципеле са дрвеним ђоном као и ми, али је непрестано дрхтала телом и облизивала усне. Нас двоје једини нисмо изашли напоље; остали смо у празној учионици која је мирисала на олај и јесењу влагу. Иза замућеног окна млатарале су се руке као крила прекланих петлова. „Је-дан, два-а, три-и, че-тир! Је-дан, два-а, три-и, че-тир!“ Лептирица је добовала о стакло, а сиве сенке застирале су испуцалу таблу у углу; од обешене ђачке одеће чинило ми се да ме вребају непознати људи. Учионица је била мала; кадгод смо бацали авион од хартије, он би ударио о супротни зид. Било нас је преко четрдесет у разреду; гурали смо се по четворо у клупи; сада је све изгледало огромно, као складиште или болнички ходник. Седела је у трећем реду леђима окренута прозору, делиле су нас старе, изгребане и расковане клупе у којима сада никог није било.
Чим сам је погледао, она подиже обрве и проговори. „Колико је?“ рече, спусти поглед ка мом ручном часовнику и упали цигарету. „Кад се врате, приметиће да је неко пушио“, казах јој док је сиви облак лењо пузао уз сунчев зрак. Она се насмеја пре но што ми одговори; усне јој се растегоше скривајући неку непристојну мисао. „Казаћеш да си то био ти“, рече и насмеја се још једном, гласно, истурајући пљоснате зубе; ућута. Видех да је укочена у ставу напетог ишчекивања, сабијеног у очима, у једва приметно згрченим прстима на ивици клупе, у сљубљеним коленима што су вирила испод раскопчане ђачке кецеље као глатки камен. Оборих главу покушавајући да се сетим на кога ме подсећа у том положају и с таквим лукавим и суздржаним изразом лица, али ми то није полазило за руком. Можда зато што сам се осећао увређеним, или, што сам видећи је такву, слутио у себи дубоко негодовање и горчину; ону исту горчину која ме је опржила чим сам у клозету чуо шта о њој говоре другови из седмог, а можда зато што сам приметио како устаје и како корача између клупа вукући за собом дим као да јој се тело пуши од зноја. Дошла је и села до мене. Чуо сам је како дише. „Хоћемо ли после часова заједно кући?“ рече ми; глас јој изненада постаде тих и врео. „Да“, рекох, говорећи у отворену свеску којој чак ни странице нисам видео; нисам могао да јој се супротставим.
Корачала је испред мене носећи торбу с књигама припијену уз груди. Ишла је забачене главе; каткад би јој се само очи, на улици светлије и влажне, тргле за неким пролазником. Сумрак је слегао димове на град, прво лишће полете под ноге. По сокацима, кривим, прашњавим и без светла, било је много људи, највише младежи и наоружаних недићеваца. Она је корачала гордо, као гардијски коњ, и због тог укрућеног и охолог хода, упркос клапарању дрвених ђонова по калдрми, видео сам како се мушкарци осврћу за њом, задовољан у себи што сам ја био тај који се једини налази крај ње, али постиђен чињеницом да ничим није потврђивала моје присуство: као да на улици нисам постојао. У једном часу, када де попела да откине гранчицу са липе да би је ставила међу усне, и када сам јој угледао ноге изнад колена, помислио сам: „Отпратићу је само до куће. Не. Само до њене улице.“ Мушкарци: калфе, матуранти и немачки подофицири из противавионске заштите, мушкарци небријаних вилица и тврдих очију испод улубљених кошчатих и храпавих чела, ти мушкарци који тек што беху кроз расклопљена побочна врата изашли из биоскопа, гледали су је пожудно као звери не кријући своје жеље. Она их је опажала, знао сам, било ми је јасно, али их није гледала. Глава јој је остајала усправна и укочена као глава на бронзаном споменику усред малог трга који је био украшен јовама, подшишаним у облику склопљених кишобрана. Она их је само осећала својом кожом, прљавомрком и масном као излизана седишта у лекарским чекаоницама, и својим меканим и облим месом, исувише зрелим за женско биће од петнаест година.
Тако смо пролазили улицама, раздвојени једно од другог као незнанци; сенке су биле све дуже и мекше. Сусретали смо жене које су се враћале са чесама носећи тестије и канте из којих се вода проливала на калдрму, деца су се играла у прашњавом жбуњу а старице, ослоњене лактовима о прозоре, окретале су главе за нама иако нису биле мушкарци, иако су им године избелиле косу и преко очију навукле мрене. Да ли је постојало нешто међу нама, питао сам се гледајући је у леђа и у руку којом је на груди припијала торбу пуну књига. Да ли се то из нас зрачи, да ли ма шта постоји што оне слуте у ваздуху као лаки мирис каранфила или дуге нити паучине које ветар носи по пољу попут дечијих змајева?
Убрзо сам се уверио да је тако: она не скрете у своју улицу. Продужила је, не заставши ни једном, чак и не променивши свој ход. Више јој нисам чуо кораке, пред нама се пропињала узана стаза обрасла травом, кратком јер су је често пасле овце, али још увек густом и сочном иако је јесен земљи и шумама из дана у дан заклапала очи. Ишли смо све спорије. Успон је био јак, тама је посисала последње куће испод наших ногу. Бежећи у домове, људи укресаше сиромашне светлости. Чули су се последњи откуцаји дана, димови су се стапали с тамним облацима и ја осетих да смо сами, на дохват смрти, међ црним гробовима, згрченим у жбуну и спремним за скок. Погледах је: одмицала је све дубље, скоро је нисам видео.
„Где си?“ прошапутах, изгубљен у магли. Одасвуд ме је гледало немо стење и сабласни сјај уклесаних, златом опточених имена покојника. Трње дивљих ружа сканџа ми се о џемпер, тргох се и поново јој чух смех, ту негде у близини, иза мермерних амфора. „Где си?“ огласих се по други пут, сада нешто гласније, саплитао сам се о труле цигле, о камење и зарђале конзерве; широм отвореним очима пиљио сам у ту ноћну пустош, у сулуди сплет шибља и неизвесне просторе испред себе. Нигде је није било.
Ближио сам се капели слушајући лавеж паса, загледан у узана окна на ишараним старим зидовима: чинило ми се да унутра неко дише. Тада сам је чуо где ми шапуће да седнем, и ја је спазих, заваљену на клупи сред неког растиња. Седела је у самом углу, изазовно прекрштених ногу; гледала ме нетремице.
Спустих се на други крај, осећајући да ми се прсти круте као леденице о стрејама сред циче. Нисам јој окренуо лице, нисам се померао: око нас се ковитлала страва; чинило ми се да се иза зидина миче жбуње и да свуд около, у ноћи, хода хиљаду нечујних ногу. Видех: дижу се старци као прамење беле паре, старице иза жбуња чупају из себе гвоздене зубе; војници бледи као буђ и слепи од рана одлазе некуд праћени њиском многобројних коња. Ко су они? запитах се, гледајући децу мокрих гаћа што су их епидемије позобале неке болесне ноћи, ко су они што се осмехују држећи подигнуте чаше сред помућених винограда, чији су ти сламни шешири, шајкаче и либадета, одакле мирис стаја, прашњавих књига, вруће ракије у зимска јутра и звуци звона што сам их чуо још не родивши се? Њихало се лишће изнад моје главе, чуо сам дисање ноћи и нисам био сам.
Тада ме прену додир њене руке. Полако, без журбе, али одлучно и у тој својој одлучности сигурна као стрелац пушку преко које посматра свет из дана у ноћ, она ми истрже торбу с књигама коју сам држао испод мишке и баци у траву. Затим ми испруженим прстом дотаче слеђени образ. Али ја је не погледах и ако ми се примицала влажећи ми врат својим дахом: тај тупи шум торбе која је одлетела у шибље, прхну кроз ноћ као шљука и претопи се у цијук врата на капели. Гледао сам: оданде, из плесниве таме у којој се суше увели венци и мирише восак и кандило, изађе мој брат. Пратио га је мек, топао и таласав смех, ромор наједном разбуђен под зидинама цркве, занесен, чулан, бахат и зрео. Утрну одмах. Знао сам чији је, био ми је познат. Слушао сам га сваког пролећа у башти иза куће. За братом пође Аница Прица и обеси му се о руку. Виде га како је обгрли око рамена прививши јој главу уз своје груди; умршена коса бежала јој је на све стране; из отворених уста јечао је загрцнути кикот откидајући јој се из грла као комађе крвавог меса.
Познао сам га и слушао, иако се скотрљао низ брдо остављајући ми само мрак и задах гробља. Више нисам чуо дисање крај себе; окретох главу: видех јој оборено лице, укочено у необјашњивом грчу. Очи, разведене и слепе, пиљиле су у земљу коју сигурно нису виделе. Устао сам и пошао не осврћући се. Тамо иза првих крстача већ црних од киша, у долини под маглом, сличан постељи преморених звезда, чамио је град. Око главе су ми летеле ноћне птице, ишао сам не знајући корача ли ико иза мене. И тако, занесен и слеп, каткад светао као изглачан свећњак, каткад таман као око смрти, смлевен, издробљен и јадан под сенкама брестових крошњи спустио сам се низ брег. Сећам се да сам негде, на ивици гробља дрвеним ђоном нагазио пужа. Застао сам на раскрсници, укосо осветљен жутом светлошћу са електричног стуба. „Нећеш да ме отпратиш?“ рече и приђе ми с леђа пружајући ми торбу коју сам био заборавио. „Не“, рекох јој, „шта ћу ти ја? Не“, рекох јој , „доста је било. Одлази.“
slike pesnika

Мика Антић – * * *

Покушао сам најискреније,
али не разумем се у камење што мирује
и то ми је сва кривица.
Можда сам само због љуљашки имао образа
да останем
овом свету у гостима.
Иначе,
шта ћу овако дивно луд са ових 25 птица
у мојој крви и костима?
Можда постоји некаква молитва која све решава
и све прашта.
Можда и у коцкама узиданим у друмове
живи некакав немир непрестан и дуг.
Али шта ћемо кад нас има и оваквих
који увек поново морамо да цветамо
као башта
од априла до септембра,
па онда опет поново тако,
и поново,
и поново у круг.

Шта ћемо
кад смо се ми трудили све да разумемо
а нисмо све разумели?
Шта ћемо
кад смо поштено навлачили безазлене гримасе
на ољуштена лица?
Шта ћемо
кад смо силом у себи давали грмљавине
и шумели,
али наказно шумели,
непромишљено разапети између рачунџија
и самоубица?

(Часопис Поља, бр. 76, октобар 1964)
Претходно Следеће

фб лајк дугме

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта