slike pesnika

Петар Кочић – ВУКОВ ГАЈ

Негдје пред Петровдан, када је сунце високо дрхтало на небу, обасјавајући освјежавном блиставошћу све под собом и около себе, бануше неки страњски људи пред кућу Станка Босанчића.
На једном бијаху бијеле хаљине као снијег са црвенкастим пругама, и на глави широк, кломпав шешир, испод кога му се једва назираху очи и нос. Из џепа на лијевој страни испод пазуха вирио му је метар, савијен, и на преклону жутјела се округла чивија, преливајући се у сунцу. Други, много млађи, подбулих образа, помодрела носа и као неиспаван, бунован, носио је шумарско одијело: зеленкаст шешир са перушком навише, саметне панталоне до кољена, а од кољена дебеле зелене чарапе са тешким, поткованим ципелама, чији ударци тупо одјекиваху о скорену земљу, остављајући иза себе по набујалој прашини шаролик траг. На леђима му је висила торба са кожним упртама испод којих је, кроз жућкасто и изанђало одијело, пробијао зној. Преко торбе некако му се немарно испријечила двоцијевка.
Станко је био сам од мушкијех глава код куће са једном женом и старим Вуком, кога је већ поодавно обузела и оборила старост и изнемоглост, те не може никуд макнути из куће. Жена је спремала јело за посленике у пољу, а Станко тесао гобеље за кола. Вук је лежао у кући више огњишта, нијем и непомичан.
Станко, кад угледа страњске људе, пометну брадву и некако се тешко подиже да их дочека.
Онај је први шутио, а онај у шумарском одијелу, скидајући пушку са себе, назва бога и упита се са Станком за здравље.
 – Но, како комшија? – промрмља и први, некако бојажљиво, као натежући.
– Добро, добро, господине. Како си ти? – осмјехивајући се одговори Станко.
Странац му не знаде ништа рећи, већ се сав зацрвени. Више није ни ријечи проговорио, него је непрекидно гледао у крупну и одраслу шуму у Вуковом гају, који се у полукругу савијао изнад Станкових стаја као какав свјеж и зелен вијенац, стршећи високо у небо поврх ниске и закржљале шикаре што се протезаше над цијелим селом, чак тамо до стеће планине.
Они су се још позадуго одмарали и нешто се између се разговарали некаквим језиком кога Станко није разумијевао. То му је мучно било, па их је од неко доба почео криво, неповјерљиво погледати. Шумар то опази, па пошто искапи пуну здјелу кисела млијека – онај први није хтио – дигоше се и пођоше уз брдо Вуковом гају.
На поласку шумар рече:
– Босанчићу, овог љета биће доста посла и зараде. Вуков гај је продо спаија овом странцу. Кроз који дан почеће рад…
Станко га забезекнуто погледа, па се усплахири:
– Какав спаија?! Који гај?... То не мере бити. Гај није спаијин већ нашег Вука; то зна сав свијет. То не мере бити!
Странац, кад видје ненадну и наглу усплахиреност Станкову, поблијеђе и поизмаче се за неколико воловских пружљаја подаље од њих. Шумар на Станкове ријечи не рече ништа, већ се и сам упути за странцем. Станко остаде непомичан, без ријечи, зурећи у врх цијеви пушчане како се пресјајива у сунцу и лагано замиче у Вуков гај.
Глас да ће каури сјећи Вуков гај брзо се разнесе по свему Змијању, и сав се крај узнемири, а највише изнемогли Вук. Тo је уистину његов гај. Он га је подигао и одгајио.
Већ се и заборавило кад је Вук стао у најам у Босанчића. O рођењу његовом испредале су се дуге и различне бајке. Највише се говорило да је као дијете нађен у планини, и то кад је некакав паша уз буну проходио Босном, и када се многи свијет из доњих крајева са сермијом склонио у планинске збјегове. Када се све прилично било умирило и слегло, враћао се народ из збјегова. Жени је једној нестало дјетета. Много га је и дуго тражила, срљајући као без душе кроз планине, и није га нашла. Уморну и изнемоглу растргали су је вуци. То су дијете послије нашли чобани, отхранили га и надјели му име Вук.
У Босанчића Вук се најмио дјететом и ишао је првијех година за сермијом, прво за овцама, па онда за говедима. Ријетко би кад радио на њиви са осталом чељади. Испрва му је о Ђурђеву и Митрову исплаћиван најам: педесет гроша и опанци кузолаши по врху. Послије је престало и то, и њега су почели држати као укућанина и као свог рођеног, те се и он попут остале чељади стао беслеисати, одијевати и обувати из куће.
Био је тих и смирен као овца. Ни с ким се никад није свадио, то се не памти. Није никог мрзио, нити је кога одвећ волио. Према свачем и сваком био је равнодушан и хладан као студени камен. Махом је шутио и свирао у ћурлик, који се далеко чуо, и свак је могао распознати звуке и даворијање Вукова ћурлика. Цркви није ишао осим у години једном, на причешће; у чаршију није никад слазио, осим у прољеће, кад би се овце спуштале са Змијања на јањило, доље у Лијевче.
Кад би љети сјавио благо на пландиште, или кад би га изјутра или увече напасао, увијек је уза се носио сикиру и поткресавао младе буквиће и јавориће у шикари изнад Босанчића кућа. То је радио од малена, неуморно и непрекидно, из године у годину, и од закржљале шикаре, која је била свачија и ничија, издвајао се лагано и неосјетно гај са високим и витким буквама и јаворовима, висећи се и ширећи се. Те букве и јаворови били су му мили и драги као нешто своје рођено што му је прирасло за душу и срце. Кад је беспослен, ријетко би се кад од њих одвајао. Увијек је неку жалост око њих баратао, кресао нешто и поткресавао. Из гаја се увијек светачним даном чула његова сикира.
И ту, у гају, у љетне дане кад се шума одјене листом и облије блиставошћу сунчаном, отварала би се тврда и опора душа Вукова. Он би дуго и дуго гледао свој једри и набујали гај као да га погледом милује. Ту би он највише и говорио. "Дјаге сестје и бјацо, јасите, јасите! Висјоко јастите!" – тепао би он, гледећи уз вите букве и јаворове како се тихано повијају и ослушкивајући њихово дрхтаво и тајанствено шумљење.
Једном се био нешто грдно ражљутио на Станка и кренуо се некуд да иде, али се није могао никако растати са својим гајем. Изишао бијаше испод села и легао под једну крушку дивљаку. Очију није скидао с гаја. Чинило му се да чује у гају ударце сикире, и као да се високи буквићи превијају и шкрипе. Онда би се као све умирило и стишало, и њему се гај причињао необично тужан и као да се скаменио од жалости: ниједна грана да се макне, ниједан лист да се затресе, да задрхће и затрепери. Гај није шуштио, није се дизало оно чудновато, потмуло шуштање које му је увијек душу заносило и опијало. Над гајем се његовим, тако му се привиђало, бијаше спустила некаква ледена гробна тишина и туга која се дизаше у магличастом привиђењу измеђ зелених овршака и помодрелог неба. Он се први пут тада у свом животу заплакао, и вратио се опет у село.
У прољеће, највише у прољеће гладних година каквих је у овом удом и врлетном крају често бивало у старо вријеме, тешко би се Вук забринуо. Тада би изнемогла и прегладњела свјетина осуком навалили на младе буквиће да гули кору и снима мезгру, те би се тиме и цријемушом отимала да не скапа од глади. Са запрепашћеним очима гледао је он како се кроз шуму бјеласају огуљена стабла, стрепећи, да се не посуше, увену и угину.
Сваке године о Ђурђевдану скупљало се све Змијање на збор код Добре Воде у Вуковом гају, и сав би гај тада мирисао сувим босиљем и планинским пјесмама, у којима се славила и величала љубав, младост, здравље и снага. И тада је Вук широко отварао очи и пазио да не буде каква квара. Када би га ко опоменуо што толико пази, одговорио би он кратко, благо осмјехујући се:
"Змијањци смо!"
Кад су се млада стабла развила и поодрасла, сваки је могао усјећи какве јапије за малу потребу да не иде далеко стећу планини, али је свак морао за то питати Вука да му допусти. То његово право свак је поштовао, и Вук мало кад не би допустио. На мјесто посјечених стабала одмах би он поткресавао и подгајивао младице.
И он и цијело Змијање били су нечим тајанственим и језивим везани за тај гај. У вријеме гладних година када би се домаћини, погружени и убијени, враћали из далеке Каурске, без жита, са празним коњима, стала би силна кукњава, јаук и лелек цијелог Змијања, и тада би Вуков гај и бујна цријемуша по њему спасавали невољнике да не пресвисну од грдног очајања и глади.
***
Странци се истога дана вратише из шуме и зађоше по селима да купе раднике. На Змијању не могоше за тај посао наћи ни једног јединог човјека.
– Не говорите више о том, већ се што прије кин’те са Змијања, јер би могли главом платити! – запријети им стари Чочорика, и за два дана сазва Змијање на скуп. И Вука су, онако слаба и немоћна, извели на скуп. Он је само шутио и слушао што остали говоре. Највише је говорио стари Чочорика. Усред његова говора поче довикивати једно чобанче из поља:
– Ено крава у Вуковом гају!
Вук се трже, бризну у плач и викну:
– Чујте, браћо, оно је мој гај, а није спаијин. Не дајте, ако за бога јединога знате, да га каури исијеку. Неправда је то велика и гријек… – загуши се у сузама.
– Не дамо, не дамо брез грдног зла! – узавреше повици са свију страна. Чочорика наставља:
– Вуков гај је ко наша светиња једна. Наши ђедови и пранђедови спасавали свој голи живот у том гају од немилосне глади… Кад сад, душо си моја драга, и дјецо и браћо моја, чуо да га је спаија продо каурима… тобож што је на његовој земљи, и овамо кад сам проесабио да ће га попити у вину и ракији са каурским роспијама, е душо си моја драга, било ми је да полудим!… Синоћ сам дуго под ноћ шједио пред кућом и све нешто о том размишљо. Никако ми се није дало спавати… Неће око поноћи на једном ми се учини ко да се небеса отворише и над Високом Гредом указа се кршна и наочита женска прилика са црљеним барјаком у руци…
– И ја сам видио синоћ некакву црљен изнад Високе Греде! – чу се неко из скупа.
– И ја сам! – дочека други.
– И ја сам! – потврђује трећи.
– Маше барјаком – продужује Чочорика – и виче: "Не дајте Змијањци, тако проклети не били, да каури исијеку Вуков гај!"
– Не дамо, не дамо брез грдног зла и крви! – загрмјеше опет поклици са свију страна.
И сви се завјерише, и старо и младо, и мушко и женско, да бране Вуков гај и да без голема јада не дају да га каури исијеку, и опремише суду испред Вука и народа старог Чочорику са неколико људи.
Послије два три дана вратио се од суда стари Чочорика са људима, али није ништа успио. Свагдје су му рекли да је Вуков гај уписан на спахију, и спахија га је могао продати коме је хтио. Напошљетку, у великом очајању понудио је и Чочорика у име Змијања спахији новце за гај, али он на то није хтио и смио пристати, јер је са странцем већ био подвезао погодбу и уговор, и то је била свршена и готова ствар. Неизмјерно огорчење бјеше обладало Змијањцима кад им је Чочорика све то казао.
И једног дана помолише се друмом испод Кадине Воде у дугим редовима страњски радници, све сами каури, са четири жандарске патроле.
Змијање се узруја и узбуни као никад до тада. Са дна до дна Змијања одјекиваху узвици и дозивања: "Каури иду да сијеку Вуков гај! На скуп, браћо и Србови!"
Из свију села са њива и од кућа похрљеше гомиле узрујаног и запрепашћеног народа. Људи бацају косе и виле преко рамена, на дјевојачким и момачким уснама прекидају се пјесме, жене остављају колијевке са расплаканом дјецом, и све то хрли и срља према Вуковом гају, погнано некаквом непојмљивом и неодољивом силом. Хрли и куља свијет са свију страна као да из земље ниче и искупља се под Вуков гај.
И Вук се диже, доби снагу као да се препороди. У кошуљи, гологлав и распојас, блијед као смрт и испијен као каква авет изиђе у народ.
Каури се примичу све ближе и ближе. Натакнуте бајонете на жандарским пушкама све се јасније распознају. Истом језиво бљесну у сунцу, па опет се изгубе, потону као у какву помрчину.
Кроз непрегледну гомилу искупљеног и до дна душе узбуњеног народа проструји нешто, везујући једно за друго, стапајући сав тај свијет у једно, у нешто чврсто и непробојно. Наједном се дигне жагор и повици, па се опет све ушути, следени, скамени. Свак осјећа, слути, да се нешто страхобно приближује, само што се није збило!
Вук, као какво страшило, кад видје да се радници све ближе примичу, рашири руке као да ће бранити гај, напрегну се и прозбори немоћним и уздрхталим гласом:
– Ето каура! Не дајте, браћо, да…
– Не дамо, не дамо! – забруја на све стране, одјекујући у планинским висовима.
Радници наједном застадоше. Једна се патрола одвоји од осталих и пође према скупљеном народу, у коме се дизаше све јача и силнија граја што се радници ближе примицаху.
– Нек се врате радници, ми не дамо шјећи Вукова гаја! – викну Чочорика према патроли која застаде подалеко од скупљеног народа који се силно узруја.
– Не дамо, не дамо брез мртве главе! – осуше се опет повици из скупа.
– У име закона, разилаз’те се!
– У име бога и божје правде нек одступе радници да се крв не пролијева!
– Ми смо бацили молбеницу на царство. Нека то још мало стане, да видимо шта ће доћи са царства! – довикује патроли Станко Босанчић.
Жандари звизнуше. Остале патроле и оборужани радници прилетјеше и свом жестином навалише да разгоне народ.
– Ми смо бацили молбеницу на царство! – чују се испрекидани узвици.
– Каква молбеница, какво царство! Натраг у име закона! Разилаз’те се…
Вук, узрујан, измакао се испред народа, раширио руке као да нешто брани и само виче:
– Не дајте, браћо!
И прва пушка пуче. Свијет се усталаса, узруја, побјесни. Настаде ломљава и урнебесна граја. Стадоше се гушати. Једног жандара нечим ранише, отеше му пушку, сломише и бацише. На то пушке још јаче, још силније учесташе. Јаук и вриска да уши заглуну. Рањеници падају и јече, а Вук као какво привиђење увијек напријед и једнако виче:
– Не дајте, браћо!
И он паде, обливен крвљу, непрестано млатајући рукама око себе и вичући: "Не дајте, не дајте!" Крај њег посрну и паде стари Чочорика, и свијет се разбјеже, праћен силном праском пушака…
Гињенике покопаше, и Вуков гај почеше сјећи.
Немилосна туђинска рука исијече и сасијече све и однесе у далеку земљу, а ојађено Змијање обави се у тугу и жалост голему.

slike pesnika

Анђелко Заблаћански – ТИШИНА ВРЕМЕНА

Ништа ме не боли сем очију њених
Мисли су ми празне само срце куца
Хладно од пљускова суза залеђених
У заборављеним изгревцима сунца

Ништа ме не боли сем ноћи у дану
У поглед ми стао зид камени цео
И осећам дах њен на уморном длану
Док између нас је сав од ћутње вео

Ништа ме не боли сем умор времена
Обешене о врат казаљке што ћуте
У трагу усана нада затурена
И додири што их обзорја још слуте

Ништа ме не боли сем јутра далеког
Глувог од цвркута птица с грана туђих
И рамена мога само за њу меког
Ништа ме не боли сем снова најлуђих





slike pesnika

Анђелко Заблаћански – ПАД

Месец се просуо долинама греха
У вучјим урлицима ноћ се сакрила
Јаук загрливши сред најлуђег смеха
Пред ђаволом стали анђели без крила

Бивају све тиша манастирска звона
Бедеми простоте у поглед су стали
Нејасна и себи дрхти васиона
Јер велике душе разапеше мали

Очи је склопила пред страхом истина
Небеса и Земља више не говоре
Јер сад лаж борави у капима вина
Сопствену пучину прогутало море
slike pesnika

Анђелко Заблаћански – ОТУЂЕЊЕ

Бежиш из мојих мисли опет у мисли моје
Сва од душе тело ми сећањем узмеш лако
Мир и немири с нашом даљином тихо се споје
То зов тетреба у нама губи се полако

Губе се ноћи уз жижак наде проћердане
И стисак руке недодиру веома сличан
Свако од нас тек слути оног другог бездане
То бол постаде себично исувише личан

Постају сувишни дани испред нас и у нама
Било твоје и моје не дирне иста прича
Исто се сунце рађа – не на истим странама
То усред лета стеже нас сибирска зима цича

Стежу нас ланци слободе – тихо умирање
Несанице и снови већ су безгрешно исти
Тело души ни душа телу већ нису сазнање
То се мисли само боре у својој зависти

slike pesnika

Анђелко Заблаћански – АПРИЛСКА ЕЛЕГИЈА

И лије киша, хладна лије
Нејаком зрачку нигде трага
Пред сивилом се сивило крије
Душом се дан вуче кȏ рага

Недогледом зловоља расте
И цваст би с воћки да побегне
Због повратка кају се ласте
Од умора бор би да легне

Сутон стиже већ пун горчине
Ноћ се с месецом срести неће
О јадно је све без ведрине
Јер ведрином се радост креће
slike pesnika

Анђелко Заблаћански – ЧОВЕК ЖЕНИ

Човек жени треба
Да зеницама исток јој покаже
И без страха
У њеним уздасима
Стамена ветрењача буде
А своје уздахе дубоке
У њеним једрима заталаса

Човек жени треба
Да јој се у зеницама огледа
И без страха
У своје осмехе
Њене најскривеније мисли пусти
А она у његове боре
Засеје зрневље вере росом шкропљене

Човек жени треба
Да своје зенице на длан јој спусти
И без страха
Безок јој корак кораком нађе
А она његове стопе
Крваве и грубе дубином душе схвати
slike pesnika

Анђелко Заблаћански – МОЛИТВА

Милостиви, господар си душе моје
И услиши молитве свога раба
Нека патим, ако казне су Твоје
Али не дај да ми смерност буде слаба

Господе, услиши да грехе кајем
Све моје – и мојих предака с мача
И улиј ми снагу Теби да се дајем
Али ме спаси искушења плача

Боже, не дај да у свом болу заборавим
Бол туђи – и Твој трпљен за нас
Дај и у јаду с надом да боравим
А у Теби само душа нек нађе спас.

slike pesnika

Анђелко Заблаћански – ЧУЛНОСТ

Слушај како поноћ бије у мојим недрима
Док од страха да одлазиш блед сам као јесен
Чуј у мени лађа тоне с напетим једрима
А хтео сам да свуд пловим сновима занесен

Гледај како плаче месец у мојим очима
Онај исти што с нама је у бестиду сјао
Види – гори пут ми твоја још на длановима
А већ сасвим у очај сам безимени пао

Загорчале мајске трешње на мојим уснама
А још јуче на њима си тражила нирвану
Окуси сад ту даљину што стоји у нама
Речи што се не изусте у празном дивану

Удахни ме као мирис кише у прашини
Кад се нога успомена само блату враћа
И све има воњ трулежи у нашој тишини
А некад смо мирисали попут медног саћа

Додирни ме само слутњом да негде постојим
Безумношћу нашом вођен и са жељом јаком
Пипни око себе само још свуд с тобом стојим
Као зрак и тамна мрља у дубоком мраку

Све осети само чулом које жена има
Да ли вреди да за мене ветар тугом бојиш
Или сунце да ми нудиш када стегне зима
И преда мном увек чулна у осмеху стојиш
slike pesnika

Анђелко Заблаћански – ХОЋУ ЖЕНУ

Хтео бих
Да заспим сном дужим него еон цео
Да заспим у крилу једне жене
Коју дуго тражим и која мене чека негде

И не питај
Да ли има име или се крије иза надимака
Да ли говори лепе или ружне речи
Ни да ли јој је осмех звонак као хладно јутро

Не питај
Има ли младеж изнад горње усне
Да ли је млада или само витка
Ни да ли су јој дуге ноге а косе бујне

Не питај
Да ли сам волео баш такве жене
Да ли сам их грлио пијан или трезан
Ни да ли само љубих похоту у њима

Не питај
Да ли сам им дао икад ишта
Ни да ли су оне пружиле мени нешто
Не питај – не знам

Јер слутим
Само једну жену – жену без имена
Са очима што имају боју моје туге
И погледом заденутим
Једино у лутању мојих зеница

Слутим жену
Чије усне имају укус пољубаца
А које никад љубиле нису
Јер она не љуби уснама него душом

Слутим жену
Која никад није рекла реч Љубав
А о њој ћутањем наглас зборила

Слутим жену
Чије груди не миришу пожудом
Већ страшћу и чежњом чистом

Слутим само
Жену којој дрхтим утробом
А она у мојој оданости надмоћна и тиха
Као да на престолу седи

И хтео бих
Али још увек стојим сам
Заробљен раскршћима љубави и несанице
slike pesnika

Анђелко Заблаћански – ПОЕЗИЈА

Не знам зашто те тражим
Ни ко те од мене крије далеку
Ни шта јесте – ни шта није
На јави или сна хаљетку
Ни звоно јецаво коме бије
Кад се врхови бреза сломе
Ни што машту залуд дражим
Слуђен у самом зачетку
На вратима без спуштених реза
А у себи заробљен сатима
Не знам – зашто те тражим
Ни требаш ли коме
Али моја си веза
Са безграничним световима.
slike pesnika

Анђелко Заблаћански – МОЈА ВИЛА

Са којим си јатом долетела
Из које светлости узела суштину
Којом тамом обојила косе
И чије ливаде у погледу имаш
А таква на мом прагу стојиш
Само плаштом зоре заоденута
У жудњи узреле трешње
На мом длану и уснама
Док – као месец над водом – гориш
А дошла си
Нечујним кораком срне
И не видех кад крај мене минула си
Али тишину осмеха ти
Опазих чим те јутро пробудило
Први пут исто оно
Које и мене зраком наде буди
И знам – сад си ту
Мада наизглед далека
За моје усне и прсте чекалице
Али ту си – осећам
По мирису даљине у коси
По боји дуге на мом прозору
И твом смешку на мојим образима
Знам – јер заиста јеси
У мојој јави и мом сну.
slike pesnika

Анђелко Заблаћански – БЛУДНИ САН

Нека ми се
Све на главу сруши
Псовке бесних кочијаша јаве
Сузе и клетве
Преварених жена
Све колевке нерођене деце.

Ако се пробудим –
Нека ми суде
Пастири чедности и поштења
Невесте ноћи
Пред олтаром стида
Све чежњиве очи обичних људи.

Ако сан заборавим
Јутром бола
И заробе ме ланци самоће
Тад нећу знати
Где сву ноћ сам био –
Лежећи уморан
У постељи.

slike pesnika

Анђелко Заблаћански – СВЕТ И ПОЕЗИЈА

Не знаш ти како је гаврану у мом погледу
Нити он зна шта се ван тишине ове крије
Док бескрван стојим у пропалих снова реду
Без намера јасних у простору илизије.

Не знаш ти шта све немир од црне птице иште
Ни како срце трепери од сила његових
Да у дрхтају сваком мало је позориште
Игра безнађа и наде свих прича јалових.

Не знаш баш ништа – осим да утробу ми кидаш
Да у мојим очима злослутна гнезда правиш
У соби самоће на мом рамену да ридаш
И својом суштином да плениш или ме давиш.

И да чујеш само победничких звона јеку
Брујање труба јуришника и речи просте
Док душу ми разројене мисли болно пеку
Да већ сутра неће хтети песми да опросте.
slike pesnika

Анђелко Заблаћански – БЕЗДАН ПЕСМЕ

Сакрили се негде стихови у мени
На извору душе и пешчаном спруду
Таласима снова – мору што се пени
И у ветру мисли кроз главу ми луду.

Сакрили се, ћуте, а тутње кроз мене
Ко звоно без клатна и клатно без звона
Са звоника наде песме несвршене
Чекајући да их пљуне душа болна.

Сакривени тако већ дуго ме ломе
У спољну тишину страх их је изаћи
Јер не знају зашто, ни чему, ни коме
Ни како из снова путеве ће наћи.
slike pesnika

Анђелко Заблаћански – ЉУБАВ

Сигурно постојиш – не знам где ни како
Нити сам икада могао да схватим
Како проста грешка живот скрене лако
На пут без повратка и јауке затим.

Сигурно постојиш као нектар дата
Можда као пелин – можда вино питко
Или као мамац у мрежи од злата
Несхватљива мада исписана читко.

Сигурно постојиш, јер зашто бих снио
Ту предивну снагу највећу од свију
И како да сазнам ко сам и где био
Ако ту нирвану од мене сакрију.

Сигурно сам некад и срео те нему
Не видевши речи у сетним очима
Бежао у тугу туђу, преголему
И тражио спаса пијаним ноћима.

А ти већ постојиш – не знам где ни како
Нити сам икада могао да схватим
Како проста грешка живот скрене лако
На пут без повратка и јауке затим.
slike pesnika

Анђелко Заблаћански – ТИ

Ти си
И оно што ниси
Чедна а жудна
У сновима
Разуздана
Као освит дана
У жељама
Зауздана
Болиш као рана
Нежна, тиха
Као речи из стиха
А опет, попут олује
Срце полети
А све одболује
Јер ти си
И оно што ниси
Обична и необична
Нечија
Ничија
А своја лична.
slike pesnika

Кристина Росети – ***

Под жбуном један седи,
уздише, не зна шта ће,
а испод стабла врбе
други, сам, сео: плаче.

Под жбуном стаће уздах,
и рђав дан се брише,
ал онај под врбама
устати неће више.



slike pesnika

Кристина Росети – УЗ БРЕГ

Је л пут, уз брег ветровит, посртање?
И нема пута дужег.
Да ли дан сваки носи светло дање?
– С јутра до ноћи, друже.

Је л тамо ноћно одмориште? Није?
Да л према крову крећем?
Можда га тама од мог лица крије?
– Промашити га нећеш.

Да л путнике ћу друге кроз ноћ срести?
Јесам ли им на трагу?
Да куцнем? Да се уздахом навестим?
– Не чека се на прагу.

Чека ли комфор боника што дрема?
И од умора заклон?
Има ли кревета за све, или нема?
– Кревет добије свако.
slike pesnika

Кристина Росети – КАД УМРЕМ ЈА, ВОЉЕНИ

Кад умрем ја, вољени,
не тужи, ћути храбро!
не сади руже мени,
ни сеновито стабло:
нек око росе сам ти,
прокапало у трави:
па, ако можеш – памти,
ако не – заборави.

Нећу видети зраком
сен, нити кишу чути,
нити славyја, ако
песму му бол помути.
Снићу, док сутон пламти
на залазећој лађи:
слатко је да се памти
а заборав још слађи.
slike pesnika

Сергеј Јесењин – ЈЕСЕН

      Р. В. Иванову

Тихо, тихо над смрекама низ стрмину;
Јесен, риђа кобила чешља гривину.

Над речним покровом, обалом спојеним,
Чује се сињи звук под копитом њеним.

Опрезно ветар у монашком капуту,
Гужва лишће низ рубове по путу.

Љуби сваки жбун оскорушиног листа,
Црвене кô крв ране невидљивог Христа.

•С руског препевао Анђелко Заблаћански
(Из књиге Од Пушкина до Капустина, 2019)

slike pesnika

Емили Дикинсон – ПРИЈЕ НО ШТО МИ ИЗБИШЕ ОКО

Прије но што ми избише око –
Вољех гледати ко остали
Створови што су имали очи
И други начин нису знали –

Али да ми се рекло – Данас –
Небеса су ти даривана –
На Срцу ми би, кажем ти, прсла,
Величине мог бића, рана –

Планине – моје –
Ливаде – моје –
Звијезде Неограничене –
И Поднева колико може
Стати у моје коначне зјене –

Покрети Птица Које Роне –
Јантарна Цеста Јутра – за ме –
Да је гледам кад хоћу – Новост
Свака би смртно ранила ме –

Мислим – тако је сигурније –
Тек с душом својом на Окну – гдјено
Створови други очи своје
Излажу Сунцу – несмотрено.

(Песма број 327)

•Превели Јасна Левингер и Марко Вешовић

slike pesnika

Рајко Петров Ного – ТУЖБАЛИЦА

Куд си пошо награјило у недоба на покладе
У сунчеве обрвице налбантини кад се кладе
За небеску потковицу приковаше сунчевића
Сјају сузе кроз рупице из чавала из влашића

Да Зорило и Ноћило и троглави гле Балачко
Вечерају помрчину Србијице црна тачко
На крај света крајем века некрштене једеш дане
А деца ти разапета измеђ цркве и кафане

Гребенају мрку вуну Ни на једном главе не би
Тек марсовци кукуричу Учинили то сте себи
На крај света крајем века сија ова црна рупа

Где Милоша разапињу и Барабу с Христом скупа
На Небојши Јакшићевој слепом сунцу брију веђе
Забасо си награјило у неслано месојеђе

slike pesnika

Рајко Петров Ного – КЕНОТАФ

Човек се враћа кући у домовину речи
А реч уназад ходи у постојбину бола
У кући које нема по сву ноћ неко јечи
Миришу бор и јавор и растопљена смола

Не могу тамо ући вазда ме неко спречи
А за руку ме води оној која се збола
Твој сам гроб кога немаш што шобоће и звечи
И суви бор и јавор и залеђена смола

Стално се враћам кући по жеравицу речи
А угљен сам у води над ничим туја тмола
Како ћу тамо ући кад останем без речи
Зна она што ме води А већ ме нема пола

slike pesnika

Рајко Петров Ного – ТРОПАР У ДВА ГЛАСА

Тија мајко над узглављем шира Од Небеса
У очима отвореним док спавам ко дете
Ко кроз прозор видела си ведрином удеса
Смрт на крсту сан у гробу тужне тридесете

Мати моја сиротице из Вилова дола
Када си ме откопала из снега ко дете
Угледа ли Неовдашња кроз копрену бола
На јагњету плаштаницу оне тридесете

Мајко свима Богомајко Царице Небеса
Рушна сузо у пурпуру унапред се сети
Венци оцта капља чавли јемства за чудеса
За кога ћу васкрснути моћних тридесетих

Мати хумко из Хуманине удата за старца
Посвећујем и кад хулим чим се снега сетим
С анђелима теби поје прашчица и тварца
О Христовим ко о својим чистим тридесетим
slike pesnika

Рајко Петров Ного – ТАЈНА ВЕЧЕРА

Анђелима су подрезали крила
А Арханђела стрпали у жицу
А још се свећа није угасила
Ни прво слово спало на ижицу

Посустали су тиморни пејзажи
И усахнуло врело у Острогу
Кад лажна звезда у небеској кажи
Проказа јагње иза леђа Богу

У проказању кривоклеци пишу
Да ће још једног за све да разапну
И све за једног А кад се упишу
До Јуде нека себи омчу запну

Јер од поноћи Бели Вук нас двори
И не да да нас чаће мимоиђу
Виј вука није молитва на Гори
Не чека свеце с иконе да сиђу

Ни анђелима да узрасту крила
Ни Аранђела да повади мача
Над веком му се сенка издужила
И одвојена од тела корача
slike pesnika

Рајко Петров Ного – НЕДРЕМАНО ОКО

Још сунце греје по навици штедро
И зрикавац се с нечујем римује
То дитирамби славе небо ведро
И кад нас онај озго не милује

Задремало је Недремано Око
Не огледа се дело у свом творцу
У ћуку ће се одморити соко
А син се неће познати у оцу

Хоће ли деца која теби кроче
Док будан спаваш угледати с болом
Зато што си нас оставио Оче
У твојој зени свој лик с ореолом

А када главе дигосмо високо
У цркви нам се погасише свеће
Је ли трепнуло Недремано Око
Постидело се Око Свевидеће

slike pesnika

Рајко Петров Ного – КРАЈ НАМЕТНЕ ГРОМИЛЕ

Гдје нам је била кућа за ноћ је никла шума
Не шума него црква звјездано кубе неба
Од највише планине до агарјанског друма
Од сватовскога гробља до пексинова греба

Низ кланце и јаруге низ поноре и драче
Гдје црноризац гавран још поје и кад гаче
У тој пространој порти хумке су голубњаче
Сјајкају у зренику чим се небеса смраче

У виловоме долу прислуживо сам и ја
На круни од китине сребри се крет од иња
Не реци вјетар пуше то хуји литургија

Борова калуђера и јела монахиња
Крај наметне гомиле читај кад озго сине
Здѣ лежи грешни дијак рашовић од старине
slike pesnika

Гојко Ђого – ЗМИЈСКА ТРАВА

Ко ће се сетити оног разреда и хербаријума
у столачкој Нижој гимназији кад је artemisia
dracunculus цветала у нашим торбама међу
теглицама зановетног меда и листовима
дувана које смо привијали на турбекулозна
недра проф. Бошка Грдана, и ако се ко сети,
хоће ли рећи да су то била дела љубави, а не
поука бркова и ботанике.

У трбуху
– у земљаној здели,
у навиљку драче испод ребара витих,
у све дубљој бразди на мом челу
расте змијска трава.

– траво, стонога кртице,
у стотину се рупа завуци,
прегризи крваве судове,
замрси живце,
можда ће се твоја жила
у мом срцу пробудити
као млада змија?

Још који дан, која година,
док за зубе језик прирасте
и катран процури из уста,
свето ће безумље постати вашарска дрека
и душа ће белоушка
почети да уједа.

Или ће бежати са овога света.
– Господе помилуј, помилуј је Господе.

slike pesnika

Гојко Ђого – ТРНОВО

 Час поезије у спаљеном храму
 Св. Ђорђа у Трнову, на Лучиндан 1993.

Дошао дан бездан,
зинуо мрак на чирак.

Небески капак на земљу пао,
посрнуло и клекло
све што је небо подупирало.
Срушен звоник, распукло звоно,
растопљен бакар и олово.
Усправно стоји још само крст
изнад младог гроба
и димњак без дима
над домом без крова.

Старе вране и црне мараме
витлају око глава,
венац зимзелена изнад кућног прага,
врата су свака иконостас
окован читу ама.

Али нико не плаче, нити се смеје.
У рукама пламињају свеће
а на челу сиња маховина.
Хлеб и со не могу да одмрзну
студену браву на уснама.

Паства целива мач
у руци анђела
на зиду спаљеног храма.

А књига каже
да светом влада
рука правде и закон љубави.

slike pesnika

Ђорђо Сладоје – ПЛАЧ СВЕТОГ САВЕ

Бог ми је сведок да сам учио Србе
Свему што видех са Горе маслинове –
Велможе, себре и ђаке голотрбе,
Ал не знам где је корен несреће ове;

Учио да држе књигу, кандило и рало,
Ишао у лов с њима – на радост утробију;
С очију крв и тмину, са душе скидо сало
Стрепећ да се у шуми због плена не побију.

Зборих о слози, а видим – још се деле,
Јуродиво и само прогоне све љуће.
Дивља им срца, кротки вуци и пчеле,
У цркву сврате кад више не знају куд ће.

Јесам ли грешан што сам их искушаво:
Док мирих браћу, у недра скрише ноже,
Пред блеском крста шмугну препреден ђаво
У ђачку торбу од младе вучје коже.

Бог ми је јемац да сам их учио свачем
Што сазнах у ћелији, на ходочашћу, у лову.
Ако у цркву свратиш, чућеш како плачем
За децом која ме опет славе у рову.

slike pesnika

Ђорђо Сладоје – ИЗВЕШТАЈ О ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ

Боже, што је тамно, мемљиво и тесно
Ко да нисмо пали у царство небесно,

И гинули листом за свијетлог кнеза –
Помрчина иста, знани страх и језа.

Назална мећава, азијатска хука –
Набрекује опет Тука и Манxука.

Бор у пустом пољу исту клетву јеца,
Уплакани коњи, престрављена деца.

Калуђер у цркви занесен опелом,
У лијевој десна – отворени прелом.

Исти, црни гласник стиже са Косова:
Траје, не престаје патња нечесова...

slike pesnika

Ђорђо Сладоје – ЈАВИЧ

Наврати у Горње, и Доње Храсно,
И у Пребиловце, мада је већ касно.
Тражи Козомору, Ћука, Домазета...
Они су овамо, скоро сваког лета,
Излазили бежећи од неке напасти
Које се ни ти, канда, нећеш спасити...

Њих нађи и питај, они знају причу
О праведној води –  о врелу Јавичу
Са којег нико ни кап не окуша
Осим чиста, светла и невина душа.
Жедноме, а грешном, земља српске врело
И хукне грохотом кроз камено ждрело,
А на згранутог и слеђеног створа
Аждахино око бјецка из отвора.

Ту је последњи пио Свети Сава,
Одонда тек ретки, кришом, покушава,
А ми пијемо, ко и свака стока,
Жабокречину и Посраног потока,
Из пишталина, слатина и млавки.
А ти ме питаш зашто смо овакви.
slike pesnika

Ђорђо Сладоје – ПЕСНИЧЕ ЗНАШ СВОЈ ДУГ

Насука ме хуља на лед танак
Преварих се и позајмих франак
Он удари тврду хипотеку
На планину месечину реку

Манастире гробља и дућане
И на кућу и на укућане
На Косово Банат и Барању
И на душу – нарочито на њу

На родослов иметак и име
И каматном стопом пригњечи ме
Просврдла ме студеном монетом
А не да ми да платим сонетом

Да побегнем у пустињу Гоби
И тамо би дошло да ме глоби
Па се бојим прећу црту танку
И у подне лагумати банку

(Певач у магли, Православна реч, Нови Сад, 2017)

slike pesnika

Ђорђо Сладоје – КРПЉЕЊЕ КРИЛА


Крпио сам крила бршљаном и смолом
Да се барем на трен винем над злодолом

Пробао сам кришом са врх сламног пласта
То што чине жуна чешљугар и ласта

И летео сам како летим у сну
Пре но бедно тело о ледину љусну

Нашли су ме ловци у перју и блату
И донели кући с крилима о врату

Бива мада ретко окрилати душа
Но тело се сада чак и шетње гнуша

И уз басамаке посрћем и стењем
Свршено је канда с летом и успењем

Не ничу ми крила пре ће реп и папци
А још лете вране и мутави врапци

slike pesnika

Ђорђо Сладоје – ОТКРОВЕЊЕ


На гробљу једва ниче трава,
И уз литицу бршљан стење,
С тим се уједно завршава,
Господе, наше вознесење.

А то над чим је душа стрепела
И димила се у лирском жару,
Шака је магле, лула пепела,
И мишја цика у дувару,

Која једино љути аждаху
И чини стварним наше лудило,
Па у пометњи, јагми и страху
Заборависмо шта се нудило.

А кад у крчми уждисмо лампе,
Указаше се пегаве шаке,
Које у мраку кришом трампе
Судбине наше за сребрњаке.

slike pesnika

Ђорђо Сладоје – КОСОВКА ДЕВОЈКА


Не враћам се у род нити стижем у дом
Подржи ме свети у науму худом
Док у празном пољу из празног кондира
Заливам празне кућице кромпира
Причешћујем моје давно изгинуле
Божур-увеоке ђуле и примуле
Посрамљену липу скршен храст-црквењак
Угаслу купину и запаљен вењак
Под прозором трешњу босиљак у трему
Јасику док прима божју анатему
Моје празно класје и скрхане вреже
Коприву у жици око Самодреже
И бор онај зелен који ми се суши
У пустоме пољу и у празној души
slike pesnika

Ђорђо Сладоје – ДАЛЕКО ЈЕ ХИЛАНДАР


Доста је мени да бјецне из мрака
Жижак сунцокрета ил' пламичак мака,
Да ме, понекад, озеблог обасја,
Кроз трепавице пшеничнога класја
Оно што трепти над пољем у јари;
Да ме, к'о свога, зрикавци-брујари
Призову грешног, уморног од чуда,
А липа приђе и шапне — овуда...
И пут до цркве за ме је Голгота:
Разјарена паства, вазда срдит прота,
Смркнути ђакон псалме мрмља за се,
А звонар ко да потеже кајасе.
Вратио бих се да не мотриш с трона,
Већ од Стоваришта светог Симеона —
У мучалницу уврх петог спрата,
Где од дечјег даха на окну се хвата
Нешто што светли попут ореола...
Ал' гавељам и ја покрај Вождпетрола,
У смућеном стаду, ни јагње ни звере,
По свој гутљај наде и напрстак вере.
А за наше грехе, несреће и муке,
Мајчице, Света, мало су три руке!
И можда је боље да до Твога храма,
По спас и милост душа крене сама.
Јер ја сам препун пепела и гара,
И не смем такав у сјај Хиландара.
slike pesnika

Васко Попа – ДАЛЕКО У НАМА 17

У мору бих спавао
У зенице ти роним

На плочнику бих цветао
У ходу ти леје цртам

На небу бих се будио
У смеху твом лежај спремам

Играо бих невидљив
У срце ти се затварам

Тишини бих те отео
У песму те облачим

slike pesnika

Васко Попа – ДАЛЕКО У НАМА 23

Без твојих погледа река сам
Коју су напустиле обале

Ветар ме за руку води
Твоје руке одсекао је сутон
Беле улице преда мном беже

И прсти се клоне мога чела
На коме се свет запалио

Речи су ми у траву зарасле
Тишина ти је разнела глас
Ствари ми сива леђа окрећу

По тами мога тела
Опака светлост шестари

slike pesnika

Јосиф Бродски – СОНЕТ ОГЛЕДАЛУ

Да се не осуди кашњење кајања,
и не окриви истина условна,
ти одражаваш Авеља и Каина,
као кад тумачиш под маском кловна.

Као да сви смо – окаснели гости,
поправљамо машне на брзину,
а к месту истом носимо кости,
и свако гладан на своју истину.

Но, свестан крхкости сопствене,
нове осмехе даћеш на процене,
са шљокицā фалш неизбежност,

са штита самообмане – нежност…
О, осети циљ кроз сујетну течност,
на циферблату обичном – вечност!

Препевао Радојица Нешовић

slike pesnika

Велимир Рајић – МОЈА ПЕСМА

”velimir-rajic”О, кад сколе јади, безмерно и бескрајно,
Мој живот пуст, без вере,
У души осетим тада, нешто скривено, тајно,
И струне затрепере.

Затрепте лаке струне; гласи им звоне сетно;
Плачу судбину моју:
Животу негда живом, у доба лепо, цветно,
Самртну песму поју.

Тихо, безгласно, немо оплакују ми струне
Скрхане лепе снове;
Са очајне ми душе крупне се сузе круне, -
И то се песмом зове …
slike pesnika

Велимир Рајић – НОВО ЛЕТО

”velimir-rajic”Ту скоро, ја сам многе људе срет`о
Где један другом довикују, гредом,
И с пуним срцем: "Срећно ново лето!"
Сви моји дани једнаки су, редом:

Ниједан дан ми ништа није дао,
Те да га бројим изван оних други',
И да ми, данас, чега буде жао,
Јер сви су били досадни и дуги;

Јер сваког дана ја сам на ноћ чек'о,
А сваке ноћи изглед`о сам зору;
Јер дан ми, сваки, сунцем душу пек'о,
А ноћ ми, свака, доносила мору...

И свет се чуди, и погледа криво
Човека који ни за што не мари;
Та мени срце предсказује живо:
Јест лето ново, ал` су дани стари...
slike pesnika

Ђозуе Кардучи – ХИМНА САТАНИ

Теби, стварања
Моћном начелу,
Узрока и смисла,
И духу и телу,
Док у путиру
Вино пенуша,
Ко кад у оку
Заискри душа,
Док земљу и сунце
Осмеси красе,
И размењују
Љубавне гласе,
Кроз загрљај тајни
Сад језа се вине,
Са брда и плоди
Бујне долине;
Моје ти песме
Пој смело шаљу,
Зовем те, о, Сатана
Ти гозбе краљу!
Кандило попе
Одбаци и песме,
Са стазе Сатана
Узмаћи сад не сме!
Гле, Михајлу¹ је
Рђа сад сплела
Миситичну сабљу,
И арханђела
Верног черупа,
У празнини вене,
У руци су Јова
Муње залеђене,
Бледи метеори,
И светови свели,
Са небеског свода
Падају анђели,
У твари је сад тој,
Што не спава никад,
Краљ свих феномена
И свију облика,
Сам живи Сатана,
И он царство точи
У дрхтавом бљеску
Кроз те црне очи,
Ил’ тим што се слабо
Опире и губи,
Којим изазива,
Блаженим и грубим
У радосној крви
Плодова блиста,
Којим ведра радост
Увек бива чиста,
Што бежећи живот
Охрабрује сав,
И одлаже бол,
Подстичући љубав,
Удахни о, Сатана,
У песму што појем,
Из груди, Богу крене
Пркошење моје,
Из првосвештеника,
Краљева крвавих,
И баш као муња,
Све духове смлави,
Адонисе, Аримане,
За те, Астарте мој,
Живе све скулптуре
Све слике и пој,
Кроз грчка небеса
Благослов крене,
Пружен од Венере
Анадиомене²,
Стаблу Либанона
За те тресе лик,
Душа Кипирана³,
Ускрсли љубавник;
За тебе је плам
Плеса и рефрена,
И чиста, девичанска
Љубав је пружена,
Ту где су мирисне
Палме Идумеје,
И морска пена
Мирисава где је;
Што да се варварски
Хришћанин преда,
Махнитом бесу
Опсцених обреда,
Да пали храмове
Светим бакљама,
И грчка знамења
На земљу да слама?
Ти ћеш бегунац
Међу ларе ући,
Код духовних људи
У њиховој кући,
Уздрхтало срце
Пуниће се жени,
Тобом љубавником
И Богом пламеним,
И бледе од бриге
Вештице водиш,
Да помоћ пруже
Паћеној природи;
Непомичном оку
Тог алхемичара,
Ил’ погледу сталном
Чаробњака стара,
Иза манастирских
Тромих решетака,
Ново небо откри,
Распламсалих зрака,
Бежећи од света,
Ту у Теби иште,
Монах тужни тај
Своје прибежиште,
Души ти је мучној,
Искиданој близу,
И благ је Сатана,
Даје Елоизу;
Залуд груби кострет,
Твоја мука свака,
Шапуће ти песме
Марија и Флака,
Кроз псалме креће
Тужбалица твоја,
И облике божанске
Носи ти из поја
Песме рујних птица,
Црном вревом иде
Кроз све Глицере,
И кроз Ликориде,
Облик лепшег доба
Тада ће да гране,
Повремено у
Ћелије бесане,
Кроз Ливијеве
Странице пламне,
Конзула, трибуна,
Гомиле помамне,
И чудесни понос
Старе Италије,
О, монаху, теби
С Капитола лије,
Бесни плам ломаче
Неће да мине,
Због
Виклифа, Хуса,
Гласова судбине,
Ка ветру будни
Крици сад стреме,
Нови век се рађа
И дошло је време,
И митре и круне
Сада тресу крици,
Из манастира грме
Сви побуњеници.
Под епитрахиљом
Проповеди холе,
Фра Ђиролама
Савонароле,
Ко што Мартин Лутер
Сад мантију баца,
Скида са твог духа
Окове ланаца,
Блиста пламна круна
И севање сјане,
Материја буја,
Победа Сатане;
И леп је и страшан
Сад јуриш немани,
И бујају земље,
Теку океани;
Блиставо је сјајан,
Кô вулкан сја сада,
Прождире планине,
Све долине свлада;
Облеће бездане,
Па сакривен мину
Дуж стаза и шпиља,
У тамну дубину;
Па се несвладан
Уз обале створи,
И лете његови
Крици ко вихори,
И као вихори
Дах се његов грана,
Пролази људи
Велики Сатана,
С места на место
Благослов крене,
Пролазе помамне
Кочије пламене,
Освето разума,
О, теби ја кличем,
Поздрав о, Сатана,
О побуњениче!
К теби иде тамјан
Уз молитву ову,
Свештеничког бога
Победи Јехову.

Превод са италијанског Бојан Белић

Прим. прев.
¹Арханђел Михаило
²Венера Анадиомена, рођена из морске пене, представља грчку цивилизацију
³Адонис, љубавник Венере, кога је након што га је убио вепар Јупитер ускрснуо
⁴Идумеја, регија древне Феникије
⁵Абелар
⁶Вергилије и Хорације
⁷Џон Виклиф и Јан Хус, реформатори и хришћански мученици


Претходно Следеће

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта