Не!Не бејаше то љубав.
Није то била похлепа плоти,
Била је само преголема мука.
Којој су корени дубоко у нама.
Бејаше само снажни занос духа,
Којег неуки именују словом љубави.
Љубав је пожуда, страст, ил’ нешто слично,
Што човека грешног може да баци ниско.
А, ја сам волео њу, искрено и чисто.
Све што је њено, ил’ на њу само личи,
Било ми је одвећ драго, срцу блиско.
Њеним се осмехом и гласом небо дичи!
Невино, невино све било је међу нама,
Од трена сусрета нашега, првога дана,
До јутра злокобног, кад све прекри тама.
За наше гледање вечни закон не важи.
Ту страсти устукну, а плот ништа не тражи.
Но само дух, етеричност и сневања чиста,
Само лепота, занос узвишени к’о звезда блиста.
Ал’ црни ми гласи пресекоше дах, следише груди,
Обезнањен, с ума сишав, ридао сам на сав глас.
Потавне небо, замукоше птице, не миле ми се људи,
Без ње ни мене нема, ходам мртав, изгубљен вас.
Ничега нема, пустош и студ свуда су око мене
У сновима живим, на јави сним, дан ми је бескрај.
Ноћима походе ме гласови, усне и очи њене,
Гледам их невино к’о некада, не поимам крај.
Не желим стварност где ње није,
У којој се сан са јавом на смрт бије.
Нема таме, нема мрака који може да је скрије.
Како онда, тако навек, нашу тајну људи само слуте,
SANTA MARIA DELLA SALUTE!
