о, барем на један трен,
облаци ће подићи своја весла
и на месту ће се укопати
и од распојасаног сунца јачине,
један по један,
сви ће се истопити од топлоте
и од горчине.
Ни киша више бити неће
ни по прозору, ни на лицима.
И без њих ће потоци бујати
– ал' од среће...
И магле ће одмаглити и неће
сметати нашим видицима.
Доживим ли да те на трен загрлим,
време ће заиста
заувек стати...
Замукнуће сва звона
цркава и катедрала,
и само ће наша здружена срца
победоносно и звонко куцати.
Доживим ли да те доживим,
пролећа неће престајати
и доћи ће крај свим јесенима сивим...
Зоре и светлост никуда неће нестајати
а ја никада нећу
престати да живим.
Доживим ли да ме узмеш за руке,
да ме у живот поведеш нови,
да ме брижно чуваш
од олуја свих,
летећемо скупа ми
и наши снови...
Наш траг ће бити песма
ил' неки диван стих.
