горак и сладак како знаш да будеш!
Горак и сладак и тежак како знаш да будеш, о животе
Горак и сладак и тежак и лаган и дуг и кратак како знаш да будеш, о животе.
Као да сузе једино могу да процене,
да уједначе, и да плате све те лепе тренутке,
као да смех тек може на зла твоја да одговори.
Ти заборављаш али твоје тело траје
Ти ниси ништа осетио али твоје се тело изменило
Ти говориш али твоје ће тело учинити
Ти видиш а оно не види
Ти корачаш а оно тапка
Ти се сладиш а оно вари
Ти се смејеш а оно се бора
Ти спаваш и оно спава.
Оно није знало да си променио идеју
Ти ниси знао да је променило снагу, у својој дубини.
Док мислиш, док говориш, о човече, док осећаш
своја узбуђења покушај да не заборавиш
како си мајмун, пас, паук и октопод.
Како се најхрабрији не разликује од зеца ничим
до интензитетом оног што проузрокује страх, и бежи испред какве мисли,
иако је најнежнији у сваком тренутку сличан мачки пред огледалом…
Мисли још, док мислиш, да ћеш најлепшу своју мисао
срести у својој глави као што проналазиш предмет на друму.
О свеприсутности живота – али која ствара
блесак радости најређе, о извесностима
залудним и тмурним, о патњама, о досадама,
о неизбежном, о праховима, о повраћањима,
о страхотама, о слабостима, о грозницама,
о предосећањима, о кајањима, о рушењима,
о љубоморама, о завистима, о немоћима,
о разочарењима, о одвратностима, о крхкостима, о животу,
певајмо лепу песму – певај, душо моја – лепу песму
која се буни јер ниси схватила ништа од овог живота
јер си наивно хтела или оно што је добро или чак ништа – ad libidum
О човече.
Имати и неимати себи сличнога,
то је велико чудо, и то си ти.
Ти си једини и то си међу многима,
каткад их прихваташ као да си ти
а каткад себе узимаш као неког другог –
прмораваш се на нешто. И говориш себи
и верујеш да ћеш се нечему подучити.
Кад човек говори, кад књига говори,
кад у теби нека околност говори,
кад мисао ти говори, говори се у себи!
