У смирају дана, кад умиру бојеи кад светлост силну обузима тама,
утопљени зраци губе се и роје,
дозива их сунце златним обалама.
Позови ме у предворје наде
рајска птицо на витражу стакла,
хеј, судбино, ниси прстом макла
да ми слутња радост не украде.
А на другој страни кликтај и тишина,
пролеће и цвеће и сећања давна,
само задње искре плачу из дубина,
сузе крије сјајна површина равна.
