Никад зима лето срела није,жарко лето, блиставе даљине,
сетну лиру, беле симфоније
дахом греје стазом низ градине.
Никад јесен с пролећем под руку
није зашла за пламене међе,
да разбуди сунце у Читлуку,
златно клупко од исконске пређе.
Никад бреза није преболела
своје гране, срећу оголелу,
на јарболу живота и дела
сребрн венац и хаљину белу.
Никад зора у модро свануће
није бледе сачувала слике,
крај забрана више наше куће
ветар тужи пољем низ стрњике.
Никад тебе више нисам срео
на падини крхког постојања,
дан се бели тугом разболео
кроз пејзаже магле и сећања.
