Ако сиђеш ружо у пепео дана да мирисе завешташ и лепоту њину,
ти са собом понеси муку наших рана,
па је вриском предај у тамну дубину.
Немој жалит сунца потамнеле среће,
узвеличај слабост и ништавност трна,
јер гле, на урвини срца цвета друго цвеће,
њега мами кришом и лептир и срна.
А када се вратиш путем модре крви
и када те бескрај буде обузео,
чекаће те верно последњи и први
венац твог живота, божур преболео.
