logo poezija sustine»«•» «•»»«•» «•»»«•» «•»«•»Latinica «•»Ћирилица
Најлепша љубавна поезија. Великани родољубиве поезије. Описна и рефлексивна поезија. Најлепша поезија свих времена. Проза - кратке приче…
slike pesnika

Мика Антић – МИТ О ПТИЦИ



I
Ко у раменима осећа земљину тежу
као прикривени бол,
припада потомству оних што су у древна времена
знали за вештину лебдења:
оној потпуно друкчијој врсти наших предака,
не ових што нас досежу крвљу изнутра,
већ неких прозрачних што нас дотичу само споља
уснама златним као вечност.
То је тај родослов од којег смо наследили
неизлечиво мучење да мислимо.
И у аманет добили зеницу што не сабира
и не одашиље утиске,
него је чуло са искуствима једног сутра.
Једно је: гледати видом, а друго: видети вид.

II
Тешко је данас и описати те наше чудновате претке
обрасле ветром и светлошћу.
Једино нас још загрљаји помало подсећају
на њихов начин летења.
Или то, кад неочекивано откријемо у себи
могућност да стварамо такве облике
из којих - кад се примакне ухо и ослушне -
допире лепет крила.
Ако се и знало за постоља у њихова доба,
то нису била упоришта и темељи, већ катапулти.
У превеликој страсти да превазиђу све што тоне
исписивали су песме у простору помоћу таквих димензија
које нас доводе на саму ивицу панике.
Већ тада били су: сутра. Већ тада били су: ми.

III
У знак сећања на те предивне, јаке људе,
покушао сам једног сумрака доле на обали реке
да и сам уобличим нешто потпуно неограничено.
Да смислим такву врсту строгости и чистоте
која би од фантастичног створила уверљив гест.
Покушао сам да научим своје дело да мисли.
Да има белу радозналост.
Усудио сам се да нађем одгонетку
да ли смо обликовањем нечега одузети од себе
или смо себи враћени.

IV
Али пре саме одлуке да приђем самом чину стварања
ваљало је да утврдим да ли постоји, или не,
супротно клубе свести.
Био сам дужан да испитам да ли рођење није
или рођење јесте
обична сензација премотавања живог.
Морао сам да ољуштим претходну опну себе.
Требало је да одложим сва друга већ изучена учења
и будем спреман да разјасним да ли је стварно почетак
баш тако - на почетку.

V
Био сам на путу да откријем
последњу слободу безазлености:
размак између припадања и припадања,
између издвајања-од и издвајања-у.
Кад једном доспем до тога, рекох себи,
да више не чиним насиља,
јер немам разлога да приморавам ствари
на нешто друго но што одувек јесу,
превазићи цу прављење и разумети стварање.
Превазићи ћу уметност. Имаћу живи доказ
где је почетак и крај кугле.

VI
Затим сам опрао табане, чело и очи у реци.
Моја вечерња молитва била је сва од сумње.
Зар изучавање стварања није упорно распитивање
о световима што и не знају за протоплазму,
а ипак живе и ипак су од нечега?
Можда су ту негде, поред, а ми их нисмо свесни,
јер из њих допире нешто што називамо: празно?
Можда смо ми њима: ништа.
Можда смо ми њима: празно?
Колико пута су прошли кроз нас,
а и не знамо њихову намеру?
Колико пута смо прошли кроз њих,
а и не знају нашу намеру?
Да ли је облик облик, или је нешто друго облик?

VII
Поклонио ми се ватар. Поклонила се тишина.
И сумрак се поклонио. Ово су њихове речи:
Како да нађете границе и прочитате крајеве,
ако их упорно тражите на месту где их нема?
Свако је дно - свемир нечему испод њега.
Свако је небо - плићак нечему изнад њега.
Како додирнути крај, кад је то само зглоб?
У провинцији барског биља
и трска је пример за огромно.
Коме је око - океан, и китови су му - труње.
Ко хоће да опипа рубове нека не истеже руке.
Треба пресавити ум.
Можда ви и знате да летите,
али још нисте пробали на све могуће начине.

VIII
Поклонио сам се ветру. Поклонио се тишини.
Мислим да сам разумео.
Читава ствар је, значи, у ватромету хитрине
којом се емитује и прима ум у повратку.
Зато се каже да досезање није ништа друго
до - препознавање сопствене поруке.
Зато се каже да је простор: искуство
којим нас је додирнуо сопствени додир
кад нам се вратио из будућности.
Можда ме је то сунце позлатило на заласку:
био сам чудно смирен, са риђим ореолом косе.
Био сам спреман за стварање.

IX
Целог живота опседала ме је жеља
да створим себи живу птицу.
Птицу која је само једном.
Можда је требало да то покушам раније.
Био сам дете и, врло непогрешиво,
доспевао сам до свега у шта умем да поверујем.
Обликујући безобличја, узимао сам шаку ничега.
И ништа нисам додавао. И ништа нисам одузимао.
А имао сам увек на длану нешто ново.
Каква магичност материјала!
Каква чудесна линија!
Каква раскош боја и површина, сенки и светлости!
Целог живота опседала ме је жеља
да створим птицу друкчију од свих осталих.

X
Напуштајући детињство, све више сам се хватао
за садржине које се могу заробити
и сачувати као доказ.
Некад ми је било важно да себи покажем себе.
Доцније ми је све то постало недовољно.
Пред крај дечачког доба већ сам умео да се понашам
намерно, као изложба.
Некад су ме привлачиле само тајансвене науке.
Сада сам стојао опчињен пред чаролијом обичног.
Како нисам имао ничег сем песка,
ја сам га поквасио у води и умесио птицу,
јер одједном сам шватио да умем такве ствари.
Зинуо сам, исукао сам мач из своје кичме:
удахнуо сам мојој птици челично сечиво уместо крила.

XI
Све сам то чинио нечујно, споро и неприметно.
Мало сам накривио главу, затим склопио очи:
размишљао сам о песку што се таласа и просипа,
а ипак има свој мир, и повезаност, и сигурност,
јер нико га није ухватио да жури.
Наиђу непогоде.
И он их утиша својом тежином.
Пролазе столећа.
И он их наџиви и затрпа.
Ничу и сахну цивилизације.
И он им поравна трагове.
Шта после вреди највећа бина векова,
ако около нема гледалишта?
Смрт није завршетак представе,
већ недостатак публике.

XII
Ето зашто се неке ствари умеју полако, као песак,
док се прислања ухо на глуви простор око себе
и ослушкује звук који нас чини друкчијима од осталих.
Само онај, ко није ухваћен да жури,
може се узвисити над почетком и крајем,
и бити владар једног предела,
истраживач лепоте или ружноће ствари око себе
и војсковођа сна.
Ко жури - закасниће. Широко зачуђених зеница
остаће заувек побеђен. Заувек само поданик.

XIII
Буди опрезан, рекох себи. Буди исувише опрезан.
Ваљаност помног мотрења на такве облике збивања
који се излуче једном, па безброј пута умноже,
зове се: могућност могућег.
Тако ти докажу све, а заташкају објашњење
како настаје личност.
У мноштву истих кликера дете ће сваки разликовати.
Не зна да каже по чему. Не зна то ни да назове.
Дете не зна вајарство, али препознаје облике,
јер им припада.
Буди опрезан да се не сврсташ у оно
што не заслужује чак ни да буде оповргнуто.

XIV
Из далека, звезде се чују као васиона.
Из далека, птице се чују као јато.
Из далека, људи се чују као човечанство.
Није довољно само чути.
Треба се сетити ушима.
Треба имати смисла за бесконачност близине.
Ко нема такво ухо - нема слуха.
Ко нема слуха - нисам сигуран да је живео.

XV
И рекао сам себи још и ово:
научио си напамет како се догађају разлике
између ткива леопарда и ткива ананаса,
и шта је оно због чега белутак није пахуљица
нити амеба - медвед.
Одбаци сва друга учења и одлучи да докучиш
зашто је личност - личност.
У превеликој заблуди да стално откриваш тајне,
промакло ти је да одгонетнеш јавност око себе.
Научио си напамет само открића мудрих,
уместо да си учио шта то мудри прикривају.
Сад, рекох себи, буди опрезан.
Не одгонетај тајну, него чин одгонетања.

XVI
Дан, исувише погнут, залазио је за брда
натоварен обиљем љубичастог и сивог.
Какво невероватно слепило, размишљао сам
посматрајући одлазак боја.
Нешто ми је говорило да сам успео
да обухватим длановима простор према споља.
Не знам како друкчије да назовем тај загрљај
што се простире из унутрашњости у свим правцима.
Нешто ми је говорило да додирујем рубове обриса
и да полако почињем да разумем вајарство.

XVII
Постоје ствараоци који господаре сновима.
Не знам како то чине, али заиста сањају
то што су себи одредили.
Мени недостаје стање разумне уметности.
Ја никада унапред не знам шта ћу уистину уснити.
И увек кад заклопим очи - тонем у неред и хаос.
У унутрашњост сна.
Тако и овог пута: потпуно неприпремљен,
одједном сам се срео са почетком живота,
на почетку свог великог и најчудеснијег сна.
То је страшна самоћа.
Једино место где достојанство потпуно престаје.
Познанство са сопственим делом.
Први пут био сам истински преплашен.

XVIII
Постоје ствараоци чији се вид задржава
као брид длана каратеисте, заустављен и укроћен
тачно на оној скрами где пребива чаролија.
Ја видим испод коже чврстих и тамних предмета.
Видим зглобове простора и нервни систем времена.
Не знам да видим облик, ако му не видим безобличје.
Не примећујем видљиво без његовог невидљивог.
Свако ме дело при сусрету поново до безумља запањи.
И оно које сам превазишао. И оно које тек превазилазим.
Ко пристане на стварање, пристао је на чуђење.

XIX
И мора пристати и на страх.
Одједном, усред чаролије, покосила ме је слутња:
шта сам ја томе чуду сто ми на длану пулсира?
Творац?
Или тек чувар смисла?
Шта је то, што ћелијама тог бића каже: доста је?
Јесам ли ја одлучио да се даље не разлажу?
Јесам ли ја одлучио докле могу да расту?
Да ли сам икада приметио бар у неком свом поступку
нечији крајњи циљ?
Шта господари мојом мудрошћу? Мојим умећем?
И слободом?
Није ли моја слобода - слобода да будем усмерен?
Нису ли моје дело и мој живот - туђ задатак?

XX

Чија је ово птица?
Шта ја то преносим? Чију поруку?
Шта је то шшто мојој руци каже: доста је?
Јесам ли ја одлучио да више ништа не дотичем
и да је облик завршен?
Зашто сам одједном престао да згрћем песак и воду
и додајем животу још живота?
Зашто је свако моје дело тек закаснели облик мисли?
Чијих мисли?
Ко је то већ усавршио сва моја савршенства?

XXI
Одједном ми се учинило да ме из Млечног пута
оданде, где звезде тону у прастару будућност,
изгубљено иза обронака простора и времена
посматра нека изнурена светлост: нешто округло црно.
Да, неко ме је гледао.
Нешто је нечим мотрило то што чиним.
Одједном, нисам знао шта сам:
чим употребим себе, видим - за дах пре тога,
већ оно тамо црно мене је употребило.
Јесам ли коначно био пред лицем правца
који од мене бежи према - овамо?

XXII

У драматургији тога што у незнању зовемо хаос
то тамо црно око сигурно мора знати:
шта сам био пре мене,
шта сам сад док сам ја,
и шта ћу бити кад не будем.
Мора знати и то: откуд мени дар
да чиним живе ствари.
Јесам ли пророк? Курир? Или некакав бог?
Да ли сам ја то пробио излаз у неко друго
много пространије унутра?

XXIII
Да бих описао то нешто црно што ме посматра
са непорубљених небеса јужног августа,
било би потребно много речи,
- толико је то црно усисало говора
у своје ћутање.
Да бих га сагледао у целини,
око бих морао да изокренем наопако,
- толико је то црно везало многобојног
у свој чвор.
Да бих га обухватио,
морао бих да пристанем да и оно мене обухвати,
- толико је то црно било унутрашња уметност
окренута ка споља.
Јесам ли био пред духом неке друкчије природе?
Јесам ли био овде или сам био још негде?
Јесам ли сада пре или сам сада већ и после?
Како се постиже наше истинско стање:
присуством или неприсуством?

XXIV
Поклонио сам се реци. И песку сам се поклонио.
Моја је душа, рекох, раскорачена и разрока,
а једино ми чврсто тле: неравнотежа у глави.
Земља је принцип материнства.
Ко ће, ако не моја мати, да ми објасни
о који смисао да се одупрем?
Да се не понашам као поток
који има ужасан страх од потопа.
Да се не понашам као бусен
који има ужасан страх да ће га закопати у земљу.
Да се не понашам као пламичак свеће
који има ужасан страх од пожара.
Могу ли од вас да науцим како се мења ритам памети?
Недостаје ми, видим, некаква ваша врста бога.

XXV
Кад додирујем прстима укус таласа,
у комешању воде осећам пољубац светлости.
Кад додирујем прстима укус белутка,
у белом срцу вулкана осећам пољубац сазвежђа.
Кад додирујем прстима укус својих усана,
у даху осећам пољубац непролазног.
Шта је са обликом светлости кад уђе у облик таме?
Има ли личну или безличну свест?
Шта је са природом светлости кад уђе у природу таме?
Има ли личну или безличну садржину?
Како да утврдим шта сам:
једнина или множина?

XXVI
Наше учење није систем, рекоше они.
Али може постати знаност,
ако не буде безглаво прихваћено,
већ стално оповргавано са много оштроумља.
И тада они, који су њим надахнути,
доказујући у одбрани непогрешивост своје вере,
мораће да се успну до таквих домашаја
који се зову и: разумевање.
Наше учење није никаква готова наука.
Јер готове су науке увек на страни оне носивости
која успешније заварава и опсењује истином.
Доказ није у истини. Она је увек истинита.
Доказ је у вештини употребљавања истине.

XXVII
Учили су ме затим како да мислим и казујем.
Не дотицати облик шљунка,
него облик својих прстију у садржини камена.
Не удисати мирис траве,
него мирис својих ноздрва у садржини биља.
Не ослушкивати звук ветра,
него звоњаву свога уха у садржини ваздуха.
Не сагледавати сјај месечине,
него блиставост свога ока у садржини светлости.
Не кушати укус кише,
него укус свог даха у садржини воденог.
Премного речи утрошено је да се објасни
шта је све потребно ћутању.

XXVIII
Ми нисмо у дослуху са небом, рекоше,
и теже нам је да пронађемо питање него одговор.
И ми се грчимо у страху и превеликом незнању
пред оним црним горе што усисава светлост.
Гледајте овај природни поредак око нас,
то умножавање искусних нагона,
та крда истоветног, тај стампедо живота,
то нелогично: логику природе.
Пупољци свих боја и облика излећу из своје душе
одмах у непогрешивом правцу - према сунцу.
Свака нова кап извора зна да сиђе ка реци
као да туда пролази ко зна по који пут.
И ми и ви прескочили смо прву реч.
Све око нас је друга реч, као и птица коју држите.

XXIX
Како објаснити, рекоше, то што је желатин икре
вичан пливању чим се измрести?
Како објаснити то, што све, без икаквог чуђења,
има већ готове навике?
Сви почињу да живе тако запањујуће сигурно
као да их је неко пре тога дуго дресирао.
Можда је прошлост само занемарена садашњост?
Можда је садашњост само занемарена будућност?
Можда је непознато само занемарено познато?
Идите, рекоше, и завршите своје дело.


XXX
Тако је рођена моја једина птица.
У неукости и страху.
У сумњи и паници песка. И горком признању воде.
Испрва није разумела да се кроз бескрај не излази.
То нису никаква врата,
- то је потпуо друкчија врста шватљивог.
И кад јој није успело да престигне брзину,
ни да се лукавством провуче испод рубова безграничног,
најзад се, у очајању, сетила супротног правца.
Ону, онакву стварност, изврнула је на наличје.
И чим се у себе загњурила, излетела је из себе саме.

XXXI
Посматрао сам задивљен тај чин:
видех како се клубе њеног простора одмотава у левак,
слива кроз уврнут одушак потпуно лишен димензија
и оданде се истаче и обрнуто намотава
на нешто што се отворило
као живо пространство суседне, ове стварности.
У сваком мору постоји друго, супротно море.
У свакој реци, река што тече ка свом почетку.
Нема мислених именица.
Нема невидљивог - има само немоћних очију.
Стварно сам ја то видео њен дух како се рађа.

XXXII 
Преточена у плазму, у један од оних облика
који се зову влажним и меким именом: биће,
у магновењу је прошла кроз тачку без величине
и постала је птица:
успомена на перспективу вртлога.
Успомена, која је сваким издисајем
све више губила памћење кроз своје сопствено грло.
Она је дисала!
У оној друкчијој стварности то је јој је било непотребно.
Она је дисала!
То значи да је почела да заборавља.

XXXIII 
У реду, рекох. Познао сам вас, птицо.
Сад видим да вас нисам створио хотимице
нити ми се ваш изванредни облик изненада догодио.
Ви сте нешто од мене самог, лепа птицо,
и враћени сте ми сасвим природно
као што су ми,
кад сам рођен,
полако враћени зуби,
чврстина пршљенова, радозналост, или дар говора.
Ви сте врхунац кретања. Мог и вашег.
Занемаривање времена. Мог и вашег.
Сажетост безброј гипкости у један бели гест.

XXXIV 
Држао сам је ето, ето на свом дрхтавом длану.
Држао сам је пажљиво, шћућурену и мокру.
Била је мека и прозирна попут светлости кандила.
Осетих како ветар у мирисавом млазу
паперјасто трепери уз моје уши и ноздрве
славећи својим пра-шапатом овај торжествени дан,
дан на који се намотавају простори.
О, земљо, рекао сам,
видите шта смо створили ви и ја!
Начинили смо крила што не расту из тела,
него из духа ове птице.
Начинили смо чаролију што никад неће остарити.
Начинили смо биће које је вршњак вечности.

XXXV 
Најтеже ми је пала она крхка муњевитост
којом је ваљало да је подсетим
на саму свечаност летења.
Ту увек постоје два можда:
- или ја да јој помогнем,
- или да сама схвати да је у овом стању
проглашена за нешто што ми се чинило најпогоднијим
да крстим именом: покретљиви врх стварања.
Није лако нахранити пространство једне тачке.
Што мањи облик - већа глад.

XXXVI 
Испразнио сам јој небо. Побио грабљивице.
Дао сам јој слободу да се поистовети с ваздухом,
да се претопе међусобно и прожму једно другим.
Седите, рекао сам, ту крај мене, уз воду.
Последња дужност творца је, пре благослова,
да мало поћути са својим делом.
Уз тишину волшебно стаје све оно
што је промакло да се каже.
Немам намеру да вас учим, птицо мог усхићења.
Могу једино да вас подсетим
на нека начела крилатости.
Остало је у вама. Присутно. Ви то знате.
Могу једино да вас подсетим да не знате да знате.

XXXVII 
А птица рече у свом дубоком ћутању:
није страхота у томе што не знам шта већ знам.
Много је већи ужас што не знам шта још не знам.
У пепељастим луковима
ветар се испаравао над пределом,
крунио се у крошњама и таложио на лишћу
као горка прашина.
Полако, казао сам. Питање вам је превелико
и још се нисам усудио да размишљам о њему,
а камо ли и да га објасним.
Дужан сам да вам саопштим десет завештања.
Не о летењу, него о достојанству ваших крила.
Остало је ваш посао.

XXXVIII 
Први аманет птици:
Чим сте се задесили у једном оваквом унутра,
значи да сте морали некако ући.
Зато се каже: не истраживати овде и тамо,
него тренутак додира - врата између.
Не изучавати облик. Ни обрис. Него нешто
у претапању из ћуди у ћуд материје.
Не изучавати тон. Ни звук. Него: ехо.
Не спектар. Не боју. Него то
чиме се прозрачно држи за себе: равнотежу.
Не ткиво пре живота и ткиво после живота,
него сам чин преливања из једне свести у другу.
Не архитектуру. Ни опеку. Изучавати отворе.
Изучавати уста простора. Дах.

XXXIX 
Други аманет птици:
Исто одело, гледано из разних побуда,
може да буде промашај или да буде чаролија.
Иста даљина, мерена разним потребама,
може да буде ту негде, или да буде чак тамо.
Иста светлост за некога је мелем,
за неког опекотина.
Не мењају се гибања, време и безграничност.
Не мењају се речи, него њихово значење.
Кад једна школа свргава другу школу,
она се тачно усправља на рушевинама старе:
користи исти материјал,
само га другачије размешта.
Не мењају се темељи. Не мењају се учења.
Једино што се мења, то су - учитељи.

XL 
Трећи аманет птици:
Све се може доказати путем већ проверених учења
или умовања што се тек назиру,
али ствари це ипак теци оним брзинама
којима путује ваша мисао.
Примите зато с резервом доказе једног носорога
да је лебдење лакше или теже изводљив посао,
макар он посветио таквој дирљивој науци
читав свој преозбиљни и уважени живот.
Постоји нешто што се не да научити.
Ко може говорити лишћу како се мењају боје?
Ко ватри да буде топла и извору да буде питак?
Где се то звезда школовала да сија?
Који нас то учитељ упутио у дисање?
Силом се не може бити ни крилат, ни даровит.

XLI 
Четврти аманет птици:
Обчај је да се постави једно и још једно
и размишља о њиховој сличности или разлици.
Ми себи морамо наћи друкчије правило поредјења.
Ми зато узимамо једно
и упоредимо га с њим самим.
Унутра бежи напоље. Споља урања у дубину.
То називамо мудрошћу космичког геста.
Пре сваког поласка прво превалите растојање
између овде и овде.
Између првог корака и њега самог.

XLII 
Пети аманет птици:
Ослободити себе од робовања слободи,
то још увек не значи и раскид с традицијом.
Раскинути с традицијом,
То још увек не значи: имати у рукама неко знање.
Имати у рукама знање,
то јос увек није и поседовање властитог мишљења.
Имати своје мишљење,
то још увек није и отуђење од навика.
Отуђење од навика,
то још увек није и објава рата.
Објава рата још увек није и победа.
Победа још увек није и историја.
Историја - то још увек није и вечност.
Вечност - то још увек није и слобода.

XLIII 
Шести аманет птици:
Са нескривеним поштовањем
односите се према онима
који не мисле као ви.
Само њих сматрајте вреднима.
Ко мисли као ви,
одузима вам способност вијања ветра
и друге сличне покретљиве вештине.
Не узимајте га за саговорника
да својом бесловесношћу не обезвреди
смисао ваше победе.
Са нескривеним поштовањем
односите се према онима
који су достојни да их превазиђете.

XLIV 
Седми аманет птици:
Прави и велики летачи, ти, који су нам узор
и којима највише верујемо,
морају на време да се повуку с неба,
јер забленути у лепоту свога умећа
сметају онима који долазе.
Мртво дрвеће је угаљ.
Мртав угаљ је ветар.
Мртва ватра је пепео
из којег ниче корење новог дрвећа.
Зато се велики мудри летачи на време повлаче
и не гужвају небо.

XLV 
Осми аманет птици:
За време вашег посматрања
све су чаролије нормално стање ума.
Зашто тврдити неком
да су плави глечери Гренланда смеђи,
ако их је он видео ружичасте?
Они си, уствари, исто то: исто бели.
Нека за време вашег посматрања
пурпур црвеног цвећа сто се жути
неодољиво подсећа
на зелено сивило љубичастог.
Могућност немогућег постиже се кад уман створ
изгуби осећања за препреке и тврдо,
измигољи се свим захватима, чак и ветру
и заувек престане да се бави дијалогом.

XLVI 
Девети аманет птици:
Ко само разгледа себе као целину,
тај мозже бити и одмакнуто радознао
да би непрестано посматрао обе своје суштине
и разумео како то правац ка овамо
води у оном правцу.
Али ко себе хоће као целину и да обухвати,
тај мора подједнако испуњавати обе запремине
и бити врло споља у јасноћи нејасног
и врло унутра у нејасноћи јасног.
Из овог стања себе, што је још увек тамо,
доспети у оно стање себе, што је већ сасвим овде.
То називамо достојанством свих ствари.

XLVII 

Десети аманет птици:
Покрећите се кроз разум без саплитања. Глатко.
Без намере. Напрезања. Оптерећења. И присиле.
Не предвиђајте унапред дубину ниједног замаха.
Мисле ли да сте укопани - укопана је њихова мисао,
јер није у стању да вас прати.
И плацчите и смејте се због исте ствари. У исти мах.
У исти мах се и враћајте и одлазите тамо и овамо.
Истодобно заборављајте и памтите.
Летење је онај тренутак, кад схватите
да вас у свему свако може заменити
само не у сопственој бесмртности.
Ја то најбоље знам. Ја та умећа нисам умео.
Страховито сам укопан. Страховито сам смртан.

XLVIII 
Да ли да вас назовем учитељем, господине,
упитала ме је птица некаквим мирисавим осмехом
док је у ветру њушила дах тешких влажних сенки
и жмиркала у гумену даљину
што се скраћивала и растезала подно брегова.
Учитељ умеће дарује да буде свима корисно,
а ви сте тако муњевито извели своје стварање
и нисте чак ни мени рекли како ме љуштите
са саме границе простора.
За све што не знате, унапред погађате одговоре
без страха да ли це бити тачни
и без радозналости зашто су заиста тачни
много доцније кад се проуче или докажу.
Ви не правите јата,
него посебан случај крилатости.
Могу ли да вас назовем учитељем, господине?

XLIX 
Ако сте учитељ, објасните ми неке ствари.
Могу ја дивно да верујем у то што не знам шта је.
Зар не верујем и у себе, иако не знам шта сам?
Али потребно ми је знање зашто верујем.
Зашто ме бацате увис?
Зашто мислите да сам жива?
Зашто мислите да сам птица?
И зашто мислите да сам крилата?
Можда једино зато што сте у мени приметили
да сам толико опчињена слободом
да ми је неудобно и то што припадам себи.

L 
По чему нешто,
што је привремено начињено од песка,
као ја,
мора и да мисли као песак: привремено?
По чему и најстарије моје питање
мора да буде млађе од божанских питања свемира?
О чему нас двоје говоримо док ћутимо?
О стварању живота?
Или о стварању већ створеног?
Да ли је исто: исто? Или је исто: различито?

LI 
Страховито сам мека и неотпорна.
Осећам се као плима и осека.
Можда један камен мисли о мени да сам ружна
и љигава,
као сто ја то мислим за сипу или жабу.
Можда се сипа и жаба гаде мене и камена
јер смо им једнако тврди.
Хтела бих да исправим неке погрешке наученог.
Да са озбиљности ољуштим произвољно.
Да одгонетнем оно што се сматра мистичним.
Ја сам примила свих ваших десет завештања,
али она су ваше, а не моје искуство.
Ако ми дате своје презиме
и приморате ме на своју мисао,
чиме ћу онда расти?

LII 
И овако је рекла: ја немам родослова,
али ми је несхватљиво да сам дошла из ничега.
Ја нисам ни песак ни вода. Нисам више ни ви.
Ово из чега вам говорим,
тај паперјасти облик птице,
- то је тек привремено моје стање.
Не бојим се живота. Бојим се што се не сећам
колико сам већ пута била мртва.
Не бојим се ни смрти.
Бојим се што ћу опет заборавити да сам живела.

LIII 
Чудно је то са стварањем живота,
признао сам јој уморно.
Не, немојте ме звати учитељем.
Само сам случајни ученик светлости.
Пошао сам на север
да негде изучим тежак занат ливца ветра.
То је бојена уметност обликовања мисли дахом
и многи је овде сврставају у песништво,
али је разлика у вештини неиздисања
сувишних речи.
Ово је први пут да вајам.
Пролазећи низ реку помолио сам се ветру
и светлост ме је приметила
и помогла ми да вас створим.
Изабрао сам учитеља који је преживео своју смрт.

LIV 
На оној страни хоризонта, где је већ мрак,
котрљају се прве звезде.
Милионима година шаљу нам стално свежу светлост.
То њихово искуство памти: шта је ништа.
Памти како дрво затрудни.
Да ли је пчела предак или потомак своје душе.
Докле време зри.
Како се могу набројати сва чула иловаче.
У шта је смештена безграничност.
Нисам вам говорио своју истину,
него истину светлости.
Отац незнања је: нећу да сазнам.
Отац знања је: морам.
Највеће мисли догађају се у процепу.
Ослушните и чућете: постоји нешто као пра-говор.
Био сам притешњен. Ја сам морао то да научим.

LV 
Није ли најзад време, рекох птици,
да вас бацим у небо?
Ви тамо припадате.
Верујте, признао сам,
једва сам успео да вас начиним.
Сад више немам снаге ни да се обрадујем.
Лаку ноћ, рекао сам.
И бацио сам је увис:
летите у чистоти, птицо моја!
Не знам праведнију почаст
коју бих могао да вам дарујем.
Начинила је круг над мојом главом
као да црта ауру. И одлетела.
У огледалу воде личио сам на бога.

LVI 
Пошто сам напокон успео да занемарим неке чудности,
да занемарим навике и осећајност поступка
и да избегнем замкама самодопадљивих наука,
да занемарим боју и делотворност облика,
време трајања простора и његову чистоту,
да занемарим питање: шта је садржај бића,
од чега се то прави,
да занемарим питање: да ли ја уоквирујем разум,
или је разум то што уоквирује мене,
- било је најзад време да схватим и смисао игре.
И мислим да сам га схватио.

LVII 
Једино, можда је требало да јој понешто кажем
и о ружноћи. О злу и смрти.
О кварљивости материје.
Али био сам дивно чист и безазлен тих година.
Бавио сам се неограниченим поверењем у лепо.
Био сам тај што се распитује о сну.
Имао сам сва немогућа чула
која се могу догодити у првој младости.
У превеликом заносу, због мрве савршенства,
догађало се да починим обиље неопростивих грешака.
Највећа од њих је била што сам се бавио знацима,
уместо да пазим на предзнак.

LVIII 
Водени ветар у замршеној мрежи реке.
Ветар ваздуха у најеженом перутању лишћа.
Велико време растанка: у плићацима
рибе су вечерале тишину.
Негде далеко у брдима као да је
због мене и због птице нешто плакало.
Киша.
Какав напоран дан за учења и за одлуке!


Можда вас и ово занима

Претходно Следеће

preporuci na fb

Најлепша поезија свих времена. Најлепша љубавна поезија. Великани родољубиве поезије. Описна и рефлексивна поезија. Проза - кратке приче. Najlepša poezija svih vremena. Najlepša ljubavna poezija. Velikani rodoljubive poezije. Opisna i refleksivna poezija. Proza - kratke priče.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта