slike pesnika

Луј Арагон – НИСАМ ОД ОНИХ



Ја нисам од оних који подваљују универзуму
И сав припадам овом величанственом и тужном крду људи
Никада ме нису видели да сам се скривао од буре
Својим рукама сам увек гасио пожаре
Знам добро шта су ровови и тенкови
У великим данима сам увек не обазирући се отворено износио своје најгоре мисли
И нисам се повлачио када су долазили да ми пљују лице
Живео сам обележена чела
Делио сам црни хлеб и сузе свију
А када је дошао ред и на мене пео сам се на ратни брод
Који ме је одводио делеко од мог поробљеног родног краја
Тако сам се укрцао на брод који само што се није потопио под теретом људи
А на крову су велики ратници Атласа певали монотоно жалопојке
Примао сам свој део горчине
Носио свој крст несреће
За мене лично овај рат још није никако завршен
Јер још увек се череће удови мога народа
Ушима прислоњен на земљу допиру ми још увек
Далеки страшни уздаси који прожимају месо глувога човека
Ја не знам за сан а када будем затворио очи
То ће бити само за свагда
Не заборавите то
Историја овога века и ужасна рана времена
Куга и колера скорбут или глад
И крвава орања у војним походима
И искидане руке на веслима галија
Човек и жена исмевани у њиховом говору и у њиховим нежностима
Свака величина извргнута руглу и речи дрско сабијање у уста
Свака музика вређана
Сваки зрак светлости плаћен ценом очију
Свако миловање плаћено сећењем руку
Све то најзад може се упоредити са изразом мога лица
Са дрхтајем мојих очних капака
Грчењем мишића испод коже мојих образа
И покретима мога тела
А и савијањем мојих колена на изазване крике после наглог потока мојих суза
И са грозницом која ме тресе
И са знојем мога чела
Постоји под кожом мога лица и преплануле коже мог општег изгледа
Нешто друго без чега бих ја био само један камен између осталог камења
Једно зрно у пшеници силоса
Један беочуг мог личног ланца
Нешто као крв која кружи венама и огањ који прождире
Нешто као на фронту идеја
Као на уснама реч
Као песма у грудима
Као божански назрени дах живота
Постоји оно што је мој живот
А постојиш и ти трагедијо моја
Моје велико унутрашње позорје
Оно нешто нежно изнад нас када се затварају наша улична врата
Јер тада заокружујући се у златном и снажном кругу тишине
Уздиже се у нама најзад онај велики црвени дрхтај завесе

Превела Мирјана Вукмировић

Можда вас и ово занима

Претходно Следеће
Најлепша љубавна поезија свих времена. много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Најлепше родољубиве, мисаоне, описне и љубавне песме српских, руских, француских, немачких и песника из целог света. Проза - кратке приче.