када буду дрхтале
све оплакане зиме
које су усржене
надомак наших прагова,
гладне и босе,
јеле топлину момента
тупог крика
наших споменица,
тражиће чабар за гладне јунаке,
oтров и мед за њихова уста.
Окренуће леђа на другу страну.
Правих погледа и оштрог духа
корачаће гордо где звезда сија.
Рањеног скута,
сломљених костију,
право кроз жар.
Босих стопала...
Пуни похвале,
без пораза.
Даље од туге што квари сакралност
светих гробова.