logo poezija sustine»«•» «•»»«•» «•»»«•» «•»«•»Latinica «•»Ћирилица
Најлепше љубавне песме српских, руских, француских, немачких и песника из целог света. Великани родољубиве поезије. Кратке приче.
slike pesnika

Пол Валери – ЖИВОТУ

Горак како знаш да будеш – о животе
горак и сладак како знаш да будеш!
Горак и сладак и тежак како знаш да будеш, о животе
Горак и сладак и тежак и лаган и дуг и кратак како знаш да будеш, о животе.
Као да сузе једино могу да процене,
да уједначе, и да плате све те лепе тренутке,
као да смех тек може на зла твоја да одговори.

Ти заборављаш али твоје тело траје
Ти ниси ништа осетио али твоје се тело изменило
Ти говориш али твоје ће тело учинити
Ти видиш а оно не види
Ти корачаш а оно тапка
Ти се сладиш а оно вари
Ти се смејеш а оно се бора
Ти спаваш и оно спава.
Оно није знало да си променио идеју
Ти ниси знао да је променило снагу, у својој дубини.

Док мислиш, док говориш, о човече, док осећаш
своја узбуђења покушај да не заборавиш
како си мајмун, пас, паук и октопод.
Како се најхрабрији не разликује од зеца ничим
до интензитетом оног што проузрокује страх, и бежи испред какве мисли,
иако је најнежнији у сваком тренутку сличан мачки пред огледалом…
Мисли још, док мислиш, да ћеш најлепшу своју мисао
срести у својој глави као што проналазиш предмет на друму.

О свеприсутности живота – али која ствара
блесак радости најређе, о извесностима
залудним и тмурним, о патњама, о досадама,
о неизбежном, о праховима, о повраћањима,
о страхотама, о слабостима, о грозницама,
о предосећањима, о кајањима, о рушењима,
о љубоморама, о завистима, о немоћима,
о разочарењима, о одвратностима, о крхкостима, о животу,
певајмо лепу песму – певај, душо моја – лепу песму
која се буни јер ниси схватила ништа од овог живота
јер си наивно хтела или оно што је добро или чак ништа – ad libidum

О човече.
Имати и неимати себи сличнога,
то је велико чудо, и то си ти.
Ти си једини и то си међу многима,
каткад их прихваташ као да си ти
а каткад себе узимаш као неког другог –
прмораваш се на нешто. И говориш себи
и верујеш да ћеш се нечему подучити.
Кад човек говори, кад књига говори,
кад у теби нека околност говори,
кад мисао ти говори, говори се у себи!
slike pesnika

Десанка Максимовић – ЗА НЕРОТКИЊЕ

”desanka-maksimovic”Благоразумевање тражим
за жене које нису дале
богу божије ни цару царево,
које нису занихале
у колевци дете,
за неблагословене,
за жене
које пред собом носе транспаренте
снова и маште,
у чијем крвотоку само песме шуме,
за оне чија срца плоде
мириси и жубори воде,
чија су наручја пуна само облака,
које као птице над земљом праве гнезда
и водено цвеће лепоте роде.
За свакога који излази из реда
свакодневна,
навикнута,
који опчињен лута
некуд ван друма древна.

Тражим помиловање, драги царе,
за оне које су од младости ране
приволеле се царству поезије,
које трепере ваздан као брезе,
и месечином се заносе као барка,
за Јефимије,
за свете Терезе,
за сваку Сафо
и Јованку од Арка,
за све занете и недовршене,
и за мене.

(Из књиге Тражим помиловање)
slike pesnika

Весна Парун – МАТИ ЧОВЈЕКОВА

Боље да си родила зиму црну, о мати моја, него мене.
Да си родила медвједа у брлогу, змију на логу.
И да си пољубила камен, боље него лице моје,
Вименом да ме је дојила звијерка, боље би било него жена.

И да си породила птицу, о мати моја, била би мати.
Била би сретна, крилом би огријала птицу.
Да си породила дрво, дрво би оживјело на прољеће.
Процвала би липа, зазеленио шаш од пјесме твоје.

До ногу би ти почивало јање, да си мати јањету.
Да тепаш и да плачеш, разумјело би тебе мило блашће.
Овако сама стојиш и сама дијелиш мук свој с гробовима,
Горко је човјек бити, док нож се с човјеком брати.
slike pesnika

Милош Црњански – ПОЗДРАВ

Теби, што си ме срела на мору
и збрисала ми са чела жиг
мајке блуднице и роба оца,
скинула ми са врата змије,
жудне, жалосне, женске руке,
слава, Слободо!

Теби, што си ме срела овенчаног трњем
сумња, закона, суза и вера
и здрла ми са чела тај венац.
Теби, што си ми наруменила уста
плодом добра и зла, да све знам,
слава, Слободо!

Теби, што си ми у тело
засадила ветровито биље шума,
ишчупала стид и страх.

Теби, што си ми очи помрачила
тугом звери, а кожу осветлила
веселошћу облака,
слава, Слободо!
slike pesnika

Јован Дучић – НАЈТУЖНИЈА ПЕСМА

Знам за неизмерне и болне самоће,
Кад сат мре нечујно, као цвет што вене,
И кад срце празно престаје да хоће
Ни венце победе ни љубави жене.

Знам за непроходне самоће без даха,
Кад конци са свачим падну покидани,
И у којим срце застане од страха;
Кад свему око нас изгледамо страни.

Кад нас очи ствари равнодушно мотре,
И душа пред собом престрављена стане;
И сопствена повест кад се цела потре;
И кад је од леда суза која кане.

Ни семе у бразди, ни стопа на путу,
И како је тешка сена коју вучем!
Канда туђе срце бије у мом куту?
Све светле палате живота под кључем!…

Вај, колико пута умиремо? Ко би
Знао за све тмине под сунцем! И зна ли
Ико сва беспућа у сутону доби?…
И како смо често очи затварали…

(Из збирке Песме љубави и смрти)
slike pesnika

Небојша Танасић – ЗИМСКА ИДИЛА

        Војки

Има нешто сјајно у овој белини
кад сећање на лето из срца ишчили,
кад дах посустаје или ми се чини
да се небом пали на хиљаде свећа,
да смо једна душа, да си моја срећа,
на стази живота, на сребрној свили
загрљени сами у овој идили.

Има нека тајна у теби скривена,
љубав горостаса што нам стазу прти
ти невеста спремна, велом окићена,
док небески свати доводе те мени.
Када јекне труба, кад оживе сени,
где је претња греха а где жалац смрти
давни лелек закопан у стени?

Има нешто топло у твојој близини
када студен ниже на хиљаде слика,
кад се брани живот крвљу мученика,
радост скупља крила, или ми се чини
да жижак још гори, да су дошли гости,
да још има наде у тој пролазности
драга и далека звездо у даљини,
– има нешто сјајно у овој белини!
slike pesnika

Небојша Танасић – ВЕЧЕ

У смирају дана, кад умиру боје
и кад светлост силну обузима тама,
утопљени зраци губе се и роје,
дозива их сунце златним обалама.

Позови ме у предворје наде
рајска птицо на витражу стакла,
хеј, судбино, ниси прстом макла
да ми слутња радост не украде.

А на другој страни кликтај и тишина,
пролеће и цвеће и сећања давна,
само задње искре плачу из дубина,
сузе крије сјајна површина равна.
slike pesnika

Небојша Танасић – СИМФОНИЈА ЛЕТЊЕГ ДАНА

Ликује земља скоро ће подне,
свраке и попци и барско цвеће,
кроз густу шуму бусења, трава,
дружина мрава у бој се креће.

На челу строја – храбри трубачи,
за њима одважна ступа колона,
у среди негде одјекне бубањ,
на крају реда прангије, звона.

Зазире земља и клика њена,
лептири, бубе и беле брезе,
и свако бежи и лице склања,
дрхти и цвили од страха и језе.

Ал' чета стаје и окрет прави,
у густој шуми високих трава
полегла дебла, балвани срасли,
леже и штрче насупрот мрава.

И нема рата и нема пута!
– командир викну пун јаре и пира,
колона стаде, оружје звецну,
и оркестар мрављи поче да свира.
slike pesnika

Небојша Танасић – ЗА ГЛАДНА СРЦА

За гладна срца и руке празне,
све жеље пусте скрхане болом,
кад груди је и душу затиснуо страх,
уместо греха, смрти и казне,
нађу се неке мрвице под столом,
па живот цвета и круни се у прах.




slike pesnika

Небојша Танасић – НИКАД

Никад зима лето срела није,
жарко лето, блиставе даљине,
сетну лиру, беле симфоније
дахом греје стазом низ градине.

Никад јесен с пролећем под руку
није зашла за пламене међе,
да разбуди сунце у Читлуку,
златно клупко од исконске пређе.

Никад бреза није преболела
своје гране, срећу оголелу,
на јарболу живота и дела
сребрн венац и хаљину белу.

Никад зора у модро свануће
није бледе сачувала слике,
крај забрана више наше куће
ветар тужи пољем низ стрњике.

Никад тебе више нисам срео
на падини крхког постојања,
дан се бели тугом разболео
кроз пејзаже магле и сећања.
slike pesnika

Небојша Танасић – ИСПРАЋАЈ

Ако сиђеш ружо у пепео дана
да мирисе завешташ и лепоту њину,
ти са собом понеси муку наших рана,
па је вриском предај у тамну дубину.

Немој жалит сунца потамнеле среће,
узвеличај слабост и ништавност трна,
јер гле, на урвини срца цвета друго цвеће,
њега мами кришом и лептир и срна.

А када се вратиш путем модре крви
и када те бескрај буде обузео,
чекаће те верно последњи и први
венац твог живота, божур преболео.
slike pesnika

Небојша Танасић – УТОПИХ СЕ

Утопих се и места не нађох
у том свету тајни и открића,
кад у сутон тог времена зађох
у пунини свог небеског бића.

Светим жаром дубина ме крије,
на том путу и магичном кругу,
над потопом грозне провалије
Бог је своју разапео дугу.

slike pesnika

Небојша Танасић – ШАРЛАТАН

Реп му тргох, да га суновратим
што се попô горе на терасу,
да га најзад ја памети вратим,
да не трује и не буни масу.

Доста ми је бедних шарлатана,
са свих страна разних Донована,
мозга прања и ванредних стања,
обећања, празних радовања.

Ал' он тада диже леву руку,
(ону другу он сави у лакту)
па прозбори збуњеноме пуку
што већ вазда уздише по такту:

„Немојте ме и ја сам одавде,
ја сам рођен у парку на клупи,
бирајте ме ради ваше правде,
ја вас волим иако сте глупи.“
slike pesnika

Небојша Танасић – КОРОЗИЈА

Шраф се млади зором зацаклило,
син поносних Вијка и Матице,
главу своју уљем науљио
и ка земљи приклонио лице.

Малолетан, без службе и броја,
чекао је са пуно елана
да постане део неког строја,
ту крај зида иза паравана.

Јурила га метла и лопата,
спопадали и влага и вода,
сабијали у мрак иза врата
где га кришом мамила слобода.

На том месту упиј'о је звуке,
доба што се крају не опире,
у свом светлу ширио је руке
да одагна слутње и немире.

Као симбол суште пролазности,
са пехаром за животну драму,
учио се како да опрости,
својим сјајем да победи таму.

Јер кад смерно престане да сија
у повоју неке друге среће,
појешће га црна корозија,
ни магнет га више наћи неће.

Кад рђавом пред поротом суда
мени казну изрекне судија,
у истини свих својих заблуда,
тад помислим, кад правда засија,
од свих смрти, болести и чуда
мене барем неће корозија.
slike pesnika

Небојша Танасић – БИРАЊЕ СЕОСКОГ ДЕЛЕГАТА

Ветар звижди а џукела лаје,
код Раденка гори још у штали,
ено трактор пред капијом стаје
- неко дрма ’оће да развали!

Брана Ђокин ухвати за кваку,
закашља се и отресе слине,
хитну коску мом керу сељаку,
па заурла гласно - Домаћине!

Један гурну а други грунуше
а Малиша кроз тарабу вири,
испред врата опанке изуше,
миомирис поче да се шири.

Ја развлачим коре све по мери,
пржим крофне, мекике и штангле,
кад их спазих, ја се унезверих
па сво брашно преврнух из вангле.

У јуришу астал заузеше
а Средоје не стаје да меље
на ракију брци му се смеше
капу скиде, седе на зачеље.

Баба Сока политику брсти
крај шпорета мотри умрлице
све се чуди и левом се крсти,
куд то народ жури немилице?

Чорба кува, игра даворике.
Удробисмо мочу по тарани,
са крофни смо прешли на мекике
умачемо махом раздрагани.

Севну Стевки у шпајз да бежи
јер почесмо важну дискусију
а Џоника престаде да режи
преврну се и леже за бусију.

Из невезуше по мени оплеше
зашто нећу а мог’о бих ладно,
руке шире, мало се костреше,
лочу пиво, подригују гадно.

Као, ја би их најбоље пазио,
рече Лале уз кафу и вињак,
никад нисам ни мрава згазио
а камоли сео на мравињак.

Запеваше онако из душе
неке тужне песме сокачаре,
у сузама сташе да се гуше,
срчу, плачу, не гасе цигаре.

Ја све не бих, али нешто мислим,
све ми дође да се окуражим,
све ми дође да се предомислим
да их питам и мало затражим.

Само Рајко седи поребарце,
тефтер вади и очима шара,
козе броји а одваја јарце,
у мобилни нешто разговара.

Све се чеше, нешто завирује,
па прогунђа ’нако без одредбе:
"Треба стока да се намирује,
мој народе без наредбе!"

Уздигну се издвојен од јата,
путеви нам се беху укрстили,
па ми рече одлазећи с врата:
" Так’и су вам и ђедови били! "

за пријатељицу
Тургуљу Брензарић



slike pesnika

Небојша Танасић – БАЛАДА О ЈОЛАНДИ ВОЈЦИК

Срели смо се у Кишкунхалашу на сточној пијаци,
носила је плаве очи и тамно зелену хаљину на бело,
ту су је киднаповали, то јест' довели неки рођаци
јер је била „рђав глас“ о чем' је брујало сво село.

Имала је сетни израз, као они што умују,
јаке, изражене руке као у касапина,
широкогрудност као повод да сви с' њоме другују
двоје, троје деце из првог брака и једног сина.

Имала је добар гард и на свет различите погледе,
бурму од мајке и скраћен домали прст,
сламку у коси и мејкап од прошле среде,
пар лепих зуба и стисак чврст.

У левој руци је држала јаре, у десној магаре,
у устима лулу у којој није било дувана,
а у џеповима, вероватно, ни пребијене паре
осим пар страница љубавног викенд романа.

Ближило се подне скоро, упитах за цену
оног с леве стране, чисто ради реда,
а она се брецну, кô из сна се прену,
па храпаво прозбори без да ме и гледа:

„У Дунаво ћу ја мутно како видим, заједно са њима
кад потекне узводно према своме врелу,
па кад једном допливам горе до Будима,
знаће да сам опет најбоља у селу.
Знаће да ме поштују и о мени брину,
као онда кад је сваки хтео поред мене,
а сада ме гледаш, схваташ моју судбину.
Шта учини буразеру, лепота од жене“.

У свом страсном монологу још додаде нешто,
али ја се на то баш много не примих,
као лопов на прстима извукох се вешто
и замакох за шатре где се облак дими.

При изласку самом осврнух се мало,
ал' гле сенка ми њена уходи путању,
само се оно јаре нешто у њу загледало,
као да разуме или пак пребира по сећању.

ПС. Ја мислим (у поверењу)
да „Овој” иначе ни покојна
Бепа Џозеф не би могла помоћи!
slike pesnika

Небојша Танасић – А САД НЕШТО О НАМА

Моје злато бере краставце у зеленој удолици,
по цео дан диринчи, ради тешко, савија се и мучи.
Увече се прехлади певајући мокра на тракторској приколици
а код куће прави неке крофне и са децом задатке учи.

А ја се сад сећам, како је пре тринаест лета
била лепа оне вечери док је редила кокоши,
и док намешта фирангу и кад по кући рашчупана шета
и како су се око ње отимали редом сви сеоски ђилкоши,
а она је од свих ипак, као вели, изабрала мене,
јер ја имам душу, волим да певам и да се завитлавам,
свршио сам четири разреда основне, из фамилије сам поштене
и имам лепу навику да после ручка увек мало одспавам.

Ја растачем гумарабу и прежем два вола дебела,
па откивам плуг и орем крчевине и долине,
на раме ми слеће шева,весела, топла и смела,
што ми венац плете и снове моје дене у крстине.

Ја риљам у башти и скоро свако вече заливам диње,
и ловим грабуљама месец са грана нашега дуда,
по забрану скупљам жир и чувам свиње,
и живим кô и сви други у свету заблуда и чуда.

Ето, јутрос сам прасцу Шаци ставио брњицу да не рије
и крмачици Људмили рогу да се не провлачи,
сапео сам козу Розалију, да не брсти код комшије,
а керу свез'о пањ да не јури живину и тлачи...

Гле, почиње ветар, веверица је у крошњи, на небу су пруге.
Нестало је ведрине, смркава се рано, ноћи су дуге
и тако, лепо нам је овде, пролази време, бројимо дане,
у ишчекивању и нади да ће и нама једном да сване...
slike pesnika

Небојша Танасић

Небојша Танасић, рођен је у пролеће 1965. године у Новом Саду, а одрастао у питомој Посавотамнави. Бави се писањем поезије за децу и одрасле још од школских дана. До сада је своје песме објављивао у разним зборницима, а за неке његове стихове писана је и музика. Објавио је ауторску збирку поезије под насловом „За гладна срца и руке празне“ 2016. године
Живи и ради у Шапцу.

23. октобар 2019. године 
slike pesnika

Иван Буњин – СЕОСКИ ПРОСЈАК

Недалеко од пута, под дубом,
Под зракама што су као жар,
У грмљу, зарасломе грубом,
Спи инвалид сед, просјак стар.

Клонувши од дугог пута, леже
Да одахне под међом, у сат
Кад сморене ноге сунце жеже,
Обнажене груди му и врат.

Видно, посве свлада га беда,
Јасно, нигде уточишта наћ',
Нареди му удес беспоштедан
Под прозоре стењати уз плач.

Таквог нећеш сред престолнице
Наћи: испит сав бедом лик!
Ретко за решетком тамнице
Мож' сусрести се такав патник.

Много снаге у дугом веку
На тешки је потрошио рад,
Но на рубу гроба је човеку
Нога, па му снага мањка сад.

Из насеља иде у насеље,
Језик молбу муца једва већ,
Смрт је близу, но још муке веље
Преко старца несретног ће прећ'.

Заспао је. Потом, у стењању,
У прошњу се Христа ради дај…
Силној тузи, беди, страдању
У Русији – не види се крај.
slike pesnika

Иван Буњин – ЕСХИЛ

Далеки су дани кад си живио, и митом
Сад нам се ти дани чине. Страшан си
Због њине древности. Страшан си због тога
Што, невидљив у свијету двадест пет стољећа,
Невидљиво у њему присуствујеш до данас,
И пред твојом славом легендарном
Немоћно је Вријеме. Коб је неумитна,
И све је у свијету предоређено Судбином,
И благо оним који се поклањају њој,
Свемоћној, што осуђује на заборав
Чак дјела над свим дјелима. Али ти пред Адрастејом¹
Погнуо си тмурно чело са таквим
Достојанством, са таквом моћи духа
Каква приличи само бозима
И смртноме који се дрзну први
Да слави дух и храброст смртника!

(1903-1906)

Прево Марко Удовичић



¹ Адрастеја (Неумитна) – друго име за богињу Немесис која људима по заслузи дијели срећу или несрећу, а појављује се на мјестима гдје су прекршена правила Темиде, богиње Правде.
slike pesnika

Војка Танасић – Н ПЕСМА

”vojka-tanasic”Нема
нигде
никог.
Неми
немири
носе
ноћ
напуклу.
Нишаним
некакву
начету
наду,
нудим
неким
неугледним
накупцима
нетакнуту
наивност.
Неуморно
нижем
непаметне
навике,
ноћима
несаницу
носим
несносну.
Наизглед
начитани,
неукусно
намирисани,
никакви,
неуморни,
ниски,
наопаки,
научени,
неотесани,
неписмени,
неупућени,
немарни,
неми,
недорасли,
несхватљиви,
нестрпљиви,
неискрени,
непотребни,
намерно
несмотрени,
нељуди
насилнички
нападају...
Но,
неколицино
неискварених,
нема
нам
назад!
Наслућујем
неминовност
новог
напретка.
Навлачим
ногавице
на
нове
ноге,
новим
немирима
најављујем
нову
наду,
невиђену,
непобедиву,
неприкосновену...
Напред!
Напред!
Напред!
slike pesnika

Војка Танасић – П ПЕСМА

”vojka-tanasic”Пут
понора
потањам
помно,
померам
пукотине
прстима
прашњавим,
подижем
поглед
предивном
плаветнилу...
Поздрављам
пустињу
песком
посуту,
поздрављам
прошлост,
подле
погледе,
поздрављам
песму
пусту,
празну,
празнике
поносне,
поспане
путнике,
правду
погнуту,
полуголу.
Понос
пробуђен
поздрављам,
проверене
пријатеље,
познанике,
полуљуде...
Поздрављам
пут
пут
понора.
Понижена
патим,
плачем,
потањам,
падам...
Путујем...
Путујем...
slike pesnika

Војка Танасић – О ПЕСМА

”vojka-tanasic”Од
олуја
отргнут,
облаком
одевен,
обзорјем
орошен,
освитом
озарен,
осмехом
осунчан.
Од
обиља
одгурнут,
оптужбом
ојађен,
опростом
оснажен,
осеком
обнажен,
осамом
окружен,
одјеком
оглушен,
осудом
осушен,
обманом
оборен,
охолошћу
окован,
оштрином
одстрељен,
опкладом
откупљен,
одважношћу
обновљен,
отужан,
отрован,
ослепљен,
оглувљен,
окаљен,
очишћен...
Он
очајник
одлази.
slike pesnika

Војка Танасић – ДОЖИВИМ ЛИ

”vojka-tanasic”Доживим ли да те имам
о, барем на један трен,
облаци ће подићи своја весла
и на месту ће се укопати
и од распојасаног сунца јачине,
један по један,
сви ће се истопити од топлоте
и од горчине.

Ни киша више бити неће
ни по прозору, ни на лицима.
И без њих ће потоци бујати
– ал' од среће...
И магле ће одмаглити и неће
сметати нашим видицима.

Доживим ли да те на трен загрлим,
време ће заиста
заувек стати...
Замукнуће сва звона
цркава и катедрала,
и само ће наша здружена срца
победоносно и звонко куцати.

Доживим ли да те доживим,
пролећа неће престајати
и доћи ће крај свим јесенима сивим...
Зоре и светлост никуда неће нестајати
а ја никада нећу
престати да живим.

Доживим ли да ме узмеш за руке,
да ме у живот поведеш нови,
да ме брижно чуваш
од олуја свих,
летећемо скупа ми
и наши снови...
Наш траг ће бити песма
ил' неки диван стих.
slike pesnika

Војка Танасић – М ПЕСМА

”vojka-tanasic”Мрзим
монотонију
модерног
мрака.
Модре
малине
мирисом
милују
меке
маслачке.
Машем
минулој
младости,
марљиво
мами она
мисли
моје.
Малоплаћени
мргодни
мајстори
мраморне
мостове
мишицама
момачким
мрве.
Мозгам,
мислим,
можда
може
море
мира
маћи
мамурлук
мртвих
морнара.
Монструозни
моћници
мељу
милионе
марљивих
младости.
Ми
машемо
марамама
маслинастим,
мислећи,
можда
мине
мрак,
можда
мили
мир
мислима
маме
малаксали
Мохиканци.
Масу
мешетаре
моћни
монаси,
мрске им
маске
мичем
музиком
мудрости...
Малаксала,
моћном
молитвом
мајке
мученика,
милост
молим.
slike pesnika

Војка Танасић – ТРЕШЊА

”vojka-tanasic”Трешња сам твоја, пупољак и цвет
и плод сочни што усне ти љуби
и крошња сам што те увек брижно штити
од прејаког сунца
и подмукле студи.

Трешња сам твоја и лишћем ти машем
и борим се светром,
да те такне не дам,
да на моје стабло наслоњен дремуцкаш,
а ја да те сенком
милујем и гледам.

Трешња сам твоја и лишћем ти жутим
облажем све стазе
којим ходаш кришом,
а гранама голим, као мачевима,
ја облаке парам
и борим се с кишом.

Трешња сам твоја што у зимској ноћи
ватром и пламеном
твоје тело грејем
док уморан седиш крај старог камина
и топлином те грлим,
тишином се смејем.

Трешња сам твоја, пепео и дим...
Цео живот један
у шаку је стао.
Крстача сам твоја на гробу и плачем,
наричем и кукам:
Јао, јао, јао!

Трешња сам твоја, иако сам трула,
у твоју се хумку
увлачим полако,
да умирим дух твој и сва твоја чула
и да те утешим
када будеш плак'о.

Трешња сам твоја, а кад прође зима
изникнућу опет
васкрсла и нова
и бујаће љубав ту на твоме гробу,
с пребогатом крошњом
изгубљених снова.
slike pesnika

Војка Танасић – ПЕЦАРОШ

”vojka-tanasic”У плићаку сеоског потока
удичицу забацио Петар,
чека штуку великога ока,
препланулог, милује га ветар.

Чека Петар пола дугог дана
досадно му, а и глад га мучи,
нервира га јато бучних врана,
чини му се, сад ће кренут кући.

Пре одласка, у правцу шумарка
свој последњи поглед дечак пружи,
кад над главом појави се сврака,
носи сома – не може бит дужи.

Петар зину од чуда и страха
тако нешто још видео није.
Је л' истина, пита се без даха,
какве ли су ово лудорије?

Зајапурен, црвенога лица,
реши да се у бег хитро даде,
ал' је бржа била чудна птица –
у крило му рибетина паде.

Петар брзо кô опарен скочи,
сав зачуђен разрогачи очи,
нема рибе, а и данак оде...
Успаво се поред бистре воде.
slike pesnika

Војка Танасић – МОЛИТВА

”vojka-tanasic”Христе, Боже, распети и свети
док нас гледаш, шта у нама видиш?
док нас слушаш, да ли нас се стидиш
што смо љубав загубили Твоју,
што смо гордост узвисили своју,
што са страхом живот отаљасмо,
укаљани, красмо и лагасмо
и на Твоју чисту реч живота,
паде сенка и тешка срамота.

Да л' си залуд трпео све ране,
Свети Сине, без грешке и мане,
показ'о нам силу и чудеса,
приправио наш пут за небеса?

Опрости нам свима о, Господе,
дотакни нам срце у грудима,
да у сјају духовне слободе
Освестимо добро у људима.

slike pesnika

Војка Танасић – ЛЕТ

”vojka-tanasic”Низ обронке уснуле планине
раширених руку хрлим теби,
СЛОБОДО!
Ноге ми никад нису биле тако лаке!
Ваздух свеж и крунице цветне
љубе ми кораке.

Без стега и страха летим ка сунцу
рукама стежем барјак победе,
дуга га својом лепотом боји...
На крилима ветра, срећни ко деца
лете и снови моји.

Удишем мирис новога јутра,
благост ми телом клизи..
Ја певам!
И јасно видим пространства нова.
И нема краја ни почетка
у царству снова и лаптирова.
slike pesnika

Војка Танасић – МОЈА МИРНА ЛУКА

”vojka-tanasic”Ја сад ипак путујем...
Стигао је мој воз.
И није битно што не знам
ни одакле долази,
ни куда даље иде.

Једино знам
да смо на перону
сами ја и моја сенка.
Прати ме она
и носи мој празан кофер,
А ја , као права дама,
носим само кишобран
и своју бол.
slike pesnika

Војка Танасић – ХАИКУ

”vojka-tanasic”Паде први снег.
Модром реком одоше
јесењи дани.

***
Пијано море
пени се и наздравља
руменој зори.

***
Пауковом мрежом
ловим месечев одраз
у мору траве.

***
Твој ветар ломи
моја слабашна једра.
Море је мој дом.

***
Утишај јутро,
моја је ноћ уснула
дубоким сном.
slike pesnika

Војка Танасић

”vojka-tanasic”Војка Танасић, рођена је 3. јануара 1971. године у  Бијелом  Пољу, Црна Гора. Бави се писањем прозе , поезије за децу и одрасле и хаику поезије. Њена песме су објављивана у многим зборницима, а прва самостала збирка  песама под називом „Пут у бољу садашњост“ објављена је 2016. године.
Живи у Шапцу.

(20. октобар 2019)
slike pesnika

Јована Мицић – РУБИНОВ ПЛАШТ

”jovana-micic”Црвени рубинов плашт
за све ноћи у којима златни бисери
буду ситно ромињали
над морем изнад месечине
која тихо залива очи посматрача...
Венац светионика нехотице измакнут
из руку дражесних
пратиће пут златне мреже
оскрнављених остатака значаја
који поново дишу
у последњој игри надања,
путем свемира
који пали па гаси
убијена сећања...
slike pesnika

Јована Мицић – ДОК ТЕ СТВАРАМ

”jovana-micic”Између пола мене и пола свега
плаветнило мастила баца се по хартији
не желећи твоје отелотворење као печат времена
на белини коверте.
Између пола мене и пола тебе
застала је светлост приклана
јауком туђег крика.
Тело узаврело бунца ритмом
нечујне музике која распламсава
сваку артерију крвотока.
Гушим време,
не дам ти да страдаш.
Цвили и рида та тупа чакра гласа
између мене и тебе.
Док те стварам
да ме ствараш.
Кад се смрзнем,
пепео да бацаш.
slike pesnika

Јована Мицић – НЕОПАЛИМИ ВОД

”jovana-micic”Узалуд слути плач замаха ветра
који хриди изнад оклопа мојих крила,
низ која трепери златна прашина,
у чијем се међусрђу рађа ватра.
Јер када би жар пао на тло
исто би грожђе почело да зри,
исто би вино крвавим трагом
протекло кроз уста у зорин свит.
Спомени дани сада су пркос,
свету и светлу бесмртни пој.
Роди их исто јутро,
гледа их неопалими вод.
slike pesnika

Јована Мицић – ПОСЛЕ СВЕГА

”jovana-micic”После свега,
када буду дрхтале
све оплакане зиме
које су усржене
надомак наших прагова,
гладне и босе,
јеле топлину момента
тупог крика
наших споменица,
тражиће чабар за гладне јунаке,
oтров и мед за њихова уста.
Окренуће леђа на другу страну.
Правих погледа и оштрог духа
корачаће гордо где звезда сија.
Рањеног скута,
сломљених костију,
право кроз жар.
Босих стопала...
Пуни похвале,
без пораза.
Даље од туге што квари сакралност
светих гробова.


slike pesnika

Јована Мицић – YAKAMOZ

”jovana-micic”Yakamoz,¹
Као сећање што заборавом умире.
Yakamoz,
Као источник од миља прогнан наканом.
Yakamoz,
Као обданица коју оплакује луталица.
Yakamoz,
Као самртник што се на пут гладан
ка украденом сунцу спрема.
Yakamoz,
Као сузни трептај болног жига свога даха.
Yakamoz




¹ Залазак сунца
slike pesnika

Јована Мицић – ДАР

”jovana-micic”Кô отровне медоносне речи,
што као жар на босо тело хрле,
одагна се смртност смртном дару...
Оне ретко живе.
Чува се жал на пустоме месту
што је кô вода познат сушти.
То више није обичан лахор
што хрли само до своје висине.
То су печати времена вечних
чију крв само ретки живе.
slike pesnika

Јована Мицић – ПОЉУБАЦ АНЂЕЛУ

”jovana-micic”Једном је сећање пољубило анђела.
Усуд непромишљено постао награда.
На златним крилима слободних птица у кавезу,
које су мирисом црвеног божура опиле уплакане мандолине,
пала је роса са плавог месеца,
јер је месец видео време...
Једном је сећање пољубило анђела,
љубав на литици понора тамо и остала,
суза ратника сваког је ганула...
... На мапи лица само бол остала...
А у камену срце је заплакало крвавим очима...


slike pesnika

Јована Мицић

”jovana-micic”Јована Мицић рођена је 11. септембра 1995.  године у Приштини. Основну школу завршила је у Звечану као одличан ученик и носилац Вукове дипломе. У Звечану је завршила  и средњу школу. Због завидног успеха који је постигла током средњошколског образовања проглашена је ђаком генерације. Тим поводом добила је Похвалницу у име Краљевског дома Карађорђевића на Белом двору, као и Захвалницу од Општине Звечан. Студент је Филозофског факултета у Косовској Митровици на Катедри за српски језик и књижевност. Године 2017. проглашена је за најбољег студента у својој генерацији. Исте те године објавила је и своју прву збирку песама под називом Неми трагови.



(19. октобар 2019)
slike pesnika

Даринка Јеврић – ВРАНИЛОВО

Поваздан примрак
Над Приштином
Сватују вране
У гојном пришту
Небо премркло
И предјел вран
већ од ранила
на враништу
Кроз зраку зорила мрак
кроз сумрачја дуге
Над Грачаницом грака
И цел дан вранило
и цел дан црнило
slike pesnika

Федерико Гарсија Лорка – ГИТАРА

Почиње плач
гитаре.
Ломе се јутарње
чаше.
Почиње плач
гитаре.
Не треба да стане.
Немогућно је да
стане.

Плаче једнолична,
као вода што плаче,
као ветар што плаче
изнад пољане.
Немогућно је да
стане.

Оплакује ствари
недохватне.
Песак врелог југа
где беле камелије траже.
Плаче стрелу без циља,
вече без зоре ране,
и прву мртву птицу
испод гране.
О гитаро!
Срце с пет кама
растргано.
slike pesnika

Ана Ахматова – САХРАНИ

Сахрани, сахрани, ти ветре, мене.
Најближих мојих на погребу није.
Около мртвих већ лутају сене,
И дисање је земље потмулије.

Биће моје беше слободно и жедно
Ко и ти и хтеде још животне муке.
Помилуј, ветре, ово тело ледно
И прекрсти му у недрима руке!

Затвори на њему ову црну рану
Покровом тканим од вечерње таме!
Нареди сутону плавоме, свечану
Да нада мном чита тихе псалме.

Да би било лакше осамљеној мени
Сна последwњег згазит буктињу горућу,
Шумите свом снагом, високи јасени,
О пролећу, о моме пролећу!

(1911)

slike pesnika

Александар Пушкин – СПОМЕНИК ПОДИГОХ СЕБИ

Exegi monumentum ¹


Песмама, а не рукама, себи сам споменик подигао.
Народна стаза до њега зарасти неће у траву.
Од Александровог стуба² он се слободно уздигао
     За непокорну главу.

Ја нећу цео умрети. Нетрулежна ће ми душа
Мој земни прах сигурно надживети.
И бићу славан ја све док последњи песник у свемиру
     Буде могао да се песама мојих сети.

Глас ће се о мени пронети по целој Русији тада
И сви ће ме народи у њој назвати песником својим:
И горди унук Словена, и Финаца, и Тунгуз, још дивљи за сада,
     И Калмик, широких степа пријатељ и син.

И дуго ја ћу бити омиљен  целом народу
Што сам пориве добре ја лиром изазивао,
Што сам у свом суровом веку прослављао слободу
     И милост за пале призивао. 

Заповестима Божјим, о Музо, буди послушна:
Увреде праштај. Славе нек ти не буде срце жудно.
Пред похвалом и клеветом остани равнодушна
     И речи глупака не оспоравај узалудно.

             • С руског превела Љубица Несторов
           (Суштина поетике, број 62, мај/август 2019)


¹Подигао сам споменик (лат.).
²Александров стуб је гранитни споменик у Петербургу подигнут у част руског цара Александра
slike pesnika

Александар Блок – SERVUS REGIANAE

Не зови ме. И без позива
доћи ћу до храма.
Глава ће моја да се савија
к твојим ногама.

Слушаћу твоје наредбе клете,
послушно чекати.
Ловити тренутке и сусрете
и жељу имати.

Твојих страсти силом покорен,
под игом слаб.
Некад – слуга; некад – вољен;
Али вјечно раб.
slike pesnika

Александар Блок – НОЋ, УЛИЦА, ФЕЊЕР, АПОТЕКА

Ноћ, улица, фењер, апотека,
Бесмислено, мутно светло дрема.
Ма живео ти још четврт века
Биће све исто. Излаза нема.

Умрећеш – и све, кô пре,
Поновиће се испочетка:
Ноћ, каналом леден ветар гре,
Улица, фењер, апотека.
slike pesnika

Душко Трифуновић – БУДИ ЈАЧА

Нећу више да се играм тога,
нешто ми је друго на памети,
чини нешто од живота свога,
буди јача па ми се освети.

Досјети се сваке моје мане,
свега што си некад знала клети,
наљути се кад помислиш на ме,
буди јача па ми се освети.

Заборави да те волим жаром,
од кога се може умријети,
обрадуј ме само једним даром,
буди јача па ми се освети.
slike pesnika

Мика Антић – МИТ О ПТИЦИ

I
Ко у раменима осећа земљину тежу
као прикривени бол,
припада потомству оних што су у древна времена
знали за вештину лебдења:
оној потпуно друкчијој врсти наших предака,
не ових што нас досежу крвљу изнутра,
већ неких прозрачних што нас дотичу само споља
уснама златним као вечност.
То је тај родослов од којег смо наследили
неизлечиво мучење да мислимо.
И у аманет добили зеницу што не сабира
и не одашиље утиске,
него је чуло са искуствима једног сутра.
Једно је: гледати видом, а друго: видети вид.

II
Тешко је данас и описати те наше чудновате претке
обрасле ветром и светлошћу.
Једино нас још загрљаји помало подсећају
на њихов начин летења.
Или то, кад неочекивано откријемо у себи
могућност да стварамо такве облике
из којих - кад се примакне ухо и ослушне -
допире лепет крила.
Ако се и знало за постоља у њихова доба,
то нису била упоришта и темељи, већ катапулти.
У превеликој страсти да превазиђу све што тоне
исписивали су песме у простору помоћу таквих димензија
које нас доводе на саму ивицу панике.
Већ тада били су: сутра. Већ тада били су: ми.

III
У знак сећања на те предивне, јаке људе,
покушао сам једног сумрака доле на обали реке
да и сам уобличим нешто потпуно неограничено.
Да смислим такву врсту строгости и чистоте
која би од фантастичног створила уверљив гест.
Покушао сам да научим своје дело да мисли.
Да има белу радозналост.
Усудио сам се да нађем одгонетку
да ли смо обликовањем нечега одузети од себе
или смо себи враћени.

IV
Али пре саме одлуке да приђем самом чину стварања
ваљало је да утврдим да ли постоји, или не,
супротно клубе свести.
Био сам дужан да испитам да ли рођење није
или рођење јесте
обична сензација премотавања живог.
Морао сам да ољуштим претходну опну себе.
Требало је да одложим сва друга већ изучена учења
и будем спреман да разјасним да ли је стварно почетак
баш тако - на почетку.

V
Био сам на путу да откријем
последњу слободу безазлености:
размак између припадања и припадања,
између издвајања-од и издвајања-у.
Кад једном доспем до тога, рекох себи,
да више не чиним насиља,
јер немам разлога да приморавам ствари
на нешто друго но што одувек јесу,
превазићи цу прављење и разумети стварање.
Превазићи ћу уметност. Имаћу живи доказ
где је почетак и крај кугле.

VI
Затим сам опрао табане, чело и очи у реци.
Моја вечерња молитва била је сва од сумње.
Зар изучавање стварања није упорно распитивање
о световима што и не знају за протоплазму,
а ипак живе и ипак су од нечега?
Можда су ту негде, поред, а ми их нисмо свесни,
јер из њих допире нешто што називамо: празно?
Можда смо ми њима: ништа.
Можда смо ми њима: празно?
Колико пута су прошли кроз нас,
а и не знамо њихову намеру?
Колико пута смо прошли кроз њих,
а и не знају нашу намеру?
Да ли је облик облик, или је нешто друго облик?

VII
Поклонио ми се ватар. Поклонила се тишина.
И сумрак се поклонио. Ово су њихове речи:
Како да нађете границе и прочитате крајеве,
ако их упорно тражите на месту где их нема?
Свако је дно - свемир нечему испод њега.
Свако је небо - плићак нечему изнад њега.
Како додирнути крај, кад је то само зглоб?
У провинцији барског биља
и трска је пример за огромно.
Коме је око - океан, и китови су му - труње.
Ко хоће да опипа рубове нека не истеже руке.
Треба пресавити ум.
Можда ви и знате да летите,
али још нисте пробали на све могуће начине.

VIII
Поклонио сам се ветру. Поклонио се тишини.
Мислим да сам разумео.
Читава ствар је, значи, у ватромету хитрине
којом се емитује и прима ум у повратку.
Зато се каже да досезање није ништа друго
до - препознавање сопствене поруке.
Зато се каже да је простор: искуство
којим нас је додирнуо сопствени додир
кад нам се вратио из будућности.
Можда ме је то сунце позлатило на заласку:
био сам чудно смирен, са риђим ореолом косе.
Био сам спреман за стварање.

IX
Целог живота опседала ме је жеља
да створим себи живу птицу.
Птицу која је само једном.
Можда је требало да то покушам раније.
Био сам дете и, врло непогрешиво,
доспевао сам до свега у шта умем да поверујем.
Обликујући безобличја, узимао сам шаку ничега.
И ништа нисам додавао. И ништа нисам одузимао.
А имао сам увек на длану нешто ново.
Каква магичност материјала!
Каква чудесна линија!
Каква раскош боја и површина, сенки и светлости!
Целог живота опседала ме је жеља
да створим птицу друкчију од свих осталих.

X
Напуштајући детињство, све више сам се хватао
за садржине које се могу заробити
и сачувати као доказ.
Некад ми је било важно да себи покажем себе.
Доцније ми је све то постало недовољно.
Пред крај дечачког доба већ сам умео да се понашам
намерно, као изложба.
Некад су ме привлачиле само тајансвене науке.
Сада сам стојао опчињен пред чаролијом обичног.
Како нисам имао ничег сем песка,
ја сам га поквасио у води и умесио птицу,
јер одједном сам шватио да умем такве ствари.
Зинуо сам, исукао сам мач из своје кичме:
удахнуо сам мојој птици челично сечиво уместо крила.

XI
Све сам то чинио нечујно, споро и неприметно.
Мало сам накривио главу, затим склопио очи:
размишљао сам о песку што се таласа и просипа,
а ипак има свој мир, и повезаност, и сигурност,
јер нико га није ухватио да жури.
Наиђу непогоде.
И он их утиша својом тежином.
Пролазе столећа.
И он их наџиви и затрпа.
Ничу и сахну цивилизације.
И он им поравна трагове.
Шта после вреди највећа бина векова,
ако около нема гледалишта?
Смрт није завршетак представе,
већ недостатак публике.

XII
Ето зашто се неке ствари умеју полако, као песак,
док се прислања ухо на глуви простор око себе
и ослушкује звук који нас чини друкчијима од осталих.
Само онај, ко није ухваћен да жури,
може се узвисити над почетком и крајем,
и бити владар једног предела,
истраживач лепоте или ружноће ствари око себе
и војсковођа сна.
Ко жури - закасниће. Широко зачуђених зеница
остаће заувек побеђен. Заувек само поданик.

XIII
Буди опрезан, рекох себи. Буди исувише опрезан.
Ваљаност помног мотрења на такве облике збивања
који се излуче једном, па безброј пута умноже,
зове се: могућност могућег.
Тако ти докажу све, а заташкају објашњење
како настаје личност.
У мноштву истих кликера дете ће сваки разликовати.
Не зна да каже по чему. Не зна то ни да назове.
Дете не зна вајарство, али препознаје облике,
јер им припада.
Буди опрезан да се не сврсташ у оно
што не заслужује чак ни да буде оповргнуто.

XIV
Из далека, звезде се чују као васиона.
Из далека, птице се чују као јато.
Из далека, људи се чују као човечанство.
Није довољно само чути.
Треба се сетити ушима.
Треба имати смисла за бесконачност близине.
Ко нема такво ухо - нема слуха.
Ко нема слуха - нисам сигуран да је живео.

XV
И рекао сам себи још и ово:
научио си напамет како се догађају разлике
између ткива леопарда и ткива ананаса,
и шта је оно због чега белутак није пахуљица
нити амеба - медвед.
Одбаци сва друга учења и одлучи да докучиш
зашто је личност - личност.
У превеликој заблуди да стално откриваш тајне,
промакло ти је да одгонетнеш јавност око себе.
Научио си напамет само открића мудрих,
уместо да си учио шта то мудри прикривају.
Сад, рекох себи, буди опрезан.
Не одгонетај тајну, него чин одгонетања.

XVI
Дан, исувише погнут, залазио је за брда
натоварен обиљем љубичастог и сивог.
Какво невероватно слепило, размишљао сам
посматрајући одлазак боја.
Нешто ми је говорило да сам успео
да обухватим длановима простор према споља.
Не знам како друкчије да назовем тај загрљај
што се простире из унутрашњости у свим правцима.
Нешто ми је говорило да додирујем рубове обриса
и да полако почињем да разумем вајарство.

XVII
Постоје ствараоци који господаре сновима.
Не знам како то чине, али заиста сањају
то што су себи одредили.
Мени недостаје стање разумне уметности.
Ја никада унапред не знам шта ћу уистину уснити.
И увек кад заклопим очи - тонем у неред и хаос.
У унутрашњост сна.
Тако и овог пута: потпуно неприпремљен,
одједном сам се срео са почетком живота,
на почетку свог великог и најчудеснијег сна.
То је страшна самоћа.
Једино место где достојанство потпуно престаје.
Познанство са сопственим делом.
Први пут био сам истински преплашен.

XVIII
Постоје ствараоци чији се вид задржава
као брид длана каратеисте, заустављен и укроћен
тачно на оној скрами где пребива чаролија.
Ја видим испод коже чврстих и тамних предмета.
Видим зглобове простора и нервни систем времена.
Не знам да видим облик, ако му не видим безобличје.
Не примећујем видљиво без његовог невидљивог.
Свако ме дело при сусрету поново до безумља запањи.
И оно које сам превазишао. И оно које тек превазилазим.
Ко пристане на стварање, пристао је на чуђење.

XIX
И мора пристати и на страх.
Одједном, усред чаролије, покосила ме је слутња:
шта сам ја томе чуду сто ми на длану пулсира?
Творац?
Или тек чувар смисла?
Шта је то, што ћелијама тог бића каже: доста је?
Јесам ли ја одлучио да се даље не разлажу?
Јесам ли ја одлучио докле могу да расту?
Да ли сам икада приметио бар у неком свом поступку
нечији крајњи циљ?
Шта господари мојом мудрошћу? Мојим умећем?
И слободом?
Није ли моја слобода - слобода да будем усмерен?
Нису ли моје дело и мој живот - туђ задатак?

XX

Чија је ово птица?
Шта ја то преносим? Чију поруку?
Шта је то шшто мојој руци каже: доста је?
Јесам ли ја одлучио да више ништа не дотичем
и да је облик завршен?
Зашто сам одједном престао да згрћем песак и воду
и додајем животу још живота?
Зашто је свако моје дело тек закаснели облик мисли?
Чијих мисли?
Ко је то већ усавршио сва моја савршенства?

XXI
Одједном ми се учинило да ме из Млечног пута
оданде, где звезде тону у прастару будућност,
изгубљено иза обронака простора и времена
посматра нека изнурена светлост: нешто округло црно.
Да, неко ме је гледао.
Нешто је нечим мотрило то што чиним.
Одједном, нисам знао шта сам:
чим употребим себе, видим - за дах пре тога,
већ оно тамо црно мене је употребило.
Јесам ли коначно био пред лицем правца
који од мене бежи према - овамо?

XXII

У драматургији тога што у незнању зовемо хаос
то тамо црно око сигурно мора знати:
шта сам био пре мене,
шта сам сад док сам ја,
и шта ћу бити кад не будем.
Мора знати и то: откуд мени дар
да чиним живе ствари.
Јесам ли пророк? Курир? Или некакав бог?
Да ли сам ја то пробио излаз у неко друго
много пространије унутра?

XXIII
Да бих описао то нешто црно што ме посматра
са непорубљених небеса јужног августа,
било би потребно много речи,
- толико је то црно усисало говора
у своје ћутање.
Да бих га сагледао у целини,
око бих морао да изокренем наопако,
- толико је то црно везало многобојног
у свој чвор.
Да бих га обухватио,
морао бих да пристанем да и оно мене обухвати,
- толико је то црно било унутрашња уметност
окренута ка споља.
Јесам ли био пред духом неке друкчије природе?
Јесам ли био овде или сам био још негде?
Јесам ли сада пре или сам сада већ и после?
Како се постиже наше истинско стање:
присуством или неприсуством?

XXIV
Поклонио сам се реци. И песку сам се поклонио.
Моја је душа, рекох, раскорачена и разрока,
а једино ми чврсто тле: неравнотежа у глави.
Земља је принцип материнства.
Ко ће, ако не моја мати, да ми објасни
о који смисао да се одупрем?
Да се не понашам као поток
који има ужасан страх од потопа.
Да се не понашам као бусен
који има ужасан страх да ће га закопати у земљу.
Да се не понашам као пламичак свеће
који има ужасан страх од пожара.
Могу ли од вас да науцим како се мења ритам памети?
Недостаје ми, видим, некаква ваша врста бога.

XXV
Кад додирујем прстима укус таласа,
у комешању воде осећам пољубац светлости.
Кад додирујем прстима укус белутка,
у белом срцу вулкана осећам пољубац сазвежђа.
Кад додирујем прстима укус својих усана,
у даху осећам пољубац непролазног.
Шта је са обликом светлости кад уђе у облик таме?
Има ли личну или безличну свест?
Шта је са природом светлости кад уђе у природу таме?
Има ли личну или безличну садржину?
Како да утврдим шта сам:
једнина или множина?

XXVI
Наше учење није систем, рекоше они.
Али може постати знаност,
ако не буде безглаво прихваћено,
већ стално оповргавано са много оштроумља.
И тада они, који су њим надахнути,
доказујући у одбрани непогрешивост своје вере,
мораће да се успну до таквих домашаја
који се зову и: разумевање.
Наше учење није никаква готова наука.
Јер готове су науке увек на страни оне носивости
која успешније заварава и опсењује истином.
Доказ није у истини. Она је увек истинита.
Доказ је у вештини употребљавања истине.

XXVII
Учили су ме затим како да мислим и казујем.
Не дотицати облик шљунка,
него облик својих прстију у садржини камена.
Не удисати мирис траве,
него мирис својих ноздрва у садржини биља.
Не ослушкивати звук ветра,
него звоњаву свога уха у садржини ваздуха.
Не сагледавати сјај месечине,
него блиставост свога ока у садржини светлости.
Не кушати укус кише,
него укус свог даха у садржини воденог.
Премного речи утрошено је да се објасни
шта је све потребно ћутању.

XXVIII
Ми нисмо у дослуху са небом, рекоше,
и теже нам је да пронађемо питање него одговор.
И ми се грчимо у страху и превеликом незнању
пред оним црним горе што усисава светлост.
Гледајте овај природни поредак око нас,
то умножавање искусних нагона,
та крда истоветног, тај стампедо живота,
то нелогично: логику природе.
Пупољци свих боја и облика излећу из своје душе
одмах у непогрешивом правцу - према сунцу.
Свака нова кап извора зна да сиђе ка реци
као да туда пролази ко зна по који пут.
И ми и ви прескочили смо прву реч.
Све око нас је друга реч, као и птица коју држите.

XXIX
Како објаснити, рекоше, то што је желатин икре
вичан пливању чим се измрести?
Како објаснити то, што све, без икаквог чуђења,
има већ готове навике?
Сви почињу да живе тако запањујуће сигурно
као да их је неко пре тога дуго дресирао.
Можда је прошлост само занемарена садашњост?
Можда је садашњост само занемарена будућност?
Можда је непознато само занемарено познато?
Идите, рекоше, и завршите своје дело.


XXX
Тако је рођена моја једина птица.
У неукости и страху.
У сумњи и паници песка. И горком признању воде.
Испрва није разумела да се кроз бескрај не излази.
То нису никаква врата,
- то је потпуо друкчија врста шватљивог.
И кад јој није успело да престигне брзину,
ни да се лукавством провуче испод рубова безграничног,
најзад се, у очајању, сетила супротног правца.
Ону, онакву стварност, изврнула је на наличје.
И чим се у себе загњурила, излетела је из себе саме.

XXXI
Посматрао сам задивљен тај чин:
видех како се клубе њеног простора одмотава у левак,
слива кроз уврнут одушак потпуно лишен димензија
и оданде се истаче и обрнуто намотава
на нешто што се отворило
као живо пространство суседне, ове стварности.
У сваком мору постоји друго, супротно море.
У свакој реци, река што тече ка свом почетку.
Нема мислених именица.
Нема невидљивог - има само немоћних очију.
Стварно сам ја то видео њен дух како се рађа.

XXXII 
Преточена у плазму, у један од оних облика
који се зову влажним и меким именом: биће,
у магновењу је прошла кроз тачку без величине
и постала је птица:
успомена на перспективу вртлога.
Успомена, која је сваким издисајем
све више губила памћење кроз своје сопствено грло.
Она је дисала!
У оној друкчијој стварности то је јој је било непотребно.
Она је дисала!
То значи да је почела да заборавља.

XXXIII 
У реду, рекох. Познао сам вас, птицо.
Сад видим да вас нисам створио хотимице
нити ми се ваш изванредни облик изненада догодио.
Ви сте нешто од мене самог, лепа птицо,
и враћени сте ми сасвим природно
као што су ми,
кад сам рођен,
полако враћени зуби,
чврстина пршљенова, радозналост, или дар говора.
Ви сте врхунац кретања. Мог и вашег.
Занемаривање времена. Мог и вашег.
Сажетост безброј гипкости у један бели гест.

XXXIV 
Држао сам је ето, ето на свом дрхтавом длану.
Држао сам је пажљиво, шћућурену и мокру.
Била је мека и прозирна попут светлости кандила.
Осетих како ветар у мирисавом млазу
паперјасто трепери уз моје уши и ноздрве
славећи својим пра-шапатом овај торжествени дан,
дан на који се намотавају простори.
О, земљо, рекао сам,
видите шта смо створили ви и ја!
Начинили смо крила што не расту из тела,
него из духа ове птице.
Начинили смо чаролију што никад неће остарити.
Начинили смо биће које је вршњак вечности.

XXXV 
Најтеже ми је пала она крхка муњевитост
којом је ваљало да је подсетим
на саму свечаност летења.
Ту увек постоје два можда:
- или ја да јој помогнем,
- или да сама схвати да је у овом стању
проглашена за нешто што ми се чинило најпогоднијим
да крстим именом: покретљиви врх стварања.
Није лако нахранити пространство једне тачке.
Што мањи облик - већа глад.

XXXVI 
Испразнио сам јој небо. Побио грабљивице.
Дао сам јој слободу да се поистовети с ваздухом,
да се претопе међусобно и прожму једно другим.
Седите, рекао сам, ту крај мене, уз воду.
Последња дужност творца је, пре благослова,
да мало поћути са својим делом.
Уз тишину волшебно стаје све оно
што је промакло да се каже.
Немам намеру да вас учим, птицо мог усхићења.
Могу једино да вас подсетим
на нека начела крилатости.
Остало је у вама. Присутно. Ви то знате.
Могу једино да вас подсетим да не знате да знате.

XXXVII 
А птица рече у свом дубоком ћутању:
није страхота у томе што не знам шта већ знам.
Много је већи ужас што не знам шта још не знам.
У пепељастим луковима
ветар се испаравао над пределом,
крунио се у крошњама и таложио на лишћу
као горка прашина.
Полако, казао сам. Питање вам је превелико
и још се нисам усудио да размишљам о њему,
а камо ли и да га објасним.
Дужан сам да вам саопштим десет завештања.
Не о летењу, него о достојанству ваших крила.
Остало је ваш посао.

XXXVIII 
Први аманет птици:
Чим сте се задесили у једном оваквом унутра,
значи да сте морали некако ући.
Зато се каже: не истраживати овде и тамо,
него тренутак додира - врата између.
Не изучавати облик. Ни обрис. Него нешто
у претапању из ћуди у ћуд материје.
Не изучавати тон. Ни звук. Него: ехо.
Не спектар. Не боју. Него то
чиме се прозрачно држи за себе: равнотежу.
Не ткиво пре живота и ткиво после живота,
него сам чин преливања из једне свести у другу.
Не архитектуру. Ни опеку. Изучавати отворе.
Изучавати уста простора. Дах.

XXXIX 
Други аманет птици:
Исто одело, гледано из разних побуда,
може да буде промашај или да буде чаролија.
Иста даљина, мерена разним потребама,
може да буде ту негде, или да буде чак тамо.
Иста светлост за некога је мелем,
за неког опекотина.
Не мењају се гибања, време и безграничност.
Не мењају се речи, него њихово значење.
Кад једна школа свргава другу школу,
она се тачно усправља на рушевинама старе:
користи исти материјал,
само га другачије размешта.
Не мењају се темељи. Не мењају се учења.
Једино што се мења, то су - учитељи.

XL 
Трећи аманет птици:
Све се може доказати путем већ проверених учења
или умовања што се тек назиру,
али ствари це ипак теци оним брзинама
којима путује ваша мисао.
Примите зато с резервом доказе једног носорога
да је лебдење лакше или теже изводљив посао,
макар он посветио таквој дирљивој науци
читав свој преозбиљни и уважени живот.
Постоји нешто што се не да научити.
Ко може говорити лишћу како се мењају боје?
Ко ватри да буде топла и извору да буде питак?
Где се то звезда школовала да сија?
Који нас то учитељ упутио у дисање?
Силом се не може бити ни крилат, ни даровит.

XLI 
Четврти аманет птици:
Обчај је да се постави једно и још једно
и размишља о њиховој сличности или разлици.
Ми себи морамо наћи друкчије правило поредјења.
Ми зато узимамо једно
и упоредимо га с њим самим.
Унутра бежи напоље. Споља урања у дубину.
То називамо мудрошћу космичког геста.
Пре сваког поласка прво превалите растојање
између овде и овде.
Између првог корака и њега самог.

XLII 
Пети аманет птици:
Ослободити себе од робовања слободи,
то још увек не значи и раскид с традицијом.
Раскинути с традицијом,
То још увек не значи: имати у рукама неко знање.
Имати у рукама знање,
то јос увек није и поседовање властитог мишљења.
Имати своје мишљење,
то још увек није и отуђење од навика.
Отуђење од навика,
то још увек није и објава рата.
Објава рата још увек није и победа.
Победа још увек није и историја.
Историја - то још увек није и вечност.
Вечност - то још увек није и слобода.

XLIII 
Шести аманет птици:
Са нескривеним поштовањем
односите се према онима
који не мисле као ви.
Само њих сматрајте вреднима.
Ко мисли као ви,
одузима вам способност вијања ветра
и друге сличне покретљиве вештине.
Не узимајте га за саговорника
да својом бесловесношћу не обезвреди
смисао ваше победе.
Са нескривеним поштовањем
односите се према онима
који су достојни да их превазиђете.

XLIV 
Седми аманет птици:
Прави и велики летачи, ти, који су нам узор
и којима највише верујемо,
морају на време да се повуку с неба,
јер забленути у лепоту свога умећа
сметају онима који долазе.
Мртво дрвеће је угаљ.
Мртав угаљ је ветар.
Мртва ватра је пепео
из којег ниче корење новог дрвећа.
Зато се велики мудри летачи на време повлаче
и не гужвају небо.

XLV 
Осми аманет птици:
За време вашег посматрања
све су чаролије нормално стање ума.
Зашто тврдити неком
да су плави глечери Гренланда смеђи,
ако их је он видео ружичасте?
Они си, уствари, исто то: исто бели.
Нека за време вашег посматрања
пурпур црвеног цвећа сто се жути
неодољиво подсећа
на зелено сивило љубичастог.
Могућност немогућег постиже се кад уман створ
изгуби осећања за препреке и тврдо,
измигољи се свим захватима, чак и ветру
и заувек престане да се бави дијалогом.

XLVI 
Девети аманет птици:
Ко само разгледа себе као целину,
тај мозже бити и одмакнуто радознао
да би непрестано посматрао обе своје суштине
и разумео како то правац ка овамо
води у оном правцу.
Али ко себе хоће као целину и да обухвати,
тај мора подједнако испуњавати обе запремине
и бити врло споља у јасноћи нејасног
и врло унутра у нејасноћи јасног.
Из овог стања себе, што је још увек тамо,
доспети у оно стање себе, што је већ сасвим овде.
То називамо достојанством свих ствари.

XLVII 

Десети аманет птици:
Покрећите се кроз разум без саплитања. Глатко.
Без намере. Напрезања. Оптерећења. И присиле.
Не предвиђајте унапред дубину ниједног замаха.
Мисле ли да сте укопани - укопана је њихова мисао,
јер није у стању да вас прати.
И плацчите и смејте се због исте ствари. У исти мах.
У исти мах се и враћајте и одлазите тамо и овамо.
Истодобно заборављајте и памтите.
Летење је онај тренутак, кад схватите
да вас у свему свако може заменити
само не у сопственој бесмртности.
Ја то најбоље знам. Ја та умећа нисам умео.
Страховито сам укопан. Страховито сам смртан.

XLVIII 
Да ли да вас назовем учитељем, господине,
упитала ме је птица некаквим мирисавим осмехом
док је у ветру њушила дах тешких влажних сенки
и жмиркала у гумену даљину
што се скраћивала и растезала подно брегова.
Учитељ умеће дарује да буде свима корисно,
а ви сте тако муњевито извели своје стварање
и нисте чак ни мени рекли како ме љуштите
са саме границе простора.
За све што не знате, унапред погађате одговоре
без страха да ли це бити тачни
и без радозналости зашто су заиста тачни
много доцније кад се проуче или докажу.
Ви не правите јата,
него посебан случај крилатости.
Могу ли да вас назовем учитељем, господине?

XLIX 
Ако сте учитељ, објасните ми неке ствари.
Могу ја дивно да верујем у то што не знам шта је.
Зар не верујем и у себе, иако не знам шта сам?
Али потребно ми је знање зашто верујем.
Зашто ме бацате увис?
Зашто мислите да сам жива?
Зашто мислите да сам птица?
И зашто мислите да сам крилата?
Можда једино зато што сте у мени приметили
да сам толико опчињена слободом
да ми је неудобно и то што припадам себи.

L 
По чему нешто,
што је привремено начињено од песка,
као ја,
мора и да мисли као песак: привремено?
По чему и најстарије моје питање
мора да буде млађе од божанских питања свемира?
О чему нас двоје говоримо док ћутимо?
О стварању живота?
Или о стварању већ створеног?
Да ли је исто: исто? Или је исто: различито?

LI 
Страховито сам мека и неотпорна.
Осећам се као плима и осека.
Можда један камен мисли о мени да сам ружна
и љигава,
као сто ја то мислим за сипу или жабу.
Можда се сипа и жаба гаде мене и камена
јер смо им једнако тврди.
Хтела бих да исправим неке погрешке наученог.
Да са озбиљности ољуштим произвољно.
Да одгонетнем оно што се сматра мистичним.
Ја сам примила свих ваших десет завештања,
али она су ваше, а не моје искуство.
Ако ми дате своје презиме
и приморате ме на своју мисао,
чиме ћу онда расти?

LII 
И овако је рекла: ја немам родослова,
али ми је несхватљиво да сам дошла из ничега.
Ја нисам ни песак ни вода. Нисам више ни ви.
Ово из чега вам говорим,
тај паперјасти облик птице,
- то је тек привремено моје стање.
Не бојим се живота. Бојим се што се не сећам
колико сам већ пута била мртва.
Не бојим се ни смрти.
Бојим се што ћу опет заборавити да сам живела.

LIII 
Чудно је то са стварањем живота,
признао сам јој уморно.
Не, немојте ме звати учитељем.
Само сам случајни ученик светлости.
Пошао сам на север
да негде изучим тежак занат ливца ветра.
То је бојена уметност обликовања мисли дахом
и многи је овде сврставају у песништво,
али је разлика у вештини неиздисања
сувишних речи.
Ово је први пут да вајам.
Пролазећи низ реку помолио сам се ветру
и светлост ме је приметила
и помогла ми да вас створим.
Изабрао сам учитеља који је преживео своју смрт.

LIV 
На оној страни хоризонта, где је већ мрак,
котрљају се прве звезде.
Милионима година шаљу нам стално свежу светлост.
То њихово искуство памти: шта је ништа.
Памти како дрво затрудни.
Да ли је пчела предак или потомак своје душе.
Докле време зри.
Како се могу набројати сва чула иловаче.
У шта је смештена безграничност.
Нисам вам говорио своју истину,
него истину светлости.
Отац незнања је: нећу да сазнам.
Отац знања је: морам.
Највеће мисли догађају се у процепу.
Ослушните и чућете: постоји нешто као пра-говор.
Био сам притешњен. Ја сам морао то да научим.

LV 
Није ли најзад време, рекох птици,
да вас бацим у небо?
Ви тамо припадате.
Верујте, признао сам,
једва сам успео да вас начиним.
Сад више немам снаге ни да се обрадујем.
Лаку ноћ, рекао сам.
И бацио сам је увис:
летите у чистоти, птицо моја!
Не знам праведнију почаст
коју бих могао да вам дарујем.
Начинила је круг над мојом главом
као да црта ауру. И одлетела.
У огледалу воде личио сам на бога.

LVI 
Пошто сам напокон успео да занемарим неке чудности,
да занемарим навике и осећајност поступка
и да избегнем замкама самодопадљивих наука,
да занемарим боју и делотворност облика,
време трајања простора и његову чистоту,
да занемарим питање: шта је садржај бића,
од чега се то прави,
да занемарим питање: да ли ја уоквирујем разум,
или је разум то што уоквирује мене,
- било је најзад време да схватим и смисао игре.
И мислим да сам га схватио.

LVII 
Једино, можда је требало да јој понешто кажем
и о ружноћи. О злу и смрти.
О кварљивости материје.
Али био сам дивно чист и безазлен тих година.
Бавио сам се неограниченим поверењем у лепо.
Био сам тај што се распитује о сну.
Имао сам сва немогућа чула
која се могу догодити у првој младости.
У превеликом заносу, због мрве савршенства,
догађало се да починим обиље неопростивих грешака.
Највећа од њих је била што сам се бавио знацима,
уместо да пазим на предзнак.

LVIII 
Водени ветар у замршеној мрежи реке.
Ветар ваздуха у најеженом перутању лишћа.
Велико време растанка: у плићацима
рибе су вечерале тишину.
Негде далеко у брдима као да је
због мене и због птице нешто плакало.
Киша.
Какав напоран дан за учења и за одлуке!
Претходно Следеће

фб лајк дугме

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта