Кад је дошло време, сусретоше се; тако је хтео усуд.
Слободна птица пева: „О драга, винимо се у гору.“
Птица у кавезу цвркуће: „Хајде да живимо заједно у кавезу.“
Слободна птица рече: „Где је простора за решетком да се рашире крила?“
„Авај“, вапије птица у кавезу, „где ћу се у облацима одмарати без шипке?“
Слободна птица кличе: „Миљено моје, отпевај ми песме дубрава.”
Птица у кавезу вели: „Седи до мене, да те научим говору мудраца.“
Шумска птица кличе: „Ах, не, не! Песме се не могу никада научити.“
Птица у кавезу вели: „Тешко мени, заборавила сам песме дубрава.“
Њихова је љубав жарка, пуна жудње; али оне не могу никада да лете крило уз крило.
Кроз решетку на кавезу гледају се и узалуд труде да се упознају.
Лепршају чежњиво крилима својим и певају: „Ходи ближе, драго моје!“
Слободна птица кличе: „Не иде, страх ме затворених врата на кавезу.“
Птица у кавезу цвркуће: „Авај, крила су ми изнемогла и мртва.“
•Превео Давид С. Пијаде
