Textual description of firstImageUrl

Еуђенио Монтале | КУЋА НАД МОРЕМ



Путовање завршава овде:
у кукавном лечењу што распиње
душу немоћну ни да завапи.
Сада су минути једнаки и равномерни,
слични обртају чекрка на црпки.
Један обртај: гргољећи улази вода.
Обртај други: друга вода, повремена шкрипа.

Путовање завршава на овом жалу
што га киње сталне, споре плиме.
Сем лењих испарина ништа не разодева
морске даљи што се дашком
шкољака осукују: и ретко се,
сред мукле бонаце
између лелујавог небесног острвља,
помаља Корзика гребенаста или Капраја.

Питаш: све ли тако чили
у овој омаглици сећања;
обистини ли се судба
у часу снатрења или у уздаху вала.
Не – рећи бих ти хтео, већ се ближи час
када ћеш из времена иступити;
бесконачан бива можда само онај ко то жели,
а можда ћеш, ко зна, то моћи ти, ја – не!
Мислим да спасења за већину нема,
али нека неко погази сваки наум,
нека пређе чистаце и постане какав жели бити.
Хтео бих, пре него подлегнем, да ти
покажем тај пут узмака
несталан као пена или мрешкање
по морским равнима.
Дарујем ти и своје шкрто надање.
Не знам га, сморен, новим распирити данима:
нек залог твојој судбини буде, да те спасе.

Пут завршава украј ових обала
што их нагризају насртаји вала.
Твоје блиско срце које ме не чује
можда се ка вечности сада отискује.

•С италијанског препевао Милан Комненић


Претходно Следеће

Поезија - најлепше љубавне песме српских, руских, француских, немачких, светских песника, родољубиве песме. Проза - кратке приче…

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајтаАрхива овог сајта