ти ми моје срце дај,
ил кад самотна ми груд,
па са њиме немам куд,
ти га узми и уз то
Ζωή μου, σᾶς ἀγαπῶ¹.
Тих витица нежних крак,
што га њише лахор лак,
и тих веђа чарних слој,
ко оквир за образ твој,
и то око кротко, о,
Ζωή μου, σᾶς ἀγαπῶ.
И тих уста слатких лук,
и гиздави витки струк,
и бокори цвећа тог,
тог волења речитог!
За сву радост, и све зло
Ζωή μου, σᾶς ἀγαπῶ.
Атињанко, идем сад,
па помисли на ме кад.
У Стамбол ме води пут,
ал срце ми уз твој скут.
Ја те љуби, макар мро:
Ζωή μου, σᾶς ἀγαπῶ.
