logo poezija sustine»«•» «•»»«•» «•»»«•» «•»«•»Latinica «•»Ћирилица
Најлепша љубавна поезија. Великани родољубиве поезије. Описна и рефлексивна поезија. Најлепша поезија свих времена. Проза - кратке приче…
slike pesnika

Халил Џубран | НОЋНА ПЕСМА

Ноћ је утихнула и у недрима мира
Скривају се снови
Хита месец, месец са очима
Што трагају где су дани
Хајде Кћери поља да походимо
Виноград љубавника
Можда ћемо вином да угасимо
Страст што је узаврила
Слушај како славуј у пољима
Точи своје мелодије
У простор на чијим је брежуљцима
Мирисни дах базилике
Не плаши се девојко јер звезде
Знају приче чувати
И ноћна магла што покрива винограде
Уме тајне сакрити
Не плаши се јер демоница
У својој чаробној пећини
Спава омамљена, скоро невидљива
И за тополине очи
Краљ демона долази и затим одлази
А љубав га не напушта
Он је заљубљеник као и ја и не може открити
Узроке својих јада.
slike pesnika

Милош Црњански – ВРТ БЛАГОСЛОВЕНИХ ЖЕНА

Оног дана, кад је започело то чудо, имало је небо стадо облачића белих, немирних и малих, као лептирови, на своме зеленом плашту, суморном као поље пред вече. Запад је био румен и насмејан, ал’ тај осмех и та румен не беху радосни и бистри, као у лето, него пуни љубичица увелих и расутих. Облаци нису јурили весело к истоку као у пролетна јутра, они су се уморено мрсили и кидали и блудели по беспућу небеском што није мирисало на руже, као у пролетна подна, нити се је сјало од чистоте, као у зимске, снежне вечери, него се мутно простирало над вртом као један стари стег, избледео на сунцу и ветру, проткан златом, свилом и сребром.
На крају врта спавао је накинђурен дворац. Прозори му се зајапурили и поруменели од лењости; анђелчићи голуждрави, са кошуљицама бестидно подераним од рококоа, јахали су на њима, а завесе жуте склапале се и чувале беле пећи да не виде те голишаве, насмејане враголије и не порумене од стида.
Доле су водоскоци скакутали, уморно и задихано и шапутали грцајући, али им се зелене, угојене сфинге, мокре у пљуску воде, смешиле подругљиво, пуне шара, реса, пукотина у лицу и осмејку, замршених исто тако као слова, као лишће и гране, као облаци.
Било је позно у јесен, а врт тај стајаше у пуном цвату.
Мала деца, у белим чарапицама, вијала су се по трави. Старе бабе седеле су по клупама, а над њиним погнутим главама одбијали су тучни, тешки, грдни сатови, са замагљених, црних торњева, што беху забодени у земљу као копља јунака који погибоше негде у близини.
Јесен је била дошла, она се вукла прљава и ритава по улицама широким и мрачним, у којима су трчали тамо-амо троми, жути трамваји, лупали и кикотали се, цикали и рикали, савијали се и окретали као луди. Дим се вио по крововима и мутио све зидове и прозоре сјајне, а кадикад провејавао би прљав, мокар снег.
Али у врту, сасвим близу свему томе, стајале су сфинге и нимфе беле и брадати фаунови, штипали се и грлили, јахали се и церили. Сребрне Дијане запињале су лук и корачале кораком витим, брзим и тананим као стреле, са погледом упртим у небо, зелено као стари побледео стег. А врт стајаше сав у цвету.
Деца и бабе играли су се и певуцкали по клупама и по трави. Из пристаништа су грмели ланци страшних и тешких галија и падали у море са урликом грозним. У врту беше тихо и топло. Сунце је залазило.
Камелије, леандри, орхидеје и јорговани су цветали. Чувари их изнесоше из прашних, стаклених кућица.
Тада, једно вече, баба једна пљесну рукама, од чуда, и поче викати и клицати. Она беше у трави приметила љубичице. Дотрчаше чувари шарени, што су на грудима носили сјајне полумесеце из којих су били извађени бројеви, и настаде граја. Бабе побацаше чарапе подвезане и почеше видовито млатарати рукама и окретати се, пљескајући се шакама. Приметиле су да су то зацело, нечисте ствари, тај врт, у цвату, крајем децембра. А она баба, што је прва узела пљескати шакама, скакала је, тресла главом, те побеже вичући. Настаде вијање по жбуњу и шипражју. Дотрчаше старци и полиција и зачас се по граду био пронео глас да је краљевски врт полудео и цвета, кад су други вртови по граду давно увенули. Цео град се узрујао као кад у близини гори. Кровови мрачни једва су се назирали у диму и магли, у даљини су светлуцале плаве светиљке по јарболима, а батари, покисли и сјајни, батргали се по мокрој калдрми, а врт стајаше у пуном цвату... Људи су застајали, запиткивали, церекали се, подсмехивали и гурали, збијали у гомиле.
Но све је то брзо прошло. По позориштима и кафанама говорили су о чуду и брзо прешли на разговор о краљевима.
Жене су се распричале и поверовале, а новине су објавиле скупљање новца за споменик једном генералу и говориле о социјализму, који ће спасти свет, и о војсци која је спремна да гине.
Но, сутрадан, стајаше врт сав у цвату, насред града и људи почеше опет застајати. Први се дигао доктор Меојк, управитељ ботаничке баште, са ученицима својим одевеним у црно. Понели су безбројне ћупиће, силна ста-каоца, дуге дурбине и мале справе што су биле пуне муња, зашли су под дрвеће, улегоше у жбуње, растурише се и почеше загледати траве и лишће, довикивати се и бележити нека слова и бројеве. Испрва им се људи смејали. Пред вече, кад би било мање рада, збијале се гомиле пред решеткама, и мирисале камелије, и пружале вратове према боровима који су шумели, зелени и силни. Дрвета обрезана и ошишана почеше се ширити и пружати грање до земље. Град се весело смејао лудом врту. Јер прво се почеше купити љубавници. Они би се, под ноћ, прикрали и ноћу би се по шипражју чули усхићени уздаси. По мраку, у трави, не беше места за парове који су једнако придолазили. Неки црни лептирови се почеше множити, пре непознати у околини, и неки безобразни комарци што су мучили особито старије, дебеле жене. А по врту би се ноћу често чуо шапат, мумлање и препирање неко, а каткад и декламовање лирских песама.
Ујутру би вртлари стари тетурали се по трави и псовали бесно, лупатали батинама по погаженом цвећу у очају свом. Путеви су били пуни подераног женског рубља, прљавих крпа, шареног папира, слаткиша и круха, помада свакојаких, флаша и чаша, комадића свећа и хиљада покрханих жижица, укосница и златних бурма, кишобрана заборављених и прслука, сабаља и сатова изгубљених у трави.
Град се смејао.
Но поче да бива горе. Учесташе самоубице по врту. Више пута, ноћу, чинило се баштованима који су се бојали залазити под грање мрачно, да чују плач и јаук. Један је тврдио да сваке ноћи чује неки глас леп и млад, који виче:
О месечино, мајко моја, о месечино, мајко моја!“
Испрва су били младићи. Налазили би их на трави, меке косе и бледог чела, пуног капљица росе и зноја, крвавих груди, на којима би лежало оружје и камелије, или љубичице, или беле руже. Најчешће мало женске косе и беле руже. Каткад слика какве женске главе, насмешене, успијене, чије би лице и очи били увек упрти у небо као у анђелка.
Но после поче још горе.
По дрвећу учесташе обешени старци, о којима нико није знао рећи што се убијају. Сви су били сретни, богати и весели, а ујутро би их нашли обешене, као вуцибатине, прљаве и разбарушене. Понеке новине нападоше врт, искале су да се затвори, спомињале су Смита, Емерсона; пребацивале су новине неморал нашег столећа и прорицале једно поколење, ново и боље, победу части и рада, срећу у једној дивној држави, због које треба да се многи жртвују.
Али поче још горе.
Лопови учесташе око врта, у срцу града. Они су се скривали у шумице пуне мраморних, голих Венера, Агамемнона и Ахила. Сада се догоди нешто грозно. Једне зоре нађоше три мале девојчице – на трави; оне су имале на ножицама свилене, балске ципелице, а у шаци малој слаткиша, траве, све у крви, са распореним трбусима, под јелама витим и зеленим, витим и зеленим више него у пролеће. Из њиних модрих очију гледало је нешто ужасно, а око уста им је још лежао осмех пун сласти и жеља. Тек тад гракнуше новине и град се узруја као кад у вароши гори.
Свуд се говорило о врту који неће да увене и сви су предлагали да га треба уништити; нико се није усудио да му опрости. Беше пао први снег, учесташе зимске магле, а у срцу града цветало је чудо, румено цвеће сијало се кроз решетке, а багремови мирисали надалеко. Владике и попови држали су проповеди по црквама и жучно нападали невернике који су свему криви и њин дом који подигоше крај звездарнице, насред града, на којем беше златним словима написано: Per ruinas homo ad astra...“
У једној дивној згради држала се скупштина. Меојк, велики ботаничар, слутио је неки нов састав у лишћу које особито дуго задржава топлоту сунца, слутио је неки геолошки пожар под вртом, говорио је врло замршено и лаички, биолози му се подсмехивали, па се чак и лечничка удружења и комора умешала у расправу. Један журналиста је говорио о поштењу. Један славни глумац тражио је врт за представе Шекспира. Велики песник, дика целог народа, којег је краљ особито радо звао на ручак и који је певао химне родољубљу, сазвао је женска, добротворна друштва и пред њима изговорио диван говор који је почео хвалом Дантеа, а свршио отприлике овако: „Ко зна, зашто се прохтело цвећу да покуша бесмртност. Узалуд ботаника. Можда живот биља и вртова стоји високо над нашим и зна за сласти и дубине које наш нема. Оставите га, нека цвета. Оставите га, нека покуша горку, о госпође, велим вам, горку чашу бесмртности. Ми смо људи зато сувише слаби, изгубили смо аманете и благослове мајке наше земље, а да Вам искрено кажем, сувише смо за бесмртност и разочаравани. Зар не?“
Госпође су силно пљескале, а једна чета госпођица предала му је киту цвећа из тог проклетог врта. Све би се било добро свршило, да се није умешало адвокатско удружење. Оно одлучи предати меморандум Величанству и заискати да се врт уништи и затвори.
То се дознаде једног дана у Парламенту. Било је баш несносно. Министар војни је патио од грчева у желуцу и тога дана особито ретко одговарао социјалистима. Десет пута је то преподне спомињао војску која је спремна да гине и жељна славе. Пред градом је лежала усидрена флота, на њој беше мала буна. Обесила се беху два морнара, о којима је суд тачно доказао да су били трбосече оних отмених девојчица, а сутрадан је изишло дело на видело: убица беше један геније, сликар. У Парламенту орила се грозна свађа. А људи су све више трчали да виде тај смешни врт. Странци почеше стизати у град, а деца су бежала из школе. Гомиле су стајале по цео дан пред гвозденим капијама што беху затворене. Пред њима су стајали озбиљно, суморна погледа, замишљени гардисти; војска беше опколила зидове, посела путеве, а једнако су пролазили и улазили у врт и из врта научењаци, професори, звездари са секстантима, наочарима, сви ћелави.
На двору се примио – Бог ће једини можда знати зашто – предлог славног адмирала. Он је предлагао, да се врт уништи из топова. Тамо се беху закопали неки анархисти које нико није видео, али је сваки осећао да су ту, јер учесташе убиства, паљење цркава и бомбе пред краљевским дворцем.
Адмирал беше славан јунак, десна му је рука била у рату одсечена; он је имао топове који су гађали тако тачно да су трамваји путовали безбрижно даље: „Ни педаљ крај врта неће осетити његове гранате.“ Пред вече први меци почеше падати, баш на супротној страни, у двориште краљевског дворца. Похиташе чамци пуни генерала и комисија на лађе. Он се убио из очајања. Поставише суд и обесише преко стотину морнара, док, једног дана, опет изиђе дело на видело. Адмирал је обичавао да, сам, дели нишан топова: он је просто пружио леву руку и палац, зажмирио и тако, без помоћи, тачно командирао, у телефон, саставке нишана; подадмирал би прерачунао, због неких малих разлика, кад би он мерио десном руком и справом. Тог дана учини то адмирал сам, тако се збунише, настаде забуна у нишану и побише жене и децу.
Свет је поврвео на улице, смех и кикот, плач и псовке се измешаше и око града почеше избијати ватре, а неки се почеше селити из места. А врт је цветао све више и више. Неки дугокоси људи почели су скакати на зидове, викати и бунити народ. Два брза воза искочише из колосека и падоше, са неке ћуприје, у воду. Дани су пролазили, а улице се све више пуниле светом који стајаше, по цео дан, око врта.
Градом се ширио неки тајни страх. Тада једног дана, женске, добротворне задруге покушаше да све спасу.
Оне дочекаше великог песника, пред вече, кад је устао са своје постеље коју беше опевао тако лепо да су је сви у граду познавали, а да је никад не видеше. Оне га понесоше врту и натераше да држи говор. Њима је било жао свега злог, деце што су, прљава и гладна, трчала по улицама, радника што су се тукли и војника који су се тајно убијали. Песник се попео на зид. Дуга коса му паде на рамена, руке беле млатарале су по зраку, грдне густе чипке покриле су му груди. Он се беше за тај говор обукао сасвим као, некад, Дантон. И заиста је личио на њега. Грдно чело и обрве, јак нос, онај осмех око уста, силан глас, угојен, грдан глас. Кад га препознаше настаде русвај. Жене су викале. Он је кратковид немирно стајао, у висини – док је био млад, везао је био очи црном свилом и тако ишао ноћу и по дану; хтео је да чује шум звезда, па му оболеле очи. Он махну руком и настаде грозна халабука. Једни су викали: „Доле са песником! Доле са проститутком! Намигушо! Пајацу! Кретен! Председник научне академије! Воле! Коњу! Магарче! Јарче! Педераст!“ итд.
Други су викали: „Живео! Геније! Слава! Аполоне! Море наше! Звездо наша! Лепото моја!“ – викала је једна дама. Гомила се гурала, гњечила, и дохвативши га свега га поцепаше. Руља је необуздано јурнула на капије, жене накинђурене попадаше по земљи, погазише децу и капије се заљуљаше под пљуском камења. Гардисти, обучени у бело погледаше још једном око себе, тужним погледом, падоше крвави и умираху без речи. Али су капије биле силне; јурнуше на бедеме и зидове, али су зидови били тврди, а једнако су гроктале пушке на њих, улице беху пуне мртвих, лелека и плача, но јурњава и дрека настављала се, трчали су све нови и нови, непознати и странци, деца и девојчице. У магли се брзо замрачи и једва се у мраку утишаше. Улице беху пуне крви и мртвих. По граду се орио плач и јаук. Почеше избијати ватре и целе ноћи се чуо урлик, уплашен и страшан. А кад је зора сванула, видеше се целе улице опустошене и крваве, изгореле и задимљене. Његово Величанство стајало је код прозора, окружено министрима и саветницима, бледо и уплашено. Његови прсти су дрхтали, а очи му беху пуне суза; његов најмилији вранац изгорео је те ноћи у штали. Одједном се трже, погледа и показа руком иза дворца над неколико улица. На брегу видео се врт, дрвеће се беше заруменело и почело да вене! Гомиле су стајале пред капијама и изненада почеле да се разилазе. По граду су сахрањивали мртве, деца, гладна и боса, трчала су по сокацима, новине су биле пуне вести о заплетима са Африком, флота беше отпловила да мре за славу домовине, војнике почеше по улицама поздрављати клицањем и делити им духана. Новине и Парламент су славили њино хладнокрвно држање, у брдским крајевима беше избила нека нова болест и врт се брзо заборавио. Још неколико дана стајаху гомиле и загледаху гране и путеве, пуне увела лишћа, али завеја мећава, стеже мраз, куће нестадоше у магли, море се мучило у грозној бури, а пристаниште се рушило на ветру. Дани су пролазили, снег је једнако вејао. Врт се био давно заборавио. Дуго, после, једног дана, указа се нека бела, мутна светлост на небу. А после се снег поче топити и неке тичице почеше да долећу. Ноћу се није више чуо урлик мора, улице престадоше да хује, и беле мачке се појавише по крововима. Сунце се крило у магли, али по кућама се просула била ипак већ нека светлост, жута и мека као свила. Небо се указа и доби мек, бистар сјај, а звона почеше свако вече јецати, дуго и боно. Снег се није топио тужно, него је певуцкао и кикотао и цурио за врат. Откривао је малим тицама помало земље. Оне би радосно долетеле, али не би ништа нашле, кљуцале би, одскочиле два-три пута, одлетеле и не би се враћале никад више. Само су јеле тужиле за снегом, изгубише своје бело перје и крила, којима су лепршале по месечини, постадоше жуте, сухе, наборане. Зима је одлазила, звезде потамнеше и ноћи не беху више тако ледене и звонке и сјајне, но тише и пуне неке плачне чари.
Пролеће је долазило. Дрвеће залиста, гране запупаше, веверице су набасале из шума, чак у школе. Дуге црвене сенке падале су по улицама, а кровове је грлило младо небо, уморно од шуштања траве. Сви вртови грануше, озеленеше, зашумеше. Бабе изиђоше, изведоше децу што се почеше вијати у белим чарапицама, белим као зумбули, као бели зумбули, тихи као јагањци што се играју на трави.
Тада се поче шапутати по граду прво тихо, прикривено, о врту који није хтео да увене, а сад, изгледа, неће да залиста! Људи су стајали, запиткивали, церекали се, изгледали запањени. И заиста, кад около процветаше сви вртови, тај врт остаде мудар, сух, мртав. По позориштима и кафанама се поче говорити о томе. Новине беху баш објавиле скупљање новца за споменик једном владици што је проповедао светски мир, доносиле су грдне чланке о социјализму који ће спасти свет и о војсци која је готова да гине. Но кад је прошао Липањ, појави се, једног дана, доктор Меојк, управитељ ботаничке баште, са ученицима својим, одевеним у црно. Понели су силесију стаклади, дуге догледе и мале справе, пуне муња, улегоше у жбуње, растурише се по шипражју и почеше се довикивати и бележити нека слова и бројеве. Пред вече, кад би било мање рада, збијале су се гомиле пред капијама. Али брзо ишчезоше. Само су неки, гурави и хроми, долазили сваки дан, да помажу баштованима да вежу грање. Они су вукли воду са реке и заливали леје и дрвеће, доносили тешко камење и набијали земљу, и тек под ноћ одлазили гладни и жедни, осврћући се тужно. Но врт није озеленео, ни залистао. Узалуд би се они, сутрадан, опет појавили и почели подизати грање, везивати га, подупирати и заливати. Сви вртови су цветали давно, али тај није залистао. По граду се о томе није говорило. Једна богата удовица дала је силне новце да се врт уреди, прекопа и очисти, но све беше узалуд. Величанство је свако јутро стајало на прозору и гледало према врту, но нико није знао ништа ново о њему и нико се о њему бринуо није.
Министри су га варали и рекли да је врт предан једној болници. Они су нерадо говорили о врту. Но Величанство се, изненада, јако зачуди и зажали, али после му се допаде да је врт предан болници за сироте породиље, и рече да ће га, чим буде имао времена, посетити. Министар побледе и не рече ни речи, тек кад је стигао својој кући, пао је у несвест. Али ваљало је делати. Брзо је задобио своје другове. Сутрадан је врт био предан заједно са дворцем болници сиротих породиља. За недељу дана беше дворац празан и окречен. Црвени јастуци, дрвене постеље су се намештале, стизали су аутомобили пуни жена у благословеном стању што су, тешке и троме, силазиле и лагано ишле степеницама. Новине су писале чланке о дарежљивости краљевској и о социјализму који ће спасти свет. Краљ је свако јутро стајао на прозору и гледао пут врта. Чинило се да он чека, и сад још, да угледа негде први, зелени лист. Али врт је стајао осушен и пуст, степенице су се рониле, а дрвеће је пуцало сухо и мртво. Тада, једног дана, Његово Величанство посети врт, који није хтео да увене, а сад неће да залиста. Породиље су биле обучене у бело и стајале, троме и тешке, у реду. Краља су проводили свуд и показивали му све. Он се смешио и климао главом. Његове сребрне мамузе звецкале су тихо, око њега су ишли сви тихо и шапутали. Чинило се као да очи Његовог Величанства траже нешто. И заиста поглед му је немирно лутао по ронделама, где су, некад, у цвећу, стајале Нимфе и Дијане. Он погледа путем, где су стајале особито лепе орхидеје, сети се, како је у детињству пролазио туда и очи му се замаглише од нечег мутног и очајног. Министри нису знали о чему то тако мисли и почеше му показивати места где је тутњала она страшна, крвава борба. Али чинило се, да их Величанство не чује. Он је неким страшним погледом гледао по врту и дворцу, по алејама и бедемима, као да се сећао много чега и гледао и тражио нешто. У алеји стајаху, у реду, тешке, троме, благословене жене. Његово Величанство их примети, лечници и пратња убрзаше и поређаше се. Један господин у црном приступи му – хтеде да отпочне говорити. И једна бременита жена – у руци са китом цвећа.
Одједном се Његово Величанство загледа некако чудно по врту, прошапута нешто и засмеја се, и сви се пренеразише. Он се окрете и пође натраг. Министри, генерали и пратња застадоше пренеражено зачас, згледаху се, па пођоше за њим.
Код врата се Величанство опет окрете и погледа по врту. Доле, у алеји, стајале су уплашене беле, троме, тешке жене. Иза њих не беше ничег до сухог дрвећа и тамног неба. Величанство се опет насмеја а тај смех, што је звечао као разбијена круна или лонац од бакра, разлегну се по врту који није хтео да увене, а сад није хтео да цвета. Министри, генерали, саветници, војници и слуге стајаху пренеражени и уплашени, још једном пуче тај срамни и страшни, гадни смех и они осетише, да су или они или Величанство или те жене или врт полудели.
И поклонише се дубоко пред Величанством.

(1919)
slike pesnika

Бранислав Петровић – БАЛАДА О ЏАМБАСУ И КРЧМАРИЦИ

У Шапцу била мала крчма
У крчми лепа крчмарица
имала мужа на робији
са робије добијала нежна писма
Враћао се џамбас из Сремске Митровице
јахао неку остарелу рагу
пада киша дувао пасји ветар
ледило се срце скитачко
Стигао у Шабац ушао у крчму
сео поред пећи поручио ракију
милицајац иза шанка сумњичаво га погледао
била ноћ децембарска први снег падао
Сутрадан био пазарни дан рага била за продају
отимарена дотерана отишла је за лепе паре
поново џамбас у крчму дошао
крчмарица га препознала
Донела му селапоред њега упитала за братски живот
причао џамбас о путевима без краја
о кобилама мађарским о влашким циганима
допало се крчмарици заволела патњу џамбаску
Сутрадан стигло писмо из Пожаревца
Путовало писмо преко снежне земље
лепа крчмарица сузу пустила
читајући писмо из Пожаревца
Спазио џамбас сузу у очима
заиграло његово срце лоповско
заједно су читали и тумачили
није лако сестро лепа њему тако на робији
Видео џамбас његову фотографију
гледале га братске очи непознате
у руци после држао њену руку
тако да је ту остао да заноћи
Изјутра поранио нацепао дрва
унео у наручју заложио ватру
била мећава снег стресао са цокула
гледале га најлепше очи у Шапцу.
slike pesnika

Џорџ Гордон Бајрон | АТИЊАНКО

Пре нег напустим твој крај,
ти ми моје срце дај,
ил кад самотна ми груд,
па са њиме немам куд,
ти га узми и уз то
Ζωή μου, σᾶς ἀγαπῶ¹.

Тих витица нежних крак,
што га њише лахор лак,
и тих веђа чарних слој,
ко оквир за образ твој,
и то око кротко, о,
Ζωή μου, σᾶς ἀγαπῶ.

И тих уста слатких лук,
и гиздави витки струк,
и бокори цвећа тог,
тог волења речитог!
За сву радост, и све зло
Ζωή μου, σᾶς ἀγαπῶ.

Атињанко, идем сад,
па помисли на ме кад.
У Стамбол ме води пут,
ал срце ми уз твој скут.
Ја те љуби, макар мро:
Ζωή μου, σᾶς ἀγαπῶ.


¹Ζωή μου, σᾶς ἀγαπῶ (грчки) –  Љубави моја, волим те
slike pesnika

Алекса Шантић – НА ПОТОКУ

Полако сутон прикрада се, слази
 У лисну гору – у завичај мио;
 Рађа се мјесец и по дугој стази
 Падају сјенке, и сан трепти ти’о.

Шуморе брезе, дршће лист до листа,
 Мрмори поток испод врба стари’;
Одблеском меким дијаманта чиста
 Модру му трску златан црвић зари.

Носећи снопље преко ниске брви
 На другу страну потока, у село,
 Сељанка ходи, млада, пуна крви;
 Лице јој мрамор, мјесечина чело.

Гдје ли је расла та ружа што гори?
 Високо, тамо гдје се јелен крије,
 Гдје вјетар тихо с јасикама збори
 И бистра вода из камена бије.

Одар су њезин широки веленци
 Од модрих трава. Ту, гдје она сања,
 Потоци шуме у дубокој сјенци
 И славуј пјева под сводом од грања.

Њу плава јутра умивају росом,
 А вјетар трепти и лако мирисним
Чешља је крилом, и свиленом косом
 Вихори дуго под брезама лисним.

У ведре ноћи њен је покров мио
 Од плава неба, мјесечине меке;
 Њена су њедра врт у коме ти’о
 Почива мирис багрена и смреке.

Ја за њом гинем! Њој ме душа води!
 О, дај ми руку, ја ћу с тобом поћи
 У гору, у твој завичај! О, ходи,
 С тобом ћу бити и дане и ноћи!

И тамо, гдје се водопади диме,
 Љубићу тебе својим срцем здравим.
 И твоје слатко говорити име
 Небу и сунцу и горама плавим!
slike pesnika

Шандор Петефи | ЈЕДНА МЕ САМО ТИШТИ МИСАО

Једна ме само тишти мисао:
На душеку не скончати!
Истиха свенути као цвет
Потајно коме црв подгриза срж;
Истрошити се мирно као луч
Што тиња ту у пустој одаји
Тек мени не, не такву смрт!

Нек будем муњом шинут, спржен бор,
Из корена ког чупа буре бес;
Ил' стена коју с врха планине
У провалију руши урнебес.
Кад целом ропском свету том
Дојади јарам, па се успропне,
Завитла, румен, жарком заставом,
А на њој слово свето, пламено:
— Слобода Свету, Човечанству свем —
Па грмне л' то на запад с истока,
И с тиранима букне бој, —
О, ту да паднем,
На том ограшју:

Младости моја,
Ту ми проспи крв;
Радости моје ту последњи крик
Нек трубе јек, и мачева звек,
Топова рик, угуше занавек.
У јуришу ка победи,
Хржући вриском, хатови,
Прелазите ме, прелетите,
На бојишту нек остане мој крвави леш!

А сване л' дан великог погреба,
Уз гласе тужне и торжествене,
Под тешком сенком црних застава,
Расуте кости прикупите ми
У заједнички гроб јунака свих
Што падоше за твој победни стег,
Слободо света човечанства свег!...

•Препевао Вељко Петровић
slike pesnika

Карл Сандберг – ОТИШЛА

Сви су волели Чик Лоример у нашем граду.
Надалеко и нашироко
Волели су је сви.
Јер сви ми волимо необуздано девојче
Зането својим сновима.
Нико не зна куд је Чик Лоример отишла
Нико не зна зашто је спаковала свој кофер ౼
Неколико старудија
И отишла,
Отишла са својом
Истуреном брадицом
И својом меком косом која је
Безбрижно лепршала
Под широким шеширом,
Плесачица, певачица, насмејана страсна љубавница.

Да ли је десет људи или стотину њих јурило за њом?
Да ли је њих пет или педесет остало сломљена срца?
Сви су волели Чик Лоример.
А нико не зна куд је отишла

🔼Превео Драгослав Андрић
slike pesnika

Владимир Мајаковски – ПРИСТАНИШТЕ

Крпе су воде под трбухом биле.
Цепали их бели на таласе зуби.
И крик сирена – ко да су се лиле
похота и љубав бакром који труби.

Колевком улаза барке се гушиле,
припиле се уз дојке гвоздених матера.
Оглувелих бродова у ушима
гореле су минђуше ленгера.

(1912)

🔽Превео Божо Булатовић

slike pesnika

Добрица Ерић – ЗРНЦЕ СНА

Дао бих ноћас пуну врећу пшенице
за једно зрнце сна.

Поноћ је безазлена као детиња
душа, а мене прожима страх.

Ко зна шта неко сања док сам ја
будан?

Моје смрзнуте јабуке стоје непомично
на месечини и придржавају небески свод.

Кад би сад ветар померио само једну
гранчицу, чини ми се да би се цело
звездано кубе сручило на мој Чардак.

Дао бих ноћас пуну врећу пшенице
за једно зрнце сна.
slike pesnika

Еуђенио Монтале | КУЋА НАД МОРЕМ

Путовање завршава овде:
у кукавном лечењу што распиње
душу немоћну ни да завапи.
Сада су минути једнаки и равномерни,
слични обртају чекрка на црпки.
Један обртај: гргољећи улази вода.
Обртај други: друга вода, повремена шкрипа.

Путовање завршава на овом жалу
што га киње сталне, споре плиме.
Сем лењих испарина ништа не разодева
морске даљи што се дашком
шкољака осукују: и ретко се,
сред мукле бонаце
између лелујавог небесног острвља,
помаља Корзика гребенаста или Капраја.

Питаш: све ли тако чили
у овој омаглици сећања;
обистини ли се судба
у часу снатрења или у уздаху вала.
Не – рећи бих ти хтео, већ се ближи час
када ћеш из времена иступити;
бесконачан бива можда само онај ко то жели,
а можда ћеш, ко зна, то моћи ти, ја – не!
Мислим да спасења за већину нема,
али нека неко погази сваки наум,
нека пређе чистаце и постане какав жели бити.
Хтео бих, пре него подлегнем, да ти
покажем тај пут узмака
несталан као пена или мрешкање
по морским равнима.
Дарујем ти и своје шкрто надање.
Не знам га, сморен, новим распирити данима:
нек залог твојој судбини буде, да те спасе.

Пут завршава украј ових обала
што их нагризају насртаји вала.
Твоје блиско срце које ме не чује
можда се ка вечности сада отискује.

•С италијанског препевао Милан Комненић
slike pesnika

Милован Витезовић | ТЕСНО ДОБА

Ево има неко доба,
пријатељи и другари,
тесна ми је моја соба,
притежу ме булевари.

Запутим се неким трагом,
провлачим се тесним врагом,
понесена драгим градом
и са жељом и са надом.

Занесена драгим градом, аха аха.

Траг ме прати нежних стопа,
тескоба ми страшно смета,
тесна ми је сва Европа,
усред овог тесног света,
усред овог тесног света,
тесна ми је сва Европа.

Нервира ме сва тескоба,
захвати ме диван немир,
уско ми је ово доба,
тесан ми је читав свемир!
slike pesnika

Вељко Петровић – ВИДОВИТИ

Не могоше га у платно ни повит
а неутешног сумора сен сива
неотворене очи му целива:
- Он зајеца, и постаде видовит.

И сад преко свих вода, стена, гора,
кроз завесе бедеме и мандала,
он види сваку сузу кад је пала,
јасно, ко ноћу капљу метеора.

Он види сузе и неисплакане,
из сувог ока што на душу кану,
где скамењене прокрваве рану,
и стално бриде, ко оловно тане;

и срца сва, што сама себе једу,
ко задњи живи после општег слома,
која у себи носе огањ грома,
а ту, без искре, мрзну се у леду;

сва, што се грче у глухоме миру,
кроз рите, оклоп, и кроз злато тока,
кроз звекет лажни осмехових шљока,
он види бистро, ко шљунак у виру.

И ноћ кад седа као мукла сова
с крилима меким поврх куле бодре,
он види мору где у ложе продре,
и бесаницу, и лептире снова.

И види како један облак расте:
- уздаси, чежње изнад црног града,
а јато мисли, илузија, нада,
свуд мртво пада ко по снегу ласте.

... И свуда сузе капају без мере,
ко вечна јесен о прозор му туку,
и свуда, куд он пружи своју руку,
крваво воће, болна срца бере.

slike pesnika

Станислав Винавер | НАТПИС

Над литицама, над кланцима
Духови круже
Њих се не тичу пролазни заноси.

Они бдију да мутноћа не напусти свет
Да се реке не расане у гломазним токовима
И да облаци не одбегну у старо издајство.

Јер страшно би било (веле)
Као некад, у почетку векова,
Да се расани и разгали -
Да се небески свод ослободи украса,
Да тице залупају прозрачним крилима о ведрину
Да плава звонкост зажубори отровно

И језива јасност настане.

Вековима тице нас кликују
Вековима тице нас кликују
Да ум се помрачи, да душа свисне
Али богови тамно ликују
И суморно гране шуморе лисне.

У једну би заверу тице да вежу, да сплету и споје:
Сва крила, све песме, све зоре и све боје...

Од лета тичијег до лета
Од света ичијег до света
Нас двога само се боје
Не могу да нас виде и чују
Против нас завере своје
Богови груби плету и кују...

Мрзак им дух и духа сласт
И тица мудрих распевана страст.
slike pesnika

Вито Николић – ПЈЕСНИК

(Успомени Александра Ивановића)

Буде понекад тешко човјеку
кад га некаква патња сколи,
па оде да тражи ријеч неку
ко траву од које мање боли.

И не врати се никад више
из своје душе ко из горе,
остане тамо, свијета лишен,
тражећи траве чудотворе.

Пребира смиље и ковиље
иако добро зна тај патник
да је немоћно све то биље,
да га је мање него патњи.

А када једном оде с кишом,
кад свене као август, ко љето,
осјетиш како је с њим отишло
нешто лијепо и свијетло.

(Из књиге Недјеља у граду Н, 1997)
slike pesnika

Вито Николић – БОЛНИЧКИ ФРАГМЕНТИ

I
Заборавише ме, туго, друмови.
Одавно ни једног да наврати.
Бјелина ми вид умори.
Стигоше ме спори сати.

Све се свело у прозорско окно
комад неба и облак што плови.
Смрт ме гледа празнооко.
Недајте ме о друмови.

II
Прољеће иде, а она режи.
Пријети - плућа ћe да искида.
Мораћу и ово прољеће да прележим
између четири бијела зида.

А напољу ће листати тополе,
кикотаће се ријека испод ива.
О, нико не зна колико прољећа боле,
кад су отета и недокучива.

III
... Како сам некад лудовати знао
с прољећа, кад плану те кише бучне.
Једном сам дивно покисао,
она - топола, ја - бор разбарушен.

А сад не могу прозор да отворим,
да уђе то славље маја пијанога ...
Можда и данас негдје гори
љепота она босонога?

Киша, киша у трави, у лишћу
шуми драга опијајућ сном.
Оздравићу, сестро, оздравићу
да бих умро киснући ко кров!

IV
Те тополе брезовачке,
те тополе
миловане погледима умирућих.

Те тополе
што ме боле
листајући и венући.

Те тополе брезовачке,
те тополе
што у сутон мукло шуме ко да јече.

Нек оголе
те тополе.
Горосјече!
Горосјече.

V
С јесени
зелени
туга у мени,
с јесени,
кад дозру дуње и регрути
и дјевојке кад се заневјесте,
с јесени
некуд ме зову цесте.

Некуд
гдје лишће никада не жути
и гдје су људи - вјечити регрути,
а дјевојке - вјечите невјесте ...

С јесени
- тако су лажљиве цесте.

VI
Ноћ. Новембар. Киша влажи, влажи...
Помрчина згуснута до крика.
У оџаку, ко да милост тражи,
вије вјетар болом бескућника.

Негдје некаква капија пјева,
с призвуком туге заборављених.
У мени нешто дозријева
чудно нешто ноћас зри у мени.

VII
Не вјерујем овој ноћи
издаће ме.
Ако само склопим очи,
ако тренем,
прикрашће се,
заклаће ме,
или ће ме удавити омчом мрака.

Не вјерујем овој ноћи,
црној,
глувој,
без корака.
slike pesnika

Вито Николић – НЕДЈЕЉА У ГРАДУ Н

Тумара градом недјеља,
иде од куће до куће,
ко да је слуачјно наљегла,
па не зна шта ће ни куд ће.

Застане испред излога,
да тобож косу поправи,
а отуд нема никога
да је бар оком поздрави.

У крчми нађе тишину,
на тргу, опет, тишина,
празнују људи празнину
и свуд је само празнина.

Тумара градом недјеља,
тек да вријеме убије;
ко да је грешком наљегла
па сад би некуд - што прије.
slike pesnika

Стефан Маларме | ЗДРАВИЦА

Ништа, стих чедни, ова пена
Да назначе тек сјај пехара:
Тако даљином као пара
Наузнак тоне рој сирена.

Ми пловимо, о небројена
Дружбо, за мене крма стара
Ви славни прамац који пара
Вал громова и невремена.

Пјаност ми красна даје даха
Љуљањем њеним да без страха
Здравицу држим ту усправно

Самоћо, хриди, звездо ведра
У име свега што је равно
Брижности белој нашег једра.

slike pesnika

Стефан Маларме | ГРОБ ЕДГАРА ПОА

Такав каквим га је вечност најзад хтела,
Песник голим мачем јури све бесније
На свој век ужаснут што схватио није
Да тим чудним гласом смрт се моћно плела!

Сви, као зла хидра кад зачу анђела
Што речима даде значење јасније
Објавише гласно да то су мађије
Кроз нечасни талас неког црног врела.

Од тла и облака душманског, о вају!
Ако наше мисли рељеф не вајају
Којим се сад кити гроб Поов блистави,

Мирна хриди коју мрачни очај сруши,
Нека онда овај гранит заустави
Црна јата Клетве у будућој тмуши.
slike pesnika

Мира Алечковић – ПОРУКА ЈЕДНЕ СЕНКЕ

Сви ви који сте живи, док сте живи, живите
Сви ви који имате очи, радујте се лепоти виђења,
Сви ви који можете да волите, волите,
Сви ви који можете да заборављате, заборавите
Како сте били гоњена зверад по друмовима
И ваша клецава деца угљен пећима,
Прихватите проломе тишине доброћудним рукама,
Ви јачи од ветра и виши од облака и већи
Од неповратне празнине, ви живи,
И себе продужите за онолико
За колико вас се буду сећали,
Јер тврд је сан сенки који нико не може прекинути,
И узалуд ће погаче туге за вама неко ломити,
И узалуд ћете жалити реч неку топлу коју нисте изговорили
И туговати за вратима неким која нисте отворили.
slike pesnika

Јан Скацел – ПОСЛЕ

После је пусто, тихо, ишчупано
с корењем,
и у виду барута испаљено.

Ко други о томе зна?

Гомила снега на тргу
а можда и лавови.

slike pesnika

Јан Скацел – ПЕНЕЛОПА

Жена тка паучином наличје
тка вечну мртвачку кошуљу времена тка

Из вечности суче бесконачну нит
очајних очију

Дању тка а ноћу пара
тка без конца и краја
slike pesnika

Фјодор Тјутчев | О, ДУШО МУДРА

О, душо мудра, душо блага!
О, срце што немирно сањаш,
о, како бијеш испред прага
двоструког нашег битисања.

Ти си становник двају светова.
Нездрав и страстан твој је дан.
И као откровење духова
твој сан је пророчки нејасан.

Иако из паћеничких груди уздах избија,
којег су створиле страсти многе,
душа је спремна као Марија
да се уз Христове припије ноге.

•С руског препевала Љубица Несторов

(Из часописа Суштина поетике бр.62, мај/август 2019)
slike pesnika

Душан Ковачевић – ДАЛЕКО

Девојка зашла у године
И у шуму
Гази снег према путу
А онда ће лако низ планину
Поскакујући до града

Кроз прозор шумске куће
Посматра је мајка Боре Шумара
Док Бора седи крај пећи
Пуши кашље и пије кувану ракију
Варену осамнаест пута

Гледајући Девојку
Мајка пита сина
као и прошле зиме
Кад ћеш да се жениш, сине?
Шта рече?
Закашља се син Бора
И остави лонче на пећ
Рекох
Кад ћеш да се жениш?
Слушај, мајко
Ајде да се помиримо
Пре но што се посвађамо

Кад ћеш да се жениш
Последњи пут те питам?
Кад прође зима, мајко
А шта ће ти жена
Кад отопли
Рече мајка и изађе из куће
Да очисти снег са прага
Као да ће ускоро неко доћи
Или отићи
Далеко


(Из књиге Календар за године које су прошле)
slike pesnika

Рабиндранат Тагоре | ГРАДИНАР 6

У кавезу је била питома птица, слободна птица била је у гори. 
Кад је дошло време, сусретоше се; тако је хтео усуд. 
Слободна птица пева: „О драга, винимо се у гору.“ 
Птица у кавезу цвркуће: „Хајде да живимо заједно у кавезу.“
Слободна птица рече: „Где је простора за решетком да се рашире крила?“
„Авај“, вапије птица у кавезу, „где ћу се у облацима одмарати без шипке?“

Слободна птица кличе: „Миљено моје, отпевај ми песме дубрава.”
Птица у кавезу вели: „Седи до мене, да те научим говору мудраца.“
Шумска птица кличе: „Ах, не, не! Песме се не могу никада научити.“
Птица у кавезу вели: „Тешко мени, заборавила сам песме дубрава.“

Њихова је љубав жарка, пуна жудње; али оне не могу никада да лете крило уз крило.
Кроз решетку на кавезу гледају се и узалуд труде да се упознају.
Лепршају чежњиво крилима својим и певају: „Ходи ближе, драго моје!“
Слободна птица кличе: „Не иде, страх ме затворених врата на кавезу.“
Птица у кавезу цвркуће: „Авај, крила су ми изнемогла и мртва.“

•Превео Давид Пијаде
slike pesnika

Бора Станковић – БИЉАРИЦА

  Лале, лале! –   чуло би се како она сваке суботе виче испред капија по улицама. –  Биље, травке, лале! –  и нуди жене кад се ове искупе око ње растварајући им своје завежљаје, бошче пуне трава, корења, биља.
Мала, згрчена. А сва у крпама и дроњцима. Са исушеним, скупљеним ногама, те не може да иде, већ се вуче. Лице јој ситно, старо и пуно неких белих, великих маља. Уста јој и вилице све обрасле у тим маљама као у некој бради. Само јој очи крупне, беле. Онако увијена у крпама, нарочито око главе те јој се лице готово не види, са тим својим завежљајима и торбама, као неко клупче вуче се и пузи по улицама, једнако вичући и нудећи биље, траве.
  Лалê, лалê! Биље, травке, лалê!
Живи тамо, горе, више Маркова Калета, међу папратом и здравцем једнако чекајући да нађе „расковник“... А то је, веле, травка којом се отварају сви затвори, нарочито где је благо, злато затворено. И ко њу има, бива богат, много богат. Пред њом се све отвара. Паре закопане у земљи, лале –  сестро! Саме оне из земље излазе чим се расковником дотакне место где су биле закопане... Том травком се има све што душа зажели, човек помисли... Али њу је тешко наћи. Једва се за по неког памти да је тај „расковник“ нашао, имао га. И зато је после много богат био. Њега само жељка налази и чува под језиком. И у извесно доба –  а и то се доба не зна, мисли се да обично лети, при великим врућинама, ако га једанпут у години испусти. Но она га опет, брзо, у трен, узима и даље држи под језиком да га не би нико нашао... И због тога људи никад не могу да наиђу на „расковник“, нити га имају. И зато и нису тако богати, срећни.
А она је хтела да буде богата. Да и она, као све, прве, најбогатије девојке у њеном селу, пође на сабор. У волујским колима, покривеним лепим ћилимом, а она у колима, око ње, умешене пите, банице, она обучена у новој, везеној фути, с парама на прсима... Па тако шарено, лепо, да оде на сабор, па да тамо игра, игра... Па чак, као што се сад ради, да купи кишобран и да га у колу отвори. И, да држећи га отворена више главе, игра а „паре“ да јој звецкају на прсима, везена фута око ње да се шири и крши, а високе, на „копче“ ципеле да јој шкрипе.
То је она хтела. Зато је побегла из села где је служила и дошла у Кале да тражи „расковник“.

               

  А мори! –   питају је жене. –   Зар те није страх што си сама и то тамо у Кале, у гору? И то још ноћу сама?! А знаш –   вуци, па ајдуци, сељаци... Убиће те.
  Не, –   брани се она. –   Нико ме не дира. А ноћу ја и не спавам. Седим тако и гледам овамо, к вама, у град... –   А да знате –   почне као да им неку радосну вест саопштава. –  Како вам град тада дође мали, мали; само се црни. Гледам, па иако је ноћ, све видим.
 Па шта радиш тамо сама целе ноћи? –   плаше се оне од ње.
 Ништа –  продужава. –  Не ли тада берем биље? У глухо доба, кад гора, вода, све се смири... Кад трава око мене почне да расте и камење по гори да пуца, а тад се биље, у то, глухо доба, оно види... тад оно од Бога пада.
 Па како га ти познајеш и видиш ноћу?...
 Видим си. Замирише, па га осетим и идем да га узберем. Али оно се крије. И свакоме се не дâ да га види. Све по мртвичким местима расте. Тешко је да се биле види, нађе и узбере. –  И да би их уверила, како је заиста тешко, разгће и показује им своја изгребена, крвава колена којима се вукла и пентарала по гори, стенама, урвинама, берући те лековите траве, биле.
 Па што се, мори, мучиш, што не сиђеш овамо, у град. –  Грозе се жене кад виде та њена изгребена, крвава колена.
 А, –  одбија их, –  још нисам расковник нашла. А кад га нађем, –  уверава их –  тад ћу да дођем код вас... да си и ја купим кућу, земљу, стоку... да сам и ја као ви... А дотле, нећу... Ја и сад не бих дошла, него хлебац ми нестаде... Не бих дошла. Не смем жељарник да оставим... Ко зна шта је тамо сад?
И, при помисли да је можда од толико жељакâ које она из целе горе купи и меће у ограду од камења а у којој огради, жељарнику, и она сама спава; да је можда која од тих жељака баш сада, док је она овде, испустила расковник, а ње нема тамо да види, узме га од жељке... При тој помисли одмах престаје да проси, да нуди биље и брзо, уплашено почне да скупља и савија торбе, завежљаје, и заједно с хлебом што су јој до тад дали, одјури, управо одгегуца опет тамо, горе, у планину, код жељкарника да пази и тражи расковник...
И тај јој расковник дошао главе.
После неколико година дрвари је нашли у тој огради од камења, њеном жељкарнику, мртву, згрчену. Жељке пробиле се кроз ограду и одмилеле у гору а она остала ту и била већ почела да се распада кад су је нашли мртву.

slike pesnika

Стеван П. Бешевић | СТАРИ И НОВИ

Нека се зна, а ово знати треба:
Ма који био правац ваших стаза,
Пустињи бола, без цветних оаза.
Ил' радостима и земље и неба,
У срцу му је почетак и крај:
Сви наши снови ту примају сјај…

А песници су ти што своје снове
На срцу преду из небесних жица,
И нема песме ни „старе“ ни „нове“,
Већ само добрих или лоших птица.
Дели л' нас штогод – вас, „младе“, и нас,
То није старост, него – звук и глас…

Но, ни то нису недодирне међе
Лепота има заједничко име,
Ако су ткани из божанске пређе
„Стари“ и „нови“ стихови и риме;
Ако у њима сја Лепоте драж:
Ако су присни; ако нису лаж…

И само ту, и само ту се крије
Тајна Лепоте, о, љубимци Муза!
А свеједно је да ли песму вије
Радост, ил' туга у данима суза…
Само је срце њен извор и друг:
У њему само њен вечни је круг…

(Из збирке Са старих жица, СКЗ, 1931)
slike pesnika

Алекса Шантић – ПРЕД МОДЕЛОМ

Хоћу ли тебе својим скромним кистом,
О дивна жено, насликати моћи?
Кô жедна биљка што мре у самоћи,
За тобом и ја гинем жеђу истом.

За усне твоје мени сада треба
Крв зоре ране н пламен рубина,
За лице пјена са морских ширина,
За очи сунца и плавога неба.

Ал' залуд подвиг, залуд свака боја,
Не зна те рука насликати моја, —
Ја дршћем, ево, пред љепотам' твојим...

Дршћем и горим кô жар сред огњишта,
И бацам кисто, јер не видим ништа —
Овако близу кад пред сунцем стојим.

1907.

slike pesnika

Еуђенио Монтале | СИПИНЕ КОСТИ

Не ишти од нас реч што са свих страна
руби нам душу безличну и словом је јаре
исказује, реч што сија попут шафрана
загубљеног усред прашњаве пустаре.

О човече, ти што одлазиш, сигуран,
пријатељ другима, а и себи чак,
не лечи твоја сенка, коју илинштак
пише по зиду с ког је малтер одран!

Не ишти од нас кључ да отвориш васељену,
већ понеки слог, чворноват и сув, налик дрену.
Једино што ти данас казати можемо
јесте оно што нисмо, оно што нећемо.

• Препевао Милан Комненић
slike pesnika

Марина Цветајева | НОЋНА МЕСТА

Најтамније од ноћних
Места: мост. Устима у уста!
Зар ћемо свој крст
Носити на места ружна и пуста.

Тамо: у увесељавајућу плиму плина
У очима, у плину… У Содому где све се плаћа?
На постељу, где толико нас има.
На постељу, где нисмо само пар.

Ни ми, ни ико…Гаси се светиљка.
Савест ће уснути – можда!
(Од свих места ноћних је најсигурнија
– Смрт!) Од плаћених тескоба
Ноћних – блажа је вода!
Вода – глатка, без неравнине!
Волети – о, какав хир и беда!
Онамо – пут хладне модрине!

Да нам је да у вери века
Устанемо! Руке склопимо!
(Телу је лака река,
И боље да спавамо – но да живимо!)

Љубав: грозница уз хрбат голи!
Љубав: усијања бела!
Вода – свршетке воли.
Река –воли тела.
Претходно Следеће

фб лајк дугме

Најлепша поезија свих времена. Најлепша љубавна поезија. Великани родољубиве поезије. Описна и рефлексивна поезија. Проза - кратке приче. Najlepša poezija svih vremena. Najlepša ljubavna poezija. Velikani rodoljubive poezije. Opisna i refleksivna poezija. Proza - kratke priče.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта