Оног дана, кад је започело то чудо, имало је небо стадо облачића белих, немирних и малих, као лептирови, на своме зеленом плашту, суморном као поље пред вече. Запад је био румен и насмејан, ал’ тај осмех и та румен не беху радосни и бистри, као у лето, него пуни љубичица увелих и расутих. Облаци нису јурили весело к истоку као у пролетна јутра, они су се уморено мрсили и кидали и блудели по беспућу небеском што није мирисало на руже, као у пролетна подна, нити се је сјало од чистоте, као у зимске, снежне вечери, него се мутно простирало над вртом као један стари стег, избледео на сунцу и ветру, проткан златом, свилом и сребром.
На крају врта спавао је накинђурен дворац. Прозори му се зајапурили и поруменели од лењости; анђелчићи голуждрави, са кошуљицама бестидно подераним од рококоа, јахали су на њима, а завесе жуте склапале се и чувале беле пећи да не виде те голишаве, насмејане враголије и не порумене од стида.
Доле су водоскоци скакутали, уморно и задихано и шапутали грцајући, али им се зелене, угојене сфинге, мокре у пљуску воде, смешиле подругљиво, пуне шара, реса, пукотина у лицу и осмејку, замршених исто тако као слова, као лишће и гране, као облаци.
Било је позно у јесен, а врт тај стајаше у пуном цвату.
Мала деца, у белим чарапицама, вијала су се по трави. Старе бабе седеле су по клупама, а над њиним погнутим главама одбијали су тучни, тешки, грдни сатови, са замагљених, црних торњева, што беху забодени у земљу као копља јунака који погибоше негде у близини.
Јесен је била дошла, она се вукла прљава и ритава по улицама широким и мрачним, у којима су трчали тамо-амо троми, жути трамваји, лупали и кикотали се, цикали и рикали, савијали се и окретали као луди. Дим се вио по крововима и мутио све зидове и прозоре сјајне, а кадикад провејавао би прљав, мокар снег.
Али у врту, сасвим близу свему томе, стајале су сфинге и нимфе беле и брадати фаунови, штипали се и грлили, јахали се и церили. Сребрне Дијане запињале су лук и корачале кораком витим, брзим и тананим као стреле, са погледом упртим у небо, зелено као стари побледео стег. А врт стајаше сав у цвету.
Деца и бабе играли су се и певуцкали по клупама и по трави. Из пристаништа су грмели ланци страшних и тешких галија и падали у море са урликом грозним. У врту беше тихо и топло. Сунце је залазило.
Камелије, леандри, орхидеје и јорговани су цветали. Чувари их изнесоше из прашних, стаклених кућица.
Тада, једно вече, баба једна пљесну рукама, од чуда, и поче викати и клицати. Она беше у трави приметила љубичице. Дотрчаше чувари шарени, што су на грудима носили сјајне полумесеце из којих су били извађени бројеви, и настаде граја. Бабе побацаше чарапе подвезане и почеше видовито млатарати рукама и окретати се, пљескајући се шакама. Приметиле су да су то зацело, нечисте ствари, тај врт, у цвату, крајем децембра. А она баба, што је прва узела пљескати шакама, скакала је, тресла главом, те побеже вичући. Настаде вијање по жбуњу и шипражју. Дотрчаше старци и полиција и зачас се по граду био пронео глас да је краљевски врт полудео и цвета, кад су други вртови по граду давно увенули. Цео град се узрујао као кад у близини гори. Кровови мрачни једва су се назирали у диму и магли, у даљини су светлуцале плаве светиљке по јарболима, а батари, покисли и сјајни, батргали се по мокрој калдрми, а врт стајаше у пуном цвату... Људи су застајали, запиткивали, церекали се, подсмехивали и гурали, збијали у гомиле.
Но све је то брзо прошло. По позориштима и кафанама говорили су о чуду и брзо прешли на разговор о краљевима.
Жене су се распричале и поверовале, а новине су објавиле скупљање новца за споменик једном генералу и говориле о социјализму, који ће спасти свет, и о војсци која је спремна да гине.
Но, сутрадан, стајаше врт сав у цвату, насред града и људи почеше опет застајати. Први се дигао доктор Меојк, управитељ ботаничке баште, са ученицима својим одевеним у црно. Понели су безбројне ћупиће, силна ста-каоца, дуге дурбине и мале справе што су биле пуне муња, зашли су под дрвеће, улегоше у жбуње, растурише се и почеше загледати траве и лишће, довикивати се и бележити нека слова и бројеве. Испрва им се људи смејали. Пред вече, кад би било мање рада, збијале се гомиле пред решеткама, и мирисале камелије, и пружале вратове према боровима који су шумели, зелени и силни. Дрвета обрезана и ошишана почеше се ширити и пружати грање до земље. Град се весело смејао лудом врту. Јер прво се почеше купити љубавници. Они би се, под ноћ, прикрали и ноћу би се по шипражју чули усхићени уздаси. По мраку, у трави, не беше места за парове који су једнако придолазили. Неки црни лептирови се почеше множити, пре непознати у околини, и неки безобразни комарци што су мучили особито старије, дебеле жене. А по врту би се ноћу често чуо шапат, мумлање и препирање неко, а каткад и декламовање лирских песама.
Ујутру би вртлари стари тетурали се по трави и псовали бесно, лупатали батинама по погаженом цвећу у очају свом. Путеви су били пуни подераног женског рубља, прљавих крпа, шареног папира, слаткиша и круха, помада свакојаких, флаша и чаша, комадића свећа и хиљада покрханих жижица, укосница и златних бурма, кишобрана заборављених и прслука, сабаља и сатова изгубљених у трави.
Град се смејао.
Но поче да бива горе. Учесташе самоубице по врту. Више пута, ноћу, чинило се баштованима који су се бојали залазити под грање мрачно, да чују плач и јаук. Један је тврдио да сваке ноћи чује неки глас леп и млад, који виче:
„О месечино, мајко моја, о месечино, мајко моја!“
Испрва су били младићи. Налазили би их на трави, меке косе и бледог чела, пуног капљица росе и зноја, крвавих груди, на којима би лежало оружје и камелије, или љубичице, или беле руже. Најчешће мало женске косе и беле руже. Каткад слика какве женске главе, насмешене, успијене, чије би лице и очи били увек упрти у небо као у анђелка.
Но после поче још горе.
По дрвећу учесташе обешени старци, о којима нико није знао рећи што се убијају. Сви су били сретни, богати и весели, а ујутро би их нашли обешене, као вуцибатине, прљаве и разбарушене. Понеке новине нападоше врт, искале су да се затвори, спомињале су Смита, Емерсона; пребацивале су новине неморал нашег столећа и прорицале једно поколење, ново и боље, победу части и рада, срећу у једној дивној држави, због које треба да се многи жртвују.
Али поче још горе.
Лопови учесташе око врта, у срцу града. Они су се скривали у шумице пуне мраморних, голих Венера, Агамемнона и Ахила. Сада се догоди нешто грозно. Једне зоре нађоше три мале девојчице – на трави; оне су имале на ножицама свилене, балске ципелице, а у шаци малој слаткиша, траве, све у крви, са распореним трбусима, под јелама витим и зеленим, витим и зеленим више него у пролеће. Из њиних модрих очију гледало је нешто ужасно, а око уста им је још лежао осмех пун сласти и жеља. Тек тад гракнуше новине и град се узруја као кад у вароши гори.
Свуд се говорило о врту који неће да увене и сви су предлагали да га треба уништити; нико се није усудио да му опрости. Беше пао први снег, учесташе зимске магле, а у срцу града цветало је чудо, румено цвеће сијало се кроз решетке, а багремови мирисали надалеко. Владике и попови држали су проповеди по црквама и жучно нападали невернике који су свему криви и њин дом који подигоше крај звездарнице, насред града, на којем беше златним словима написано: Per ruinas homo ad astra...“
У једној дивној згради држала се скупштина. Меојк, велики ботаничар, слутио је неки нов састав у лишћу које особито дуго задржава топлоту сунца, слутио је неки геолошки пожар под вртом, говорио је врло замршено и лаички, биолози му се подсмехивали, па се чак и лечничка удружења и комора умешала у расправу. Један журналиста је говорио о поштењу. Један славни глумац тражио је врт за представе Шекспира. Велики песник, дика целог народа, којег је краљ особито радо звао на ручак и који је певао химне родољубљу, сазвао је женска, добротворна друштва и пред њима изговорио диван говор који је почео хвалом Дантеа, а свршио отприлике овако: „Ко зна, зашто се прохтело цвећу да покуша бесмртност. Узалуд ботаника. Можда живот биља и вртова стоји високо над нашим и зна за сласти и дубине које наш нема. Оставите га, нека цвета. Оставите га, нека покуша горку, о госпође, велим вам, горку чашу бесмртности. Ми смо људи зато сувише слаби, изгубили смо аманете и благослове мајке наше земље, а да Вам искрено кажем, сувише смо за бесмртност и разочаравани. Зар не?“
Госпође су силно пљескале, а једна чета госпођица предала му је киту цвећа из тог проклетог врта. Све би се било добро свршило, да се није умешало адвокатско удружење. Оно одлучи предати меморандум Величанству и заискати да се врт уништи и затвори.
То се дознаде једног дана у Парламенту. Било је баш несносно. Министар војни је патио од грчева у желуцу и тога дана особито ретко одговарао социјалистима. Десет пута је то преподне спомињао војску која је спремна да гине и жељна славе. Пред градом је лежала усидрена флота, на њој беше мала буна. Обесила се беху два морнара, о којима је суд тачно доказао да су били трбосече оних отмених девојчица, а сутрадан је изишло дело на видело: убица беше један геније, сликар. У Парламенту орила се грозна свађа. А људи су све више трчали да виде тај смешни врт. Странци почеше стизати у град, а деца су бежала из школе. Гомиле су стајале по цео дан пред гвозденим капијама што беху затворене. Пред њима су стајали озбиљно, суморна погледа, замишљени гардисти; војска беше опколила зидове, посела путеве, а једнако су пролазили и улазили у врт и из врта научењаци, професори, звездари са секстантима, наочарима, сви ћелави.
На двору се примио – Бог ће једини можда знати зашто – предлог славног адмирала. Он је предлагао, да се врт уништи из топова. Тамо се беху закопали неки анархисти које нико није видео, али је сваки осећао да су ту, јер учесташе убиства, паљење цркава и бомбе пред краљевским дворцем.
Адмирал беше славан јунак, десна му је рука била у рату одсечена; он је имао топове који су гађали тако тачно да су трамваји путовали безбрижно даље: „Ни педаљ крај врта неће осетити његове гранате.“ Пред вече први меци почеше падати, баш на супротној страни, у двориште краљевског дворца. Похиташе чамци пуни генерала и комисија на лађе. Он се убио из очајања. Поставише суд и обесише преко стотину морнара, док, једног дана, опет изиђе дело на видело. Адмирал је обичавао да, сам, дели нишан топова: он је просто пружио леву руку и палац, зажмирио и тако, без помоћи, тачно командирао, у телефон, саставке нишана; подадмирал би прерачунао, због неких малих разлика, кад би он мерио десном руком и справом. Тог дана учини то адмирал сам, тако се збунише, настаде забуна у нишану и побише жене и децу.
Свет је поврвео на улице, смех и кикот, плач и псовке се измешаше и око града почеше избијати ватре, а неки се почеше селити из места. А врт је цветао све више и више. Неки дугокоси људи почели су скакати на зидове, викати и бунити народ. Два брза воза искочише из колосека и падоше, са неке ћуприје, у воду. Дани су пролазили, а улице се све више пуниле светом који стајаше, по цео дан, око врта.
Градом се ширио неки тајни страх. Тада једног дана, женске, добротворне задруге покушаше да све спасу.
Оне дочекаше великог песника, пред вече, кад је устао са своје постеље коју беше опевао тако лепо да су је сви у граду познавали, а да је никад не видеше. Оне га понесоше врту и натераше да држи говор. Њима је било жао свега злог, деце што су, прљава и гладна, трчала по улицама, радника што су се тукли и војника који су се тајно убијали. Песник се попео на зид. Дуга коса му паде на рамена, руке беле млатарале су по зраку, грдне густе чипке покриле су му груди. Он се беше за тај говор обукао сасвим као, некад, Дантон. И заиста је личио на њега. Грдно чело и обрве, јак нос, онај осмех око уста, силан глас, угојен, грдан глас. Кад га препознаше настаде русвај. Жене су викале. Он је кратковид немирно стајао, у висини – док је био млад, везао је био очи црном свилом и тако ишао ноћу и по дану; хтео је да чује шум звезда, па му оболеле очи. Он махну руком и настаде грозна халабука. Једни су викали: „Доле са песником! Доле са проститутком! Намигушо! Пајацу! Кретен! Председник научне академије! Воле! Коњу! Магарче! Јарче! Педераст!“ итд.
Други су викали: „Живео! Геније! Слава! Аполоне! Море наше! Звездо наша! Лепото моја!“ – викала је једна дама. Гомила се гурала, гњечила, и дохвативши га свега га поцепаше. Руља је необуздано јурнула на капије, жене накинђурене попадаше по земљи, погазише децу и капије се заљуљаше под пљуском камења. Гардисти, обучени у бело погледаше још једном око себе, тужним погледом, падоше крвави и умираху без речи. Али су капије биле силне; јурнуше на бедеме и зидове, али су зидови били тврди, а једнако су гроктале пушке на њих, улице беху пуне мртвих, лелека и плача, но јурњава и дрека настављала се, трчали су све нови и нови, непознати и странци, деца и девојчице. У магли се брзо замрачи и једва се у мраку утишаше. Улице беху пуне крви и мртвих. По граду се орио плач и јаук. Почеше избијати ватре и целе ноћи се чуо урлик, уплашен и страшан. А кад је зора сванула, видеше се целе улице опустошене и крваве, изгореле и задимљене. Његово Величанство стајало је код прозора, окружено министрима и саветницима, бледо и уплашено. Његови прсти су дрхтали, а очи му беху пуне суза; његов најмилији вранац изгорео је те ноћи у штали. Одједном се трже, погледа и показа руком иза дворца над неколико улица. На брегу видео се врт, дрвеће се беше заруменело и почело да вене! Гомиле су стајале пред капијама и изненада почеле да се разилазе. По граду су сахрањивали мртве, деца, гладна и боса, трчала су по сокацима, новине су биле пуне вести о заплетима са Африком, флота беше отпловила да мре за славу домовине, војнике почеше по улицама поздрављати клицањем и делити им духана. Новине и Парламент су славили њино хладнокрвно држање, у брдским крајевима беше избила нека нова болест и врт се брзо заборавио. Још неколико дана стајаху гомиле и загледаху гране и путеве, пуне увела лишћа, али завеја мећава, стеже мраз, куће нестадоше у магли, море се мучило у грозној бури, а пристаниште се рушило на ветру. Дани су пролазили, снег је једнако вејао. Врт се био давно заборавио. Дуго, после, једног дана, указа се нека бела, мутна светлост на небу. А после се снег поче топити и неке тичице почеше да долећу. Ноћу се није више чуо урлик мора, улице престадоше да хује, и беле мачке се појавише по крововима. Сунце се крило у магли, али по кућама се просула била ипак већ нека светлост, жута и мека као свила. Небо се указа и доби мек, бистар сјај, а звона почеше свако вече јецати, дуго и боно. Снег се није топио тужно, него је певуцкао и кикотао и цурио за врат. Откривао је малим тицама помало земље. Оне би радосно долетеле, али не би ништа нашле, кљуцале би, одскочиле два-три пута, одлетеле и не би се враћале никад више. Само су јеле тужиле за снегом, изгубише своје бело перје и крила, којима су лепршале по месечини, постадоше жуте, сухе, наборане. Зима је одлазила, звезде потамнеше и ноћи не беху више тако ледене и звонке и сјајне, но тише и пуне неке плачне чари.
Пролеће је долазило. Дрвеће залиста, гране запупаше, веверице су набасале из шума, чак у школе. Дуге црвене сенке падале су по улицама, а кровове је грлило младо небо, уморно од шуштања траве. Сви вртови грануше, озеленеше, зашумеше. Бабе изиђоше, изведоше децу што се почеше вијати у белим чарапицама, белим као зумбули, као бели зумбули, тихи као јагањци што се играју на трави.
Тада се поче шапутати по граду прво тихо, прикривено, о врту који није хтео да увене, а сад, изгледа, неће да залиста! Људи су стајали, запиткивали, церекали се, изгледали запањени. И заиста, кад около процветаше сви вртови, тај врт остаде мудар, сух, мртав. По позориштима и кафанама се поче говорити о томе. Новине беху баш објавиле скупљање новца за споменик једном владици што је проповедао светски мир, доносиле су грдне чланке о социјализму који ће спасти свет и о војсци која је готова да гине. Но кад је прошао Липањ, појави се, једног дана, доктор Меојк, управитељ ботаничке баште, са ученицима својим, одевеним у црно. Понели су силесију стаклади, дуге догледе и мале справе, пуне муња, улегоше у жбуње, растурише се по шипражју и почеше се довикивати и бележити нека слова и бројеве. Пред вече, кад би било мање рада, збијале су се гомиле пред капијама. Али брзо ишчезоше. Само су неки, гурави и хроми, долазили сваки дан, да помажу баштованима да вежу грање. Они су вукли воду са реке и заливали леје и дрвеће, доносили тешко камење и набијали земљу, и тек под ноћ одлазили гладни и жедни, осврћући се тужно. Но врт није озеленео, ни залистао. Узалуд би се они, сутрадан, опет појавили и почели подизати грање, везивати га, подупирати и заливати. Сви вртови су цветали давно, али тај није залистао. По граду се о томе није говорило. Једна богата удовица дала је силне новце да се врт уреди, прекопа и очисти, но све беше узалуд. Величанство је свако јутро стајало на прозору и гледало према врту, но нико није знао ништа ново о њему и нико се о њему бринуо није.
Министри су га варали и рекли да је врт предан једној болници. Они су нерадо говорили о врту. Но Величанство се, изненада, јако зачуди и зажали, али после му се допаде да је врт предан болници за сироте породиље, и рече да ће га, чим буде имао времена, посетити. Министар побледе и не рече ни речи, тек кад је стигао својој кући, пао је у несвест. Али ваљало је делати. Брзо је задобио своје другове. Сутрадан је врт био предан заједно са дворцем болници сиротих породиља. За недељу дана беше дворац празан и окречен. Црвени јастуци, дрвене постеље су се намештале, стизали су аутомобили пуни жена у благословеном стању што су, тешке и троме, силазиле и лагано ишле степеницама. Новине су писале чланке о дарежљивости краљевској и о социјализму који ће спасти свет. Краљ је свако јутро стајао на прозору и гледао пут врта. Чинило се да он чека, и сад још, да угледа негде први, зелени лист. Али врт је стајао осушен и пуст, степенице су се рониле, а дрвеће је пуцало сухо и мртво. Тада, једног дана, Његово Величанство посети врт, који није хтео да увене, а сад неће да залиста. Породиље су биле обучене у бело и стајале, троме и тешке, у реду. Краља су проводили свуд и показивали му све. Он се смешио и климао главом. Његове сребрне мамузе звецкале су тихо, око њега су ишли сви тихо и шапутали. Чинило се као да очи Његовог Величанства траже нешто. И заиста поглед му је немирно лутао по ронделама, где су, некад, у цвећу, стајале Нимфе и Дијане. Он погледа путем, где су стајале особито лепе орхидеје, сети се, како је у детињству пролазио туда и очи му се замаглише од нечег мутног и очајног. Министри нису знали о чему то тако мисли и почеше му показивати места где је тутњала она страшна, крвава борба. Али чинило се, да их Величанство не чује. Он је неким страшним погледом гледао по врту и дворцу, по алејама и бедемима, као да се сећао много чега и гледао и тражио нешто. У алеји стајаху, у реду, тешке, троме, благословене жене. Његово Величанство их примети, лечници и пратња убрзаше и поређаше се. Један господин у црном приступи му – хтеде да отпочне говорити. И једна бременита жена – у руци са китом цвећа.
Одједном се Његово Величанство загледа некако чудно по врту, прошапута нешто и засмеја се, и сви се пренеразише. Он се окрете и пође натраг. Министри, генерали и пратња застадоше пренеражено зачас, згледаху се, па пођоше за њим.
Код врата се Величанство опет окрете и погледа по врту. Доле, у алеји, стајале су уплашене беле, троме, тешке жене. Иза њих не беше ничег до сухог дрвећа и тамног неба. Величанство се опет насмеја а тај смех, што је звечао као разбијена круна или лонац од бакра, разлегну се по врту који није хтео да увене, а сад није хтео да цвета. Министри, генерали, саветници, војници и слуге стајаху пренеражени и уплашени, још једном пуче тај срамни и страшни, гадни смех и они осетише, да су или они или Величанство или те жене или врт полудели.
И поклонише се дубоко пред Величанством.
(1919)
