Textual description of firstImageUrl

Добрица Ерић | ЗРНЦЕ СНА

Дао бих ноћас пуну врећу пшенице
за једно зрнце сна.

Поноћ је безазлена као детиња
душа, а мене прожима страх.

Ко зна шта неко сања док сам ја
будан?

Моје смрзнуте јабуке стоје непомично
на месечини и придржавају небески свод.

Кад би сад ветар померио само једну
гранчицу, чини ми се да би се цело
звездано кубе сручило на мој Чардак.

Дао бих ноћас пуну врећу пшенице
за једно зрнце сна.
Textual description of firstImageUrl

Еуђенио Монтале | КУЋА НАД МОРЕМ

Путовање завршава овде:
у кукавном лечењу што распиње
душу немоћну ни да завапи.
Сада су минути једнаки и равномерни,
слични обртају чекрка на црпки.
Један обртај: гргољећи улази вода.
Обртај други: друга вода, повремена шкрипа.

Путовање завршава на овом жалу
што га киње сталне, споре плиме.
Сем лењих испарина ништа не разодева
морске даљи што се дашком
шкољака осукују: и ретко се,
сред мукле бонаце
између лелујавог небесног острвља,
помаља Корзика гребенаста или Капраја.

Питаш: све ли тако чили
у овој омаглици сећања;
обистини ли се судба
у часу снатрења или у уздаху вала.
Не – рећи бих ти хтео, већ се ближи час
када ћеш из времена иступити;
бесконачан бива можда само онај ко то жели,
а можда ћеш, ко зна, то моћи ти, ја – не!
Мислим да спасења за већину нема,
али нека неко погази сваки наум,
нека пређе чистаце и постане какав жели бити.
Хтео бих, пре него подлегнем, да ти
покажем тај пут узмака
несталан као пена или мрешкање
по морским равнима.
Дарујем ти и своје шкрто надање.
Не знам га, сморен, новим распирити данима:
нек залог твојој судбини буде, да те спасе.

Пут завршава украј ових обала
што их нагризају насртаји вала.
Твоје блиско срце које ме не чује
можда се ка вечности сада отискује.

•С италијанског препевао Милан Комненић
Textual description of firstImageUrl

Милован Витезовић | ТЕСНО ДОБА

Ево има неко доба,
пријатељи и другари,
тесна ми је моја соба,
притежу ме булевари.

Запутим се неким трагом,
провлачим се тесним врагом,
понесена драгим градом
и са жељом и са надом.

Занесена драгим градом, аха аха.

Траг ме прати нежних стопа,
тескоба ми страшно смета,
тесна ми је сва Европа,
усред овог тесног света,
усред овог тесног света,
тесна ми је сва Европа.

Нервира ме сва тескоба,
захвати ме диван немир,
уско ми је ово доба,
тесан ми је читав свемир!
Textual description of firstImageUrl

Вељко Петровић | ВИДОВИТИ

Не могоше га у платно ни повит
а неутешног сумора сен сива
неотворене очи му целива:
- Он зајеца, и постаде видовит.

И сад преко свих вода, стена, гора,
кроз завесе бедеме и мандала,
он види сваку сузу кад је пала,
јасно, ко ноћу капљу метеора.

Он види сузе и неисплакане,
из сувог ока што на душу кану,
где скамењене прокрваве рану,
и стално бриде, ко оловно тане;

и срца сва, што сама себе једу,
ко задњи живи после општег слома,
која у себи носе огањ грома,
а ту, без искре, мрзну се у леду;

сва, што се грче у глухоме миру,
кроз рите, оклоп, и кроз злато тока,
кроз звекет лажни осмехових шљока,
он види бистро, ко шљунак у виру.

И ноћ кад седа као мукла сова
с крилима меким поврх куле бодре,
он види мору где у ложе продре,
и бесаницу, и лептире снова.

И види како један облак расте:
- уздаси, чежње изнад црног града,
а јато мисли, илузија, нада,
свуд мртво пада ко по снегу ласте.

... И свуда сузе капају без мере,
ко вечна јесен о прозор му туку,
и свуда, куд он пружи своју руку,
крваво воће, болна срца бере.

Textual description of firstImageUrl

Станислав Винавер | НАТПИС

Над литицама, над кланцима
Духови круже
Њих се не тичу пролазни заноси.

Они бдију да мутноћа не напусти свет
Да се реке не расане у гломазним токовима
И да облаци не одбегну у старо издајство.

Јер страшно би било (веле)
Као некад, у почетку векова,
Да се расани и разгали -
Да се небески свод ослободи украса,
Да тице залупају прозрачним крилима о ведрину
Да плава звонкост зажубори отровно

И језива јасност настане.

Вековима тице нас кликују
Вековима тице нас кликују
Да ум се помрачи, да душа свисне
Али богови тамно ликују
И суморно гране шуморе лисне.

У једну би заверу тице да вежу, да сплету и споје:
Сва крила, све песме, све зоре и све боје...

Од лета тичијег до лета
Од света ичијег до света
Нас двога само се боје
Не могу да нас виде и чују
Против нас завере своје
Богови груби плету и кују...

Мрзак им дух и духа сласт
И тица мудрих распевана страст.
Textual description of firstImageUrl

Вито Николић | ПЈЕСНИК

(Успомени Александра Ивановића)

Буде понекад тешко човјеку
кад га некаква патња сколи,
па оде да тражи ријеч неку
ко траву од које мање боли.

И не врати се никад више
из своје душе ко из горе,
остане тамо, свијета лишен,
тражећи траве чудотворе.

Пребира смиље и ковиље
иако добро зна тај патник
да је немоћно све то биље,
да га је мање него патњи.

А када једном оде с кишом,
кад свене као август, ко љето,
осјетиш како је с њим отишло
нешто лијепо и свијетло.

(Из књиге Недјеља у граду Н, 1997)
Textual description of firstImageUrl

Вито Николић | БОЛНИЧКИ ФРАГМЕНТИ

I
Заборавише ме, туго, друмови.
Одавно ни једног да наврати.
Бјелина ми вид умори.
Стигоше ме спори сати.

Све се свело у прозорско окно
комад неба и облак што плови.
Смрт ме гледа празнооко.
Недајте ме о друмови.

II
Прољеће иде, а она режи.
Пријети - плућа ћe да искида.
Мораћу и ово прољеће да прележим
између четири бијела зида.

А напољу ће листати тополе,
кикотаће се ријека испод ива.
О, нико не зна колико прољећа боле,
кад су отета и недокучива.

III
... Како сам некад лудовати знао
с прољећа, кад плану те кише бучне.
Једном сам дивно покисао,
она - топола, ја - бор разбарушен.

А сад не могу прозор да отворим,
да уђе то славље маја пијанога ...
Можда и данас негдје гори
љепота она босонога?

Киша, киша у трави, у лишћу
шуми драга опијајућ сном.
Оздравићу, сестро, оздравићу
да бих умро киснући ко кров!

IV
Те тополе брезовачке,
те тополе
миловане погледима умирућих.

Те тополе
што ме боле
листајући и венући.

Те тополе брезовачке,
те тополе
што у сутон мукло шуме ко да јече.

Нек оголе
те тополе.
Горосјече!
Горосјече.

V
С јесени
зелени
туга у мени,
с јесени,
кад дозру дуње и регрути
и дјевојке кад се заневјесте,
с јесени
некуд ме зову цесте.

Некуд
гдје лишће никада не жути
и гдје су људи - вјечити регрути,
а дјевојке - вјечите невјесте ...

С јесени
- тако су лажљиве цесте.

VI
Ноћ. Новембар. Киша влажи, влажи...
Помрчина згуснута до крика.
У оџаку, ко да милост тражи,
вије вјетар болом бескућника.

Негдје некаква капија пјева,
с призвуком туге заборављених.
У мени нешто дозријева
чудно нешто ноћас зри у мени.

VII
Не вјерујем овој ноћи
издаће ме.
Ако само склопим очи,
ако тренем,
прикрашће се,
заклаће ме,
или ће ме удавити омчом мрака.

Не вјерујем овој ноћи,
црној,
глувој,
без корака.
Textual description of firstImageUrl

Вито Николић | НЕДЈЕЉА У ГРАДУ Н

Тумара градом недјеља,
иде од куће до куће,
ко да је слуачјно наљегла,
па не зна шта ће ни куд ће.

Застане испред излога,
да тобож косу поправи,
а отуд нема никога
да је бар оком поздрави.

У крчми нађе тишину,
на тргу, опет, тишина,
празнују људи празнину
и свуд је само празнина.

Тумара градом недјеља,
тек да вријеме убије;
ко да је грешком наљегла
па сад би некуд - што прије.
Textual description of firstImageUrl

Стефан Маларме | ЗДРАВИЦА

Ништа, стих чедни, ова пена
Да назначе тек сјај пехара:
Тако даљином као пара
Наузнак тоне рој сирена.

Ми пловимо, о небројена
Дружбо, за мене крма стара
Ви славни прамац који пара
Вал громова и невремена.

Пјаност ми красна даје даха
Љуљањем њеним да без страха
Здравицу држим ту усправно

Самоћо, хриди, звездо ведра
У име свега што је равно
Брижности белој нашег једра.

Textual description of firstImageUrl

Стефан Маларме | ГРОБ ЕДГАРА ПОА

Такав каквим га је вечност најзад хтела,
Песник голим мачем јури све бесније
На свој век ужаснут што схватио није
Да тим чудним гласом смрт се моћно плела!

Сви, као зла хидра кад зачу анђела
Што речима даде значење јасније
Објавише гласно да то су мађије
Кроз нечасни талас неког црног врела.

Од тла и облака душманског, о вају!
Ако наше мисли рељеф не вајају
Којим се сад кити гроб Поов блистави,

Мирна хриди коју мрачни очај сруши,
Нека онда овај гранит заустави
Црна јата Клетве у будућој тмуши.
Textual description of firstImageUrl

Мира Алечковић | ПОРУКА ЈЕДНЕ СЕНКЕ

Сви ви који сте живи, док сте живи, живите
Сви ви који имате очи, радујте се лепоти виђења,
Сви ви који можете да волите, волите,
Сви ви који можете да заборављате, заборавите
Како сте били гоњена зверад по друмовима
И ваша клецава деца угљен пећима,
Прихватите проломе тишине доброћудним рукама,
Ви јачи од ветра и виши од облака и већи
Од неповратне празнине, ви живи,
И себе продужите за онолико
За колико вас се буду сећали,
Јер тврд је сан сенки који нико не може прекинути,
И узалуд ће погаче туге за вама неко ломити,
И узалуд ћете жалити реч неку топлу коју нисте изговорили
И туговати за вратима неким која нисте отворили.
Textual description of firstImageUrl

Јан Скацел | ПОСЛЕ

После је пусто, тихо, ишчупано
с корењем,
и у виду барута испаљено.

Ко други о томе зна?

Гомила снега на тргу
а можда и лавови.

Textual description of firstImageUrl

Јан Скацел | ПЕНЕЛОПА

Жена тка паучином наличје
тка вечну мртвачку кошуљу времена тка

Из вечности суче бесконачну нит
очајних очију

Дању тка а ноћу пара
тка без конца и краја
Textual description of firstImageUrl

Фјодор Тјутчев | О, ДУШО МУДРА

О, душо мудра, душо блага!
О, срце што немирно сањаш,
о, како бијеш испред прага
двоструког нашег битисања.

Ти си становник двају светова.
Нездрав и страстан твој је дан.
И као откровење духова
твој сан је пророчки нејасан.

Иако из паћеничких груди уздах избија,
којег су створиле страсти многе,
душа је спремна као Марија
да се уз Христове припије ноге.

•С руског препевала Љубица Несторов

(Из часописа Суштина поетике бр.62, мај/август 2019)
Textual description of firstImageUrl

Душан Ковачевић | ДАЛЕКО

Девојка зашла у године
И у шуму
Гази снег према путу
А онда ће лако низ планину
Поскакујући до града

Кроз прозор шумске куће
Посматра је мајка Боре Шумара
Док Бора седи крај пећи
Пуши кашље и пије кувану ракију
Варену осамнаест пута

Гледајући Девојку
Мајка пита сина
као и прошле зиме
Кад ћеш да се жениш, сине?
Шта рече?
Закашља се син Бора
И остави лонче на пећ
Рекох
Кад ћеш да се жениш?
Слушај, мајко
Ајде да се помиримо
Пре но што се посвађамо

Кад ћеш да се жениш
Последњи пут те питам?
Кад прође зима, мајко
А шта ће ти жена
Кад отопли
Рече мајка и изађе из куће
Да очисти снег са прага
Као да ће ускоро неко доћи
Или отићи
Далеко


(Из књиге Календар за године које су прошле)
Textual description of firstImageUrl

Рабиндранат Тагоре | ГРАДИНАР 6

У кавезу је била питома птица, слободна птица била је у гори. 
Кад је дошло време, сусретоше се; тако је хтео усуд. 
Слободна птица пева: „О драга, винимо се у гору.“ 
Птица у кавезу цвркуће: „Хајде да живимо заједно у кавезу.“
Слободна птица рече: „Где је простора за решетком да се рашире крила?“
„Авај“, вапије птица у кавезу, „где ћу се у облацима одмарати без шипке?“

Слободна птица кличе: „Миљено моје, отпевај ми песме дубрава.”
Птица у кавезу вели: „Седи до мене, да те научим говору мудраца.“
Шумска птица кличе: „Ах, не, не! Песме се не могу никада научити.“
Птица у кавезу вели: „Тешко мени, заборавила сам песме дубрава.“

Њихова је љубав жарка, пуна жудње; али оне не могу никада да лете крило уз крило.
Кроз решетку на кавезу гледају се и узалуд труде да се упознају.
Лепршају чежњиво крилима својим и певају: „Ходи ближе, драго моје!“
Слободна птица кличе: „Не иде, страх ме затворених врата на кавезу.“
Птица у кавезу цвркуће: „Авај, крила су ми изнемогла и мртва.“

•Превео Давид Пијаде
Textual description of firstImageUrl

Бора Станковић | БИЉАРИЦА

  Лале, лале! –   чуло би се како она сваке суботе виче испред капија по улицама. –  Биље, травке, лале! –  и нуди жене кад се ове искупе око ње растварајући им своје завежљаје, бошче пуне трава, корења, биља.
Мала, згрчена. А сва у крпама и дроњцима. Са исушеним, скупљеним ногама, те не може да иде, већ се вуче. Лице јој ситно, старо и пуно неких белих, великих маља. Уста јој и вилице све обрасле у тим маљама као у некој бради. Само јој очи крупне, беле. Онако увијена у крпама, нарочито око главе те јој се лице готово не види, са тим својим завежљајима и торбама, као неко клупче вуче се и пузи по улицама, једнако вичући и нудећи биље, траве.
  Лалê, лалê! Биље, травке, лалê!
Живи тамо, горе, више Маркова Калета, међу папратом и здравцем једнако чекајући да нађе „расковник“... А то је, веле, травка којом се отварају сви затвори, нарочито где је благо, злато затворено. И ко њу има, бива богат, много богат. Пред њом се све отвара. Паре закопане у земљи, лале –  сестро! Саме оне из земље излазе чим се расковником дотакне место где су биле закопане... Том травком се има све што душа зажели, човек помисли... Али њу је тешко наћи. Једва се за по неког памти да је тај „расковник“ нашао, имао га. И зато је после много богат био. Њега само жељка налази и чува под језиком. И у извесно доба –  а и то се доба не зна, мисли се да обично лети, при великим врућинама, ако га једанпут у години испусти. Но она га опет, брзо, у трен, узима и даље држи под језиком да га не би нико нашао... И због тога људи никад не могу да наиђу на „расковник“, нити га имају. И зато и нису тако богати, срећни.
А она је хтела да буде богата. Да и она, као све, прве, најбогатије девојке у њеном селу, пође на сабор. У волујским колима, покривеним лепим ћилимом, а она у колима, око ње, умешене пите, банице, она обучена у новој, везеној фути, с парама на прсима... Па тако шарено, лепо, да оде на сабор, па да тамо игра, игра... Па чак, као што се сад ради, да купи кишобран и да га у колу отвори. И, да држећи га отворена више главе, игра а „паре“ да јој звецкају на прсима, везена фута око ње да се шири и крши, а високе, на „копче“ ципеле да јој шкрипе.
То је она хтела. Зато је побегла из села где је служила и дошла у Кале да тражи „расковник“.

               

  А мори! –   питају је жене. –   Зар те није страх што си сама и то тамо у Кале, у гору? И то још ноћу сама?! А знаш –   вуци, па ајдуци, сељаци... Убиће те.
  Не, –   брани се она. –   Нико ме не дира. А ноћу ја и не спавам. Седим тако и гледам овамо, к вама, у град... –   А да знате –   почне као да им неку радосну вест саопштава. –  Како вам град тада дође мали, мали; само се црни. Гледам, па иако је ноћ, све видим.
 Па шта радиш тамо сама целе ноћи? –   плаше се оне од ње.
 Ништа –  продужава. –  Не ли тада берем биље? У глухо доба, кад гора, вода, све се смири... Кад трава око мене почне да расте и камење по гори да пуца, а тад се биље, у то, глухо доба, оно види... тад оно од Бога пада.
 Па како га ти познајеш и видиш ноћу?...
 Видим си. Замирише, па га осетим и идем да га узберем. Али оно се крије. И свакоме се не дâ да га види. Све по мртвичким местима расте. Тешко је да се биле види, нађе и узбере. –  И да би их уверила, како је заиста тешко, разгће и показује им своја изгребена, крвава колена којима се вукла и пентарала по гори, стенама, урвинама, берући те лековите траве, биле.
 Па што се, мори, мучиш, што не сиђеш овамо, у град. –  Грозе се жене кад виде та њена изгребена, крвава колена.
 А, –  одбија их, –  још нисам расковник нашла. А кад га нађем, –  уверава их –  тад ћу да дођем код вас... да си и ја купим кућу, земљу, стоку... да сам и ја као ви... А дотле, нећу... Ја и сад не бих дошла, него хлебац ми нестаде... Не бих дошла. Не смем жељарник да оставим... Ко зна шта је тамо сад?
И, при помисли да је можда од толико жељакâ које она из целе горе купи и меће у ограду од камења а у којој огради, жељарнику, и она сама спава; да је можда која од тих жељака баш сада, док је она овде, испустила расковник, а ње нема тамо да види, узме га од жељке... При тој помисли одмах престаје да проси, да нуди биље и брзо, уплашено почне да скупља и савија торбе, завежљаје, и заједно с хлебом што су јој до тад дали, одјури, управо одгегуца опет тамо, горе, у планину, код жељкарника да пази и тражи расковник...
И тај јој расковник дошао главе.
После неколико година дрвари је нашли у тој огради од камења, њеном жељкарнику, мртву, згрчену. Жељке пробиле се кроз ограду и одмилеле у гору а она остала ту и била већ почела да се распада кад су је нашли мртву.

Textual description of firstImageUrl

Стеван П. Бешевић | СТАРИ И НОВИ

Нека се зна, а ово знати треба:
Ма који био правац ваших стаза,
Пустињи бола, без цветних оаза.
Ил' радостима и земље и неба,
У срцу му је почетак и крај:
Сви наши снови ту примају сјај…

А песници су ти што своје снове
На срцу преду из небесних жица,
И нема песме ни „старе“ ни „нове“,
Већ само добрих или лоших птица.
Дели л' нас штогод – вас, „младе“, и нас,
То није старост, него – звук и глас…

Но, ни то нису недодирне међе
Лепота има заједничко име,
Ако су ткани из божанске пређе
„Стари“ и „нови“ стихови и риме;
Ако у њима сја Лепоте драж:
Ако су присни; ако нису лаж…

И само ту, и само ту се крије
Тајна Лепоте, о, љубимци Муза!
А свеједно је да ли песму вије
Радост, ил' туга у данима суза…
Само је срце њен извор и друг:
У њему само њен вечни је круг…

(Из збирке Са старих жица, СКЗ, 1931)
Textual description of firstImageUrl

Алекса Шантић | ПРЕД МОДЕЛОМ

Хоћу ли тебе својим скромним кистом,
О дивна жено, насликати моћи?
Кô жедна биљка што мре у самоћи,
За тобом и ја гинем жеђу истом.

За усне твоје мени сада треба
Крв зоре ране н пламен рубина,
За лице пјена са морских ширина,
За очи сунца и плавога неба.

Ал' залуд подвиг, залуд свака боја,
Не зна те рука насликати моја, —
Ја дршћем, ево, пред љепотам' твојим...

Дршћем и горим кô жар сред огњишта,
И бацам кисто, јер не видим ништа —
Овако близу кад пред сунцем стојим.

1907.

Textual description of firstImageUrl

Еуђенио Монтале | СИПИНЕ КОСТИ

Не ишти од нас реч што са свих страна
руби нам душу безличну и словом је јаре
исказује, реч што сија попут шафрана
загубљеног усред прашњаве пустаре.

О човече, ти што одлазиш, сигуран,
пријатељ другима, а и себи чак,
не лечи твоја сенка, коју илинштак
пише по зиду с ког је малтер одран!

Не ишти од нас кључ да отвориш васељену,
већ понеки слог, чворноват и сув, налик дрену.
Једино што ти данас казати можемо
јесте оно што нисмо, оно што нећемо.

• Препевао Милан Комненић
Textual description of firstImageUrl

Марина Цветајева | НОЋНА МЕСТА

Најтамније од ноћних
Места: мост. Устима у уста!
Зар ћемо свој крст
Носити на места ружна и пуста.

Тамо: у увесељавајућу плиму плина
У очима, у плину… У Содому где све се плаћа?
На постељу, где толико нас има.
На постељу, где нисмо само пар.

Ни ми, ни ико…Гаси се светиљка.
Савест ће уснути – можда!
(Од свих места ноћних је најсигурнија
– Смрт!) Од плаћених тескоба
Ноћних – блажа је вода!
Вода – глатка, без неравнине!
Волети – о, какав хир и беда!
Онамо – пут хладне модрине!

Да нам је да у вери века
Устанемо! Руке склопимо!
(Телу је лака река,
И боље да спавамо – но да живимо!)

Љубав: грозница уз хрбат голи!
Љубав: усијања бела!
Вода – свршетке воли.
Река –воли тела.
Претходно Следеће

Поезија - најлепше љубавне песме српских, руских, француских, немачких, светских песника, родољубиве песме. Проза - кратке приче…

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајтаАрхива овог сајта