Ноћ ме тамна ухватила;
— Спустила се с кршних гора,
Па развила мрка крила.
.......У та крила непрозирна
Све се тихо санку спрема,
Ћуте горе,... поља мирна,
— А по небу зв’језда нема.
Само мјесец горе бл’једи,
Пливајући кроз облаке,
Кад-кад трепне и погледи,
И на море спусти зраке;
... Сјевне зрака по таласи,
— Затрепери, па с’ угаси.
Живота нема,... нема ниђе јава,
Све мирно ћути,... у мртвилу спава.
Ни једне зв’језде у свемиру није,
Смркнуто небо облачина крије.
А пусто море
Слегло се и сања,
Без хитра вала
И без жуберкања.
.............................
Ал’ шта би ово?!.. Сјевну л’ муња жарка?
Прснуше л’ врата на небесном храму?!
... Је л’ јава ово?.. Сан ил’ пуста варка?
— Ил’ св’јетом анђ’о пролети кроз таму?
Прољеће и мину
И свјетлости неста;
А ја гледнух с’ мога
Самохрана мјеста;
... Гледнух у ту тмину
И дрхтнух срцем, — кад сам боље згледо —
Предамном стоји једно бл’једо чедо:
Свилене косе низ плећа јој пале,
Жарке јој с’ очи у ме загледале;
Чело је младо подигнула горе,
Ал’ две три на њем’ урезане боре.
... И кликнух јасно: „ко си, момо?.. збори!
Да л’ анђ’о ноћи,... ил’ те пако створи?
Да л’ злодух морски? — шта ћеш у тој тами?“
... А она шапну : „ћути, — сад смо сами!
„Ви’ш свијет спава под теретом брига,
Живота бурног склопљена је књига.
Не чујеш јецај уздаха, ни боли,
Не видиш сузу јадовања голи! ...
Не питај ко сам ! — Ми смо знанци стари,
— Вјечити другари!....
... Нисам анђ’о, — ал’ ни ђаво!
Ни сотона црних крила;
Силу мрзим,.. љубим право,
— Истина је мени мила!
У пороку људских зала,
Гдје се страст са страшћу грли,
Ја сам често надјачала,
И побједник била врли.
— Глен’ ми чело бл’једо ово,
И набрано на њем’ мјесто,
... Оштро цв’јеће и трново
Китило је њега често.
— Гдје је било сузних јада,
Шиљ’о си ме тамо, друже;
Гдје је пала свака нада...
... Сијала сам тамо руже!
— У надежном у мирису
Стварала сам рајске слике,
И дизала небном вису,
Опет јадне паћенике.
И гдје паде суза чиста:
Нове наде,... снаге нове,...
... Ту и данас вјера блиста,
И на нову борбу зове:...
Проти људства тиранији,
Да на главу стане змији!“
.......................................
Стани, момо!.. кад’ је тако,
Кад’ већ ниси Анђ’о свети,
Нит’ те створи црни пак’о,
... Онда којој жудиш мети? !
— Од куд’ дође?.. куд’ се крећеш?
Куд’ се вијеш, вазданице?
Не видим те кад’ прел’јећеш,
Попут’ сурог орла птице !...
... Другари смо ... дакле збори,
Гдје се дижу твоји двори?
........................................
„Станак мој је скроман,.. мали,
Нису двори од гранита;
Богови ми даровали,
Па сам с њима поносита;
Ја не тражим ништ’ од људи,
У мом стану свега има;...
... А тај стан су твоје груди,
— У твојим сам у прсима!
Виђет’ ме је тешко, брате,
Тек ме можеш осјећати,
Кад’ ти срце све процвати,
И жудња, те к’ пјесми лати.
... Брзолета ја сам она,
Која' пратим људске ваје;
... Гледам патњу милиона
И слушам им уздисаје.
— Ти ме шиљеш по сред људи,
... Широм св’јета ко сироче;
Ал’ ко ће им смекшат’ груди,
Тврђе и од тврде плоче?!
Људи ми се глупо смију,
И окрећу често леђа;
А када ме разумију —
Истина их онда вређа!
... Глен’ ми руке ове бјеле,
Синџирићем урезане;
Слободе су грлит’ хтјеле,...
Па су муком дароване!
— Ти ме шаљеш тамо често,
Сред дивнијех они страна;
Гдје је блист’о златни пр’јесто’
Србинскијех великана!
Стигнем тамо,... кликнем гласом:
Будите се од сна људи;
Марним радом,... слогом, спасом,
Ојачате мушке груди!
... Пал’те Лучу у тој тами,
Не вјерујте подлом нику!....
... Ал’ те гласе надјача ми
Цика злобе у урлику.
А злобе се коло креће
И све даље земљу пара;...
... Клетвом давне пале среће,
Косово му одговара!
— Хоћу л’ роду ?... неслога је!
Човјечанству?... не треба ме!
Мач силника мирно сјаје;...
... Св’јет волије више таме!
.............................................
Гле, ноћ је мирна, ал’ се небо мути,
Природа спава,... Јадран-море ћути.
Мирно је море,... нит’ пљуска нит’ дише,
Ко да се неће пробудити више!
Ни једне звјезде у свемиру није,
Смркнуто небо облачина крије.
И свијет спава под теретом брига,
Живота бурног склопљена је књига,
Многи је у њу данас крвљу пис’о,...
А таквих мука са мном видио си!...“
....... Ах, кажи ко си!?
— „Твоја сам мис’о!“
“Луча” свеска IV (1896)
