Лебди, плете мрежу од ваздушне свиле,
И док у њој душе још за Земљом цвиле,
Он их редом поји вечним заборавом.
Са осмехом ледним Он им муке прати,
И вуче их к себи, горе, више, више,
У румени облак, кроз сребрне кише,
Где прво Сазнање још не значи: Знати...
Смрт и живот ту се преорали међе;
Све је Све, и – Ништа; – векови минути...
У прашини златној Космос мрачно ћути,
Замршен у конце од бескрајне пређе...
Васиона ћути; прах звездани веје;
Умрле планете лутају кроз магле...
... И у тај су хаос моје чежње нагле,
Не знајућ о Њему ни ко је, ни где је...
Ни крика, ни гласа. Кроз Ћутање роне
Давно мртва сунца, још порубом златна;
Само у мом срцу љуљају се клатна,
И болови тучни кроз Нирвану звоне...