Сутра јесењим шинама са чежњом мртвом за љубав и стихове
опет ћу поћи уморан од судбине и гладан као пас!
Тетурајући се градовима и временом
поздравићу сваку зору што беду откуцава у бео
месец као у стари гонг.
Тако тужан животопис да се створи,
јадни мој песниче,
данас кад крв твоја уместо тебе говори!
Ох, како је симболично мој живот означен
трулежима туберколозног новембра!
Звуком са старога клавсена боли ме та сенка
скитничке младости моје,
у мени недостижна туга пева невином белином
снежнога децембра.
У јутро кад издахнем са чиме ћу се бесмртно везати?
Не ваљда са поезијом једнога неурастеника као
градске светиљке занихане на мразу?
Кад овако мислим живот ми бива непроходна шума
из које срце моје лаје као фармерски пас
из степе на месец жут...
Одиста! толико модрих звезда на болним завесама
осамљене ноћи...
Чегарски живот улази у мрак као црни воз у бесконачни тунел!
Друже, чујете ли ме?
Умире једно дете:
Ноћас, раскошно, у далеки океан падају блистави метеори
са моје животне комете.
опет ћу поћи уморан од судбине и гладан као пас!
Тетурајући се градовима и временом
поздравићу сваку зору што беду откуцава у бео
месец као у стари гонг.
Тако тужан животопис да се створи,
јадни мој песниче,
данас кад крв твоја уместо тебе говори!
Ох, како је симболично мој живот означен
трулежима туберколозног новембра!
Звуком са старога клавсена боли ме та сенка
скитничке младости моје,
у мени недостижна туга пева невином белином
снежнога децембра.
У јутро кад издахнем са чиме ћу се бесмртно везати?
Не ваљда са поезијом једнога неурастеника као
градске светиљке занихане на мразу?
Кад овако мислим живот ми бива непроходна шума
из које срце моје лаје као фармерски пас
из степе на месец жут...
Одиста! толико модрих звезда на болним завесама
осамљене ноћи...
Чегарски живот улази у мрак као црни воз у бесконачни тунел!
Друже, чујете ли ме?
Умире једно дете:
Ноћас, раскошно, у далеки океан падају блистави метеори
са моје животне комете.
