То отац с чедом својим кроз пусти јаше крај;
док вије вихор бесни и страшна сече студ,
он дете своје грли, о топлу греје груд.
„Што, сине, скриваш тако лице и поглед свој?”
– Не видиш вилењака, оче, у ноћи тој?
Тог вилењака с круном и његов дуги скут?
„То,сине, ноћне магле прелазе неба пут.”
„О драго чедо, ходи и пођи са мном ти!
Прекрасне игре многе с тобом ћу играти,
по обалама цвеће шарено ћемо брат;
мајка ће моја теби злаћано рухо дат.”
– О, оче, зар не чујеш вилењак како тај
сад мене тихо зове и мами у свој крај?
„Смири се, чедо моје, то није био глас,
из сувог лишћа ветар поздравља шумом нас.”
„Хоћеш ли, слатко чедо, хоћеш ли крају мом?
Тебе ће моје кћери с љубави пазит свом;
оне ће ноћу плесат лагани танац свој
и љуљаће те брижно и певат слатки пој!”
– О оче, зар не видиш отуд у онај мрак
да вилењака кћери тамо ми дају знак?
„О, чедо моје, видим, ал’ тебе вара глед:
то ноћни ветар старих повија врба ред.”
„Ја волим, чедо, тебе и лице што ти сја.
Нећеш ли милом, силом однијет ћу тебе ја!”
– О оче, он ме хвата, ево ме граби сад,
вилењак ми, мој оче, зададе бол и јад!
Дубоком прожет језом отац ускори гред,
у наручју му синак од боли јеца блед;
а кад је пред дом стиго с муком и јадом свим,
мртво је чедо било на груд’ма његовим.