Blaѕ De Otero
Упорне кише, благе киселине,
Боже мој, ево нагризају лето;
Данима тек по лишај паведрине,
Сунце у мрли, једва започето;
Као да неки ослепели зограф
Икону хоће прстима да схвати,
Па скрнави је. Дрхти сеизмограф,
Клизиште креће, тутњава га прати.
Изабраници умрли у нама
у ноћима се мешкоље, док труну;
Споро се море спори с обалама,
Залив по залив. Октобар у јуну.
И трну зуби и опада коса,
Огледала се од погледа гасе,
Будућност разложена као глоса
Нејасне строфе. Болест обнавља се.
Па зашто онда у тминама, Боже,
Зашто, кртице, рујеш по свом мулу
И разгрћеш га? Столећа се гложе
И дрхти жижак на танкоме уљу;
Зелена плесан обраста нафору,
Влага будућих киша је у зраку —
А ти разараш своју метафору
И стискаш зубе док радиш у мраку.
(8-10. VI 1989)
