на прашњав путељак са ниским оградама
и високог коњаника што зору испуњава
(похабан дугачки пончо)
једнога дана међу данима равнице,
једнога дана без датума.
Шта не бих дао за сећање
на мајку која посматра јутро
на естансији Свете Ирене
а не зна да ће се звати Борхес.
Шта не бих дао за сећање
да сам се борио код Сепеде
и видео Естанислаа Дел Кампа
како поздравља први куршум
с радошћу храбра човека.
Шта не бих дао за сећање
на капију скривеног летњиковца
коју је мој отац затварао
пре но што би се изгубио у сну
и коју је затворио последњи пут
четрнаестог фебруара 38.
Шта не бих дао за сећање
на Хенгистове чунове
како крећу са пешчаних обала Данске
да освоје острво
које још Енглеска не беше.
Шта не бих дао за сећање
(имао сам га и изгубио)
на једно златасто Тарнерово платно
широко као музика.
Шта не бих дао за сећање
да сам чуо Сократа
кад је пред вече кукуте
с ведрином испитивао проблем
бесмртности,
наизменично наводећи мотиве и разлоге
док се плава смрт пењала
из већ студених ногу.
Шта не бих дао за сећање
да си ми рекла да ме волиш
и да нисам спавао до зоре,
бестидан и срећан.
Превео са шпанског Радивоје Константиновић
(Из књиге Изабране песме, СКЗ, Београд, 1982)
