тише хук града допире из долине,
цвеће у тмини се беласа
аветињски бледo као из снова.
Једино мени, уморноме од Сунца,
ни вече жарко чело не расхлађује,
сува ми чула гину
с још више жеђи но по дану.
Неутољеног, свег ме разгриза страст,
коју по дану с много лукавства варах
ах, из кратке ошамућености
она сад очајно васкрсава.
Љубављу дише дрво, љубављу Месец,
љубав снују цветови међ црним лишћем,
само ја усамљеник жеђам
невољен усред насмејанога света.
Застају, зачарани, девојке и мушкарци
кад ми самотна лaута одјекне жбуњем,
и у песмама срце ми крвари
место у љубавном загљају.
• Превео Бранимир Живојиновић
(Из књиге Херман Хесе Песеме, Београд, 2007)
