по шумама – промаја тишине.
На обали, русалка оборила
болну главу, ту да отпочине.
Своје пруге магла ниско носи,
кô потка су у тршћаку сада.
По зеленој и дугачкој коси,
уз шуштање, жуто лишће пада.
Кроз далеке пропланке док бежи,
месец шушка и види све више –
заплетена у зеленој мрежи,
нити спава она, нити дише.
Мир без даха – чаролијом сине.
Неизрецив бол се смири њен.
А на свет се, скован од свежине,
то излио звонкоплави трен.
